Kinesko zagađenje – svetski problem

Kinesko zagađenje – svetski problem
Foto: Photoholgic, Unsplash

Kada je 1979. Deng Sjaoping najavio sveobuhvatnu ekonomsku reformu Kine, privreda ove države činila je tek oko 1 odsto svetske ekonomije. Iako je i tada bila najmnogoljudnija država na svetu, njen doprinos svetskom bruto domaćem proizvodu bio je disproporcionalno mali.

Ova agrarna zemlja tada je još patila od posledica potpunog ekonomskog fijaska Mao Cendunga kroz takozvani, sa istorijske distance ironično nazvani, program „Veliki korak unapred“. Agrarna i tehnološki nazadna, nije mogla biti konkurencija takozvanim „azijskim tigrovima“ iz njenog najbližeg istočnog komšiluka, ali ni već razvijenim ekonomijama Zapada.

Četiri decenije nakon Dengove najave, Kina izgleda poptuno drugačije. Njena ekonomija čini oko 17 odsto svetskog bruto domaćeg proizvoda, više nije društvo siromašnih poljoprivrednika, već sila koja proizvodi i napredne tehnološke inovacije. Stotine miliona ljudi izašlo je iz zone siromaštva i danas vode značajno kvalitetniji život u odnosu na svoje roditelje i pretke.

Ovaj uspeh, naravno, nije došao besplatno i cena je bila i ostala visoka. Osim što je Kina kroz decenije povećavala svoj bruto domaći proizvod i dohodak svojih građana, ovaj rast bogatstva pratio je i ogroman rast zagađenja. Kroz samo nekoliko decenija ova država je od ne toliko uticajnog zagađivača postala ubedljivo najveći zagađivač na celom svetu. Kada se radi o državi ove veličine, koja takođe još ima prostora za razvoj, pitanje zagađenja postaje ne samo nacionalno, već i svetsko pitanje. Iz tog razloga ovaj problem će biti sve važnije pitanje za analizu u narednim godinama.

Kina i zagađenje

Rezultati u borbi za prvo mesto u svetu po ekonomskoj snazi zavise i od načina merenja bruto domaćeg proizvoda. Kina je danas nominalno samo ispod SAD  i druga je ekonomija sveta, dok je po paritetu kupovnih snaga prva ekonomija već nekoliko godina. Predviđanja su da će do kraja ove dekade izbiti na prvo mesto i po nominalnom bruto domaćem proizvodu.

Međutim, po jednom parametru ona je ubedljivo prva ekonomija sveta i teško da će je bilo koja druga država skorije prestići. U pitanju je rangiranje po emisijijama ugljendioksida, jer Kina danas sama proizvodi oko 1/3 svetskih emisija. Ispod nje su SAD sa tek oko 15 odsto, Indija sa 7 odsto, Rusija sa 5, Japan sa 3, dok druge važnije ekonomije čine od 2 i manje procenata svetskih emisija ugljendioksida.

Ukoliko pogledamo stanje pre oko 40 godina, ispred Kine su bile sve veće evropske privrede, SAD, SSSR i Japan. Kako je Kina kretala u progres i svoj BDP po glavi stanovnika podigla sa 195$ na preko 10 000$ danas, tako su njene emisije ugljendioksida eksplodirale. Iako su njene emisije po glavi stanovnika manje od nekih najrazvijenijih (recimo OECD) država, sa daljim razvojem ove države i po ovom kriterijumu dolazi do promena. Od 1979. do danas, taj skok je po glavi stanovnika čak 400 odsto i po ovom kriterijumu Kina je prestigla Ujedinjeno Kraljevstvo 2019. i blizu je da prestigne prosek sadašnjih 27 članica Evropske unije.

 

Dok Sjedinjene Američke Države, Evropska unija i Ujedinjeno Kraljevstvo od početka 2000. beleže vidljivo smanjenje emisija štetnih gasova, najmnogoljudnija država sveta beleži kontinuirani rast. Intenzivno korišćenje uglja i sve više potrošnje naftnih derivata kroz prethodne dekade, dovelo je do drastičnog rasta emisija CO2 u Kini. Dok je Francuska kroz zidanje nuklearnih elektrana drastično smanjila emisije od 1960-ih do danas, države u razvoju na čelu sa Kinom su ih povećavale. Francuska kao sedma ekonomija sveta proizvodi tek oko 1 odsto svetskog zagađenja, što je 7X manje od Indije koja ima privredu identične veličine. Po glavi stanovnika Francuska je emisije smanjila za polovinu od 1960-ih, dok ih je Kina povećala 600 odsto u istom periodu.

