Na globalnom spisku najvećih potrošača energije, Kina stoji kao kolos, a njen rast i razvoj su značajno podstaknuti ugljem, najintenzivnijim proizvođačem ugljenika od svih fosilnih goriva.
Ugalj ne samo da pokreće drugu po veličini svetsku ekonomiju, već i pozicionira Kinu u epicentar globalnih diskusija o klimatskim promenama. Dok je Peking napravio korake ka usvajanju zelene agende i Kina je čak nezamenjiva za različite elemente svetske zelene tranzicije, nepokolebljiva posvećenost zemlje uglju predstavlja paradoks koji prepliće ekonomske imperative stalnog rasta sa posledicama po životnu sredinu. Ova delikatna ravnoteža na primeru Kine postavlja ključna pitanja o održivosti takvih politika i njihovom usklađivanju, jer je uprkos svim ekološkim naporima, potražnja za ugljem u 2023. dostigla novi rekord. Njegov najveći kupac je ogromni energetski sektor ove rastuće privrede.
Negativan uticaj kineske potrošnje uglja na klimu je pitanje za globalnu zabrinutost, jer baca veliku senku na međunarodne klimatske ciljeve. Kao najveći proizvođač ugljendioksida, kineski energetski sektor ne funkcioniše izolovano, već ima efekat po ceo svet, utičući na atmosferske uslove, vremenske obrasce i zdravlje ekosistema daleko izvan njenih granica. Sumnjičavost prema brzom razvoju Kine zbog njenog uticaja na životnu sredinu naglašava složenu priču o ekonomskom napretku uz značajnu cenu po svet, jer je on proizvod i globalne potražnje za industrijskim proizvodima ove zemlje. Ovaj ugao gledanja, iako priznaje pravo svake države na razvoj, dovodi u pitanje šire posledice njenog oslanjanja na ugalj, jer je on sve traženiji i u slučaju ne samo Pekinga, već i rastuće Indije.
Kineska rastuća upotreba uglja, uprkos govorima da će ona padati, zato i danas proizvodi nekoliko problema. Prvi problem je negativan kvantitativni efekat kada se radi o količini štetnih emisija koja ova država proizvodi u odnosu na ostale države. Drugi je svakako pitanje negativnog primera za druge države u razvoju, koje tek čeka dolazak na nivo bogatstva po glavi stanovnika današnje Kine, a koje zavise od fosilnih goriva. Treći element je neizbežna politizacija ovog procesa koja može otežati zelenu tranziciju u svetu, ali i u samoj Kini. Analiza ovog problema zato mora da ima nekoliko slojeva koji daju širi kontekst ove svetske prepreke za mnogo zdraviji vazduh i smanjenje negativnih efekata klimatskih promena.
Globalni efekat uglja u Kini
Kao što je u uvodu naglašeno, potrošnja uglja u Kini značajno doprinosi globalnoj emisiji ugljendioksida, ključnom faktoru izazova klimatskih promena. Prema najnovijim podacima, Kina čini više od polovine ukupne svetske potrošnje uglja, što je čini i najvećim potrošačem uglja na svetu, većim od svih ostalih svetskih ekonomija zajedno. Ovo veliko oslanjanje na ugalj dovelo je do toga da Kina emituje približno 10 milijardi tona CO2 u poslednjim godinama, što čini skoro 30% globalnih emisija CO2. Termoelektrane na ugalj u zemlji, koje obezbeđuju oko 60% električne energije, oslobađaju preko 7 milijardi tona CO2 godišnje. Sektor proizvodnje čelika ili proizvodnja cementa doprinose dodatno obimu štetnih emisija ugljendioksida, ali ugalj ostaje u centru pažnje, jer u odnosu na ova dva sektora za njega postoje zamene, koje u Kini nisu još uzele maha.
Ovakvi zapanjujući brojevi ne samo da naglašavaju ogromne razmere kineske zavisnosti od uglja, već i naglašavaju hitnu potrebu za prelaskom na održivije izvore energije kako bi se ublažili uticaji globalnog zagrevanja i klimatskih promena. Koliko god to pitanje brinulo ekologe iz zapadnih država, to je pitanje koje predstavlja problem i za sam Peking.
