Dešavanja oko svakog samita o klimi su gotovo istovetna svake godine. Političari iz različitih država navode velike opasnosti klimatskih promena, ali i daju optimističnu poruku da se to može promeniti i da obećavaju da će delovati u tom smeru. Ekstremniji deo aktivističke zajednice najavljuje apokalipsu i kraj sveta, jer planovi nisu dovoljno ambiciozni i efikasni. Umereniji deo ekoloških aktivista, koji je i po broju i uticaju veći, upućuje kritike da političari pričaju u prazno i da ne deluju adekvatno u odnosu na planove.

Kada se govori o ovogodišnjoj Konferenciji Ujedinjenih nacija o klimatskim promenama 2021, poznatijoj u medijima više po kratkom nazivu „COP26“, sled događaja bio je gotovo identičan. Različiti političari iz sveta su imali optimistična obećanja o smanjenju štetnih emisija i ove godine. Ovakve poruke su poslate od britanskog domaćina Borisa Džonsona, preko predsednika samita Aloka Šarma do američkog predsednika Džoa Bajdena ili njegovog specijalnog izaslanika za klimu Džona Kerija. Jedna od upečatljavijih poruka je bila da bi ovogodišnji samit trebalo da označava početak kraja opasnosti klimatskih promena.

---

---

Paralelno sa ovim događajima aktivisti su u preko 100 država sveta organizovali proteste, a u samom Glazgovu gde se konferencija održavala protestovalo je 100 000 ljudi po izveštavanju BBC. Radikalnija ekološka grupacija „Extinction Rebellion“ je simoblički organizovala „ceremoniju sahrane“ zbog po njihovim rečima „neuspeha i gluposti“ COP26. Greta Tunberg, mlada ekološka aktivistkinja, ovaj skup je nazvala „bla, bla, bla“.

Međutim, koliko god se već viđeni obrasci ponavljaju sa svakim samitom već par decenija, u praksi dolazi do promena. Ovogodišnja konferencija dobro predstavlja te promene i simoblički i kroz praksu. Koliko god ekološki aktivisti nisu (nikad) zadovoljni situacijom, COP26 na više nivoa pokazuje napredak u odnosu na prethodno stanje, ali je pitanje da li zaista nudi izlaz iz situacije.

Aktuelno stanje i problemi

Od potpisivanja Pariskog klimatskog sporazuma 2016. do danas, klimatsko pitanje je dobilo dosta veći fokus. Merljiva obećanja država i postavljeni cilj ograničavanja rasta globalne temperature na ne više od 1,5 stepeni celizijusa su jedan od konkretnijih rezultata. Nakon punih pet godina od potpisivanja i američkog istupanja iz sporazuma u mandatu Donalda Trampa, a zatim vraćanja na početku mandata Džoa Bajdena, situacija deluje bolje. 

Sa sadašnjim tempom smanjivanja štetnih emisija i bez značajnijeg ubrzavanja, realistično povećanje temperature bi se moglo meriti na oko 2,5 stepena celzijusa. Teorije o povećanju svetskih temperatura iznad 6 stepeni danas deluju daleko od realnosti, ali i rast iznad 3 stepena, procenjen pre potpisivanja Pariskog klimatskog sporazuma takođe danas ne deluje realistično.

Sjedinjene Američke Države su svoje emisije od 2005. do danas smanjile za 22%, a po planu Džoa Bajdena one bi trebalo da budu dodatno prepolovljene do kraja dekade. Takođe, američke emisije CO2 po glavi stanovnika su od 1973. do danas smanjene za 45%, iako je bruto domaći proizvod po glavi stanovnika skočio čak 120% u istom periodu. Evropska unija je od 1990. svoje ukupne emisije svih štetnih gasova smanjila za više od ¼, a po planu aktuelne Evropske komisije do kraja dekade bi to smanjenje bilo za još skoro 60%. Nemačka kao najveći zagađivač u EU bi po inicijalnom planu nove vlade, koja se pregovara, bi takođe pratila ovaj trend. Slične ambiciozne agende imaju i Ujedinjeno Kraljevstvo kao domaćin COP26, ali i Kanada i druge najbogatije države sveta.

---

---

Trenutno najveći izazov za stanje klime i ograničavanja rasta temperatura iznad 1,5 stepeni celzijusa predstavljaju države u razvoju. Dok najbogatije države sveta iznenađujuće odlučno ubrzavaju svoje smanjenje emisija, siromašnije države ih intenzivno povećavaju. Taj odnos se može videti naročito kada se uporedi rangiranje najvećih privreda sveta i najvećih zagađivača, gde su mnogoljudne države u razvoju disproporcionalno visoko predstavljene. Drastičan rast štetnih emisija Kine, Indije, Irana i Indonezije u prethodnih dvadesetak godina predstavlja najveću opasnost.