Ovaj trend proizvodi nekoliko konkretnih problema, koji su ne samo ekološki, već imaju i dobrim delom ekonomske i političke efekte. Sa ovim trendom rasta zagađenja najmogoljudnije države sveta, postavlja se pitanje da li se štetne emisije mogu smanjiti ispod preporučenih granica za klimatsko zdravlje planete, što nije samo  kinesko, već globalno pitanje. S obzirom da se radi o globalnom civilizacijskom problemu, veliko kinesko zagađenje otvara brojne ekonomske i političke debate.

Efekti zagađenja i rizici

Iako se Kina ponosi veličinom svoje privrede i očekuje da će krajem ove dekade po svim merilima biti najveća na svetu, njeno bogatstvo po glavi stanovnika prilično je osrednje. Bruto domaći proizvod po glavi stanovnika (per capita) Kine je tek oko 70. mesta na svetu sa oko 11.000 dolara, te je po ovom kriterijumu tek malo iznad Bugarske i malo ispod Rumunije, a šest puta slabija od SAD-a ili pet puta u odnosu na Austriju. Osim što ovaj podatak raduje svakog skeptika u odnosu na Kinu, on dobrim delom istovremeno zabrinjava i svakog ekologa.

To znači da Kina još ne spada u razvijenu ekonomiju, već u ekonomiju u razvoju, kojoj predstoji još dosta privrednog rasta da bi po glavi stanovnika dostigla najrazvijenije privrede sveta. Kada to prevedemo na svet ekologije, dobrim delom znači još puno zagađenja, a ova država je i danas ubedljivo prva po svetskim emisijama. Iako se Si Đinping obavezao da će njegova država samnjiti emisije i do 2060. ih potpuno ukinuti, deluje da se u tom smeru ne ide brzo i efikasno. Ugalj, kao najveći izvor zagađenja iz ove države, u kontinuitetu se koristi uprkos obavezama iz Pariskog klimatskog sporazuma i pozitivnih znakova pre par godina da bi država mogla da promeni energetski smer.

Jilin Dalu, Kina Foto: Andreas FelskeUnsplash

Osim ukupnog povećavanja svetskih emisija, što predstavlja rizik za klimu i budućnost kvaliteta ljudskog života na planeti, one već danas imaju negativne efekte i po kinesko stanovništvo.  Zbog zagađenja vazduha svake godine u Kini umre više stotina hiljada ljudi, dok je po kineskom Ministarstvu zdravlja ključni doprinos zašto je rak najčešći uzrok smrti u ovoj državi. Istraživanje organizacije Berkley Earth iz 2015. govori da preko 1,5 miliona ljudi u ovoj državi svake godine umre od srčanog udara i problema sa plućima zbog zagađenog vazduha.

Samo oko 1 odsto kineskog gradskog stanovništva udiše vazduh koji se može opisati kao zdrav po kriterijumima koji se koriste u Evropskoj uniji. Dok je decenijama Komunistička partija Kine ignorisala ove trendove, zbog tada važnijeg povećavavanja blagostanja svojih građana i iskorenjivanja gladi, danas predstavlja ozbiljan i unutrašnji i međunarodni problem.

Dugoročno gledano, najveći rizik za ovu državu može se pronaći oko pitanja vode i njene dostupnosti ogromnom stanovništvu od 1,4 milijarde ljudi. Ubrzavanje globalnog zagrevanja i prateće suše, u kombinaciji sa zagađenjem postojećih izvora, može biti kobno za ovu silu, ne samo ekološki, već i politički. Dok prvi efekat političkoj eliti komunista može biti manje važan, drugi može biti alarmantan, a dobar pokazatelj toga je ogroman rast potrošnje Kine za pitanja unutrašnje bezbednosti i kontrole svog stanovništva. 