Sagorevanje uglja je vodeći izvor zagađenja vazduha u Kini, doprinoseći tako lošem kvalitetu vazduha koji utiče na milione ljudi i njihovo zdravstveno stanje. Izvan granica Kine, emisije CO2 iz njene potrošnje uglja imaju globalne implikacije, značajno doprinoseći efektu staklene bašte i ubrzanju klimatskih promena, ali prvi na udaru su svakako građani ove države. Pritisak domaće populacije oko ovog pitanja ipak nije još naročito veliki, te vlada ne mora da u potpunosti fokus stavi na njegovo smanjenje, iako njegova ovolika upotreba ima i posredne negativne efekte po vlast poput pitanja pritiska na zdravstveni sistem.
Iz ugla svetske javnosti, važno je to što spaljivanje uglja u velikom obimu pogoršava ekstremne vremenske prilike širom sveta, od uragana do toplotnih talasa, utičući tako na poljoprivrednu produktivnost, vodne resurse i globalne ekosisteme. Taj efekat se ne vidi direktno kao dim iz termoelektrana, ali posredno svakako postoji kao važan. Ugljenični otisak kineske potrošnje uglja takođe utiče na kiselost svetskih okeana, šteti morskom životu i biodiverzitetu, što se često zanemaruje.
Međutim, kineska industrijska proizvodnja, koja je najveća na svetu, iako Kina nije najveća privreda nominalno gledano, ne postoji u vakumu. Ogromne energetske potrebe industrije ove države su proizvod globalne potražnje za konkurentnim proizvodima ove države, uključujući i potražnju iz najrazvijenijih i ekoloških država sveta. Apetit razvijenog Zapada za jeftinom robom indirektno je podstakao kineski industrijski sektor, pošto fabrike neumorno rade da zadovolje ovu potražnju koristeći najjeftinije energente.
Ovaj odnos stvara složenu dinamiku u kojoj potrošačke navike Zapada doprinose oslanjanju Kine na ugalj, iako ta odgovornost nikako ne može biti potpuno zajednička. U 2019, na primer, izvoz je činio oko 20% kineskog BDP-a, pri čemu je značajan deo bio namenjen zapadnim tržištima, ali su važan udeo činila i ona u razvoju. Svetska potražnja je pokrenula ekspanziju električne energije na ugalj kako bi se održala proizvodnja robe za izvoz, preplićući svetske obrasce potrošnje sa kineskim uticajem na životnu sredinu.
Ipak, uloga razvijenih zemalja u kineskoj dilemi uglja dodatno je zakomplikovana izvozom uglja u Kinu, što je praksa koja dodaje još jedan sloj odgovornosti i drugih aktera za kineske emisije ugljenika. Zemlje poput Australije, Indonezije i Rusije bile su značajni dobavljači uglja za Kinu. Australija kao najrazvijenija među njima je, na primer, izvezla oko 79 miliona tona uglja u Kinu 2020. godine, što je čini jednim od najvećih izvoznika uglja u ovu gigantsku ekonomiju.
Kako značajan deo zapadnih država teži izbacivanju uglja i korišćenju održivijih izvora energije, eksploatacija njihovih postojećih rezervi sve više je namenjena izvozu, a država koja ima najveću potražnju za ovim energentom nameće se i kao najveći kupac. Tim procesom se produžava upoteba uglja u svetu, čija se lokacija eksploatacije menja, ali on opstaje kao važan izvor energije za svet. Pitanje kineske upotrebe uglja zato nije usko kinesko ni kada se radi o efektima, ali ni kada se radi o uzrocima.
Uticaj na druge države u razvoju
Značajna potrošnja uglja u Kini ne samo da ima direktan uticaj na životnu sredinu, već predstavlja i značajan moralni hazard u domenu međunarodne klimatske politike, posebno za druge zemlje u razvoju. Kao najveći potrošač uglja na globalnom nivou, Kina postavlja upadljiv presedan u obrascima potrošnje energije. Ova situacija stvara oblik prećutnog odobravanja ili opravdanja za druge zemlje u razvoju da nastave ili čak povećaju svoje oslanjanje na ugalj kao primarni izvor energije.
Argument ovde zavisi od jednostavnog, ali moćnog obrazloženja: ako druga po veličini svetska ekonomija, koja je postavljena kao lider u razvoju i ulaganju u obnovljive izvore energije, i dalje u velikoj meri zavisi od uglja, zašto bi manje ili manje razvijene zemlje dale prioritet prelasku na čistije energije? Ovakav način razmišljanja mogao bi značajno da zaustavi globalne napore da se smanje emisije ugljenika, jer bi zemlje u razvoju mogle shvatiti pokušaj da ograniče svoju potrošnju uglja kao nepravedan ili ekonomski nepraktičan u poređenju sa pristupom Pekinga. To bi naročito bilo ubedljivo kada se analizira efekat takvog delovanja države velike poput Kine naspram neke male države u razvoju, gde je u kvantitativnom smislu ta razlika emisija još veća.
Štaviše, kineska potrošnja uglja i njene povezane politike zaštite životne sredine, ili neretko nedostatak iste, služe kao merilo za zemlje u razvoju u smislu balansiranja ekonomskog rasta sa upravljanjem životnom sredinom. Uočene ekonomske koristi od uglja, kao što su niži troškovi energije ili otvaranje stabilnih domaćih radnih mesta, mogu biti primamljivi za države koje teže brzoj industrijalizaciji i poboljšanju životnog standarda. U ovom kontekstu, kineski model razvoja, koji karakteriše značajna upotreba uglja, može se posmatrati kao uspešan plan za oponašanje, koji zasenjuje dugoročne troškove životne sredine i hitnost ublažavanja klimatskih promena. Ova relativizacija rizikuje domino efekat, gde bi kumulativni uticaj više zemalja koje slede Kinu mogao dramatično da ubrza globalno zagrevanje, gurajući klimatske ciljeve dalje van domašaja. Indija i određene afričke države su čist primer toga koji već danas postoji.
Moralni hazard se proteže i dalje od pukog oponašanja, jer takođe komplikuje međunarodne klimatske pregovore i sporazume. Zemlje u razvoju bi mogle iskoristiti kinesku praksu potrošnje uglja kako bi se zalagale za popustljivost ili izuzetke u svojim klimatskim obavezama, navodeći potrebu za pravičnim tretmanom i pravom na razvoj. Ovakav stav bi mogao potkopati kolektivnu odlučnost potrebnu za rešavanje klimatskih promena, što bi dovelo do fragmentiranih međunarodnih napora u kojima kratkoročna ekonomska razmatranja zasenjuju dugoročnu dobrobit planete.
U ovom delikatnom balansiranju, uloga i delovanje Kine su važne, a Zapad ima manju ulogu. Značajno smanjenje upotrebe uglja u Kini moglo bi poslati snažnu poruku međunarodnoj zajednici, pojačavajući hitnost prelaska na održive izvore energije. Bez takve promene, trenutni put Pekinga mogao bi nenamerno da podstakne globalni trend koji daje prioritet neposrednim dobicima u odnosu na buduće zdravlje Zemlje, čineći borbu protiv klimatskih promena još izazovnijom.
Politizacija pitanja i rešenja
Predviđa se da će globalna potrošnja uglja ostati na preko 8 milijardi tona godišnje do 2026. po izveštajima Međunarodne agencije za energiju. Da bi se postigli ciljevi postavljeni Pariskim sporazumom o klimi, koji su 2015. godine postigle vlade koje su pristale da postepeno ukidaju fosilna goriva u korist obnovljivih izvora energije, u drugoj polovini veka upotreba uglja morala bi znatno brže da opadne. Prošlogodišnja potrošnja bila je rekordna za svetske uslove i porasla je u odnosu na 2022. za oko 1,5%, gde je u strukturi tog rasta svakako važno povećanje potrošnje od oko 8% u Indiji i oko 5% u Kini, koja je imala povećane potrebe za strujom i nešto lošije rezultate hidroelektrana. Iako su SAD i Evropska unija smanjile svoju upotrebu uglja u 2023. u odnosu na prethodne godine, ostatak sveta koji je u razvoju doprineo je nastavku globalnog rasta potrošnje.