U prethodnih 20 godina, ova država je izgubila čak 20 000 reka i po količini pijaće vode po glavi stanovnika nalazi se ispod 100. mesta na svetu. Severni deo države naročito je ugrožen, jer nije kišovit i sklon je sušama, a masovno korišćenje uglja zahteva ogromne količine vode. Ubrzavanje globalnog zagrevanja imalo bi i po ovu državu teške posledice, ali takođe deluje da bi radikalniji otklon od tehnologije koja zagađuje takođe bio težak potez.

Politički efekti

Kada se radi o ovom ekološkom pitanju, koje može imati i globalne egzistencijalne efekte, politika je neizbežan faktor. Kao jedna od komparativnih prednosti država Zapada u odnosu na Kinu u međunarodnoj areni je ekologija. Kina je po podacima Blumberga samostalno prestigla Sjedinjene Države i Evropu zajedno, po emisiji štetnih gasova zelene bašte. Dok zelene političke snage i ekološke politike među građanima zapadnih država bivaju sve prihvaćenije i više se sprovode, te se očekuje potpuna zelena transformacija u narednih par decenija, Kini ova reforma predstavlja problem.

Prebacivanje na obnovljive izvore energije i one koji proizvode manje zagađenje košta, a u trenutnoj fazi razvoja najmnogoljudnije države sveta, to predstavlja skupu tranziciju. Ovu komparativnu slabost su već davno primetili zapadni političari i ona počinje da ima svoju političku primenu. Primer za ovo su zaključci sa poslednjeg samita država G7 u Ujedinjenom Kraljevstvu. Jedan od predloga je da države G7 naprave konkurentski program kineskom infrastrukturnom programu „Pojas i put“, koji bi za razliku od postojećeg programa podrazumevao isključivo ekološki čiste projekte. 

Samit o klimi američkog predsednika Bajdena iz aprila ove godine, takođe je imao identičan implicitni cilj. Koliko god izjave predsednikovog specijalnog izaslanika za klimu, Džona Kerija, delovale optimistično prema saradnji SAD i Kine oko borbe protiv klimatskih promena, u praksi je vidljivo da će zapadne države koristiti ovu slabu tačku Pekinga. Pritisak na Kinu da u ime svetskog stanja klime brže vrši zelenu transformaciju na štetu svog ekonomskog razvoja, nema nužno isključivi ekološki interes sveta.

Na drugoj strani, kineski zvaničnici ukazuju na svoje stanje razvoja kao glavni argument protiv brze transformacije. Ministar spoljnih poslova ove države, Li Kećjang, je u jednom od intervjua napravio paralelu sa razredima u školi. „Kina je po pitanju odgovora na klimatske promene u drugačijoj fazi od SAD-a, Zapadnih država i drugih razvijenih ekonomija. Mi smo još u osnovnoj školi, dok su razvijene ekonomije u srednjoj školi. Ukoliko tražite od osnovca i srednjoškolca da završe fakultet u isto vreme, to nije realistično i protivno je prirodnom toku razvoja“, rekao je on u intervjuu za The Associated Press.

U ovim izjavama ima i faktičke istine, jer kada se pogledaju ukupne emisije svih država sveta od kada se mogu meriti (od 1750 do danas), vidljiva je razlika. Po podacima Oksford Univerziteta, Evropa je do sada proizvela 30 odsto svetskih emisija, Sjedinjene Američke Države oko 25 odsto, a Kina tek oko 13,7 odsto. Može se reći da kada je Kina ušla u brzu fazu razvoja, emisije su uveliko bile ogromne i točak klimatskih promena se pokrenuo. Iz tog razloga, kineski zvaničnici ne žele da prave veće ustupke, s obzirom da smatraju da i oni zaslužuju pravo na „prljavu“ i energetski jeftiniju  fazu razvoja, koje su zapadne države imale ranije u istoriji. Na drugoj strani, ovo pitanje proizvodi dva nova problema.