Pitanje postepenog izbacivanja uglja postalo je zato veoma politizovano na globalnoj sceni, što odražava duboku podelu između ekonomskog razvoja i održivosti životne sredine vidljivu kroz podelu visokorazvijenih zemalja u odnosu na one u razvoju. Ova politizacija je očigledna u međunarodnim pregovorima o klimi, gde zemlje raspravljaju o tempu i obimu smanjenja potrošnje uglja u pozadini svojih ekonomskih interesa i zabrinutosti za energetsku bezbednost. Razvijene zemlje često prednjače u zalaganju za brzo udaljavanje od uglja na međunarodnim konferencijama, navodeći hitnu potrebu za borbom protiv klimatskih promena.
Međutim, ovi pozivi ponekad mogu biti shvaćeni kao neiskreni ili licemerni od strane zemalja u razvoju, koje ukazuju na istorijske emisije industrijalizovanih nacija i zagovaraju njihovo pravo na ekonomski rast i industrijalizaciju pod sličnim uslovima samo u sadašnjem vremenu. Ovo stvara spornu dinamiku, u kojoj se imperativ smanjenja emisija ugljenika odmerava u odnosu na nacionalne interese, suverenitet i princip „zajedničke, ali diferencirane odgovornosti“ koji je zacrtan u međunarodnim klimatskim sporazumima.
Ova složena interakcija faktora čini postepeno ukidanje uglja politički kontroverznim pitanjem koje prevazilazi jednostavnu politiku zaštite životne sredine, što se može videti na svakom COP klimatskom samitu.
Izazov leži u pronalaženju zajedničkog jezika i uspostavljanju međunarodne saradnje koja uvažava različite ekonomske kontekste i razvojne potrebe zemalja, uz postojano napredovanje ka zajedničkom cilju ublažavanja klimatskih promena. Postizanje ove ravnoteže zahteva diplomatsku veštinu, ekonomske podsticaje i kolektivnu posvećenost, gde pitanje Kine i njene upotrebe uglja ima najveću simboličku i praktičnu važnost.
Ukoliko Kina preduzme hrabre korake u postepenom izbacivanju uglja, to bi moglo da bude transformativni primer za ceo svet, pokazujući kako velika ekonomija može da se okrene ka održivosti bez drastičnog žrtvovanja rasta. Kao najveći globalni potrošač uglja i vodeći emiter gasova staklene bašte, energetske politike Kine imaju uvećan uticaj na svetsku scenu.
Odlučan pomak Kine od uglja u korist obnovljivih izvora energije mogao bi da podstakne globalni pomak, nudeći nacrt za integraciju ekonomskog razvoja sa upravljanjem životnom sredinom.
Ovakvo delovanje bi moglo da razbije argument da se ekonomski prosperitet i ambiciozna klimatska odgovornost međusobno isključuju, posebno za zemlje u razvoju koje žele da zacrtaju sopstvene puteve ka modernizaciji. Pokazujući izvodljivost takve tranzicije, zajedno sa opipljivim prednostima čistijeg vazduha, zdravijeg stanovništva i stabilnije klime, Kina ima potencijal da redefiniše globalnu energetsku politiku.
Ovo bi ojačalo međunarodni položaj Kine kao važnog lidera po pitanju klime i rešavanja globalnog izazova promena u načinu funkcionisanja energetike i ekonomije. Smanjenja potražnja za ugljem od strane Kine imala bi negativan efekat po ugljarsku industriju u celom svetu, prvenstveno u smislu cena i isplativosti. Ipak, deluje da je skepticizam prema tako velikim iskoracima Pekinga utemeljen. Trenutni ekonomski problemi u Kini i manjak poverenja u odnosu na visokorazvijene zapadne države ukazuju da će ugalj spaljen u ovoj državi još godinama biti jedan od većih prepreka za rešavanje neodrživih negativnih uticaja na stanje svetske klime.
Leave a Comment
Your email address will not be published. Required fields are marked with *