Prvi očigledan problem je što klimatske promene prevazilaze ljudske konvencije i međudržavne dogovore. One se dešavaju bez obzira na to šta ljudi misle i iz koje tačno države zagađenje poreklom dolazi. Iz tog razloga, relativizovanje zagađenja različitim istorijskim kontekstima i različitim fazama razvoja, nije najproduktivniji odgovor na spomenuti ozbiljan trenutni problem. Vreme za adresiranje ovog problema je prilično ograničeno, a Kina je de facto trenutno ubedljivo najveći proizvođač zagađenja. Održavanje porasta globalne prosečne temperature ispod 2 stepena celzijusa iznad predindustrijskog nivoa i napor da se porast temperature svede na 1,5 stepena celzijusa teško je zamisliti bez Kine i njenog smanjenja emisija.

Drugi problem, koji je direktno povezan sa prvim, je da se javlja i pitanje moralnog hazarda ukoliko se ovaj narativ primi među državama u razvoju i postane percipiran kao istina globalno. Ako do toga dođe, različite države u razvoju koristiće ovo opravdanje/izgovor za sopstvenu upotrebu prljavih tehnologija bez zadrške. Kao što je već spomenuto, Indija i Francuska imaju privrede identične veličine, a Indija proizvodi 7 puta više CO2. Iran i Austrija takođe imaju privrede slične veličine, a prva država proizvodi 12 puta više CO2 od druge, sa tendencijom rasta razlike. Ukoliko postoji autentična želja da se spreči klimatska katastrofa, ovaj vid opravdanja može biti razumljiv, ali ne doprinosi dolasku do cilja. Kratkoročni cilj jeste brzo ekonomsko sustizanje najrazvijenijih država, a dugoročni civilizacijski cilj je dobro stanje klime. Žrtvovanje prvog zarad drugog u biti je autodestruktivno.

Kina i klima

Komunistička partija Kine je tokom svog perioda od stupanja vlast nakon Drugog svetskog rata do danas proizvela brojne ekonomske uspehe. To je dovelo do toga da uz svoju veštinu adaptiranja, opstane kao jedna od retkih komunističkih partija koja neprekidno upravlja državom i nakon pada Berlinskog zida. Ona je uspevala da svojim građanima isporuči ekonomske dobitke, produži životni vek i obezbedi im vrednu infrasturkturu. Međutim, uz brojne probleme koji očekuju Kinu u bliskoj budućnosti, u koju naravno spada i zagađenje, ova stabilnost se postavlja kao pitanje.

Kineski privredni rast usporio je sa dvocifrenih procenata na oko 5 odsto i niže, koliko će se očekivati u narednim godinama. Loša demografska perspektiva će takođe pritisnuti ponudu radne snage u narednoj deceniji i po, a povećati udeo BDP-a koji će se trošiti na brigu o starijim licima i zdravstvo. Nedostatak vode verovatno će zahtevati uskoro i dugo odlaganu korekciju cene i više ulaganja u distribuciju ovog resursa. Međunarodni pritisci da najveći svetski zagađivač smanji svoje štetne emisije neće doći u najidealnije vreme za vladajuću partiju i ekonomski momenat. Iz tog razloga, ovo pitanje je slaba tačka oko koje će zapadne države kroz spoljašnju poruku dobornamernosti, pokušati da pritiskaju konkurentsku autokratsku silu.

Ignorisanje ovog pitanja od strane vladajućih kineskih komunista ne bi bila odgovorna politika ni prema svetu ni prema svojim građanima koji snose katastrofalne posledice lošeg vazduha. Takođe je teško očekivati proaktivniju i radikalniju ekološku agendu od Kine, te bi veliki uspeh bio ako Kina ispuni obaveze preuzete kroz Pariski sporazum o klimi iz 2016. Za koji god da se pristup odluči vladajuća elita ove države, ono što možemo sa sigurnošću očekivati su dve stvari. Prva je da će ova tema biti sve češće spominjana u političkim diskusijama i u medijima. Druga je da će biti predmet političkog pritiska i međunarodnog političkog oportunizma. Ipak, ako na kraju dana proizvede konkretan rezultat i globalna klimatska katastrofa bude sprečena, sa istorijske distance detalji tog uspeha biće tek istorijske fusnote.


Ostavite komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su obeležena *

Slušaj Ekologika podcast
Ekologika podcast
Share via
Copy link
Powered by Social Snap