Ovi trendovi potvrđuju čuvenu teoriju, predstvaljenu i kroz takozvanu „Kuznjecovu krivu“, da bogate države imaju luksuz da čuvaju prirodno okruženje, dok privrede u razvoju tu privilegiju nemaju. Ovaj vid država zato rapidno povećava svoje štetne emisije, jer se zbog sve većih energetskih potreba oslanja na najjeftinije izvore poput uglja.

Da bi se ciljevi ograničavanja značajnijeg globalnog rasta temperature ispunili, neki smerovi delovanja su već godinama jasni. Oni se baziraju na daljem smanjivanju emisija od strane najbogatijih država, smanjenju rasta štetnih emisija od strane država u razvoju (naročito kroz smanjenu upotrebu uglja), kao i povećavanju apsorpcionih kapaciteta kroz očuvanje šumskih površina i dalje pošumljavanje. 

Ovogodišnja Konferencija Ujedinjenih nacija o klimatskim promenama je adresirala ova pitanja i može se definisati kao dosta produktivnija od prethodnih iz nekoliko razloga.

Da li je ovogodišnji COP26 ima dostignuća?

Brojni klimatski aktivisti i organizacije su ovogodišnji samit ocenili negativnom ocenom, međutim ne bi trebalo posmatrati samo ovaj ugao gledanja. Osim generalnog adresiranja glavnih izazova u ograničavanju nivoa rasta globalnih temperatura, što jeste korisno samo po sebi, konkretna obećanja bi trebalo u razmatranje uzeti sa više ozbiljnosti ove godine. 

Želje država i opšte javnosti za ekološkom tranzicijom, kao i dobrim delom privatnog sektora, danas su na dosta višem nivou. Takođe, novi politički momenat izazvan krizom COVID-19, stvorio je veću prihvaćenost za velike državne ekonomske intervencije, pa i u sferi ekologije.

Na ovogodišnjem COP26 desio se i veliki presedan, iako je zbog razdvodnjavanja finalnog dokumenta u foto finišu samita, ispao manje upečatljiv. Glavni uzrok štetnih emisija, ugalj, adresiran je vrlo jasno i nedvosmisleno. Finalna formulacija u dokumentu nije najavila ukidanje upotrebe uglja u budućnosti, već na intervenciju država u razvoju, tek postepeno smanjivanje njegove upotrebe. Ipak, ovaj izvor koji proizvodi čak 40% štetnih emisija u svetu, po prvi put je eksplicitno adresiran kao problem. 

---

---

Kao izvor energije koji u Americi sve više gubi na atraktivnosti i isplativosti, a u pregovorima oko programa nove vlade u Nemačkoj je predviđen da bude izbačen iz upotrebe do 2030, nakon ovogodišnjeg COP26 dobija još jedan loš signal. Taj singal znači da nema perspektivu i da investitori ne polažu previše nade u njega. Uprkos tome što je Kina u poslednjim godinama intenzivirala iskopavanje ove rude, a Indija njenu masovnu upotrebu, čak i zvaničnici Komunističke partije Kine danas ovu rudu identifikuju kao veliki problem za svet. To je bilo vidljivo i na ovogodišnjem samitu, iako su Kina i Indija bile države koje su insistirale na formulaciji „smanjivanja“, a ne „ukidanja“.

Kao važan uspeh ne bi trebalo zanemariti ni dogovor SAD i Kine o saradnji u oblasti klimatskih promena, koji se nije očekivao. Ove dve države zajedno proizvode više od 40% štetnih emisija u svetu i bez njih je teško očekivati supstancijalni napredak u ovoj oblasti. U svet odlazi poruka da iako mornarice ove dve države se neretko pod tenzijom sreću u Južnom kineskom moru i međusobni odnosi su sve više takmičarski, klimatsko pitanje prevazilazi druga politička neslaganja. Jedan od najvažnijih detalja dogovora SAD i Kine u oblasti ekološke saradnje su redukcije emisija metana, koji često prolazi ispod radara pažnje javnosti pored CO2.

Važno obećanje je došlo i u sferi očuvanja šumskih površina koje apsorbuju značajan deo štetnih emisija, te čija intezivna seča dodatno otežava zaustavljanje klimatskih promena. Preko 100 država se obavezalo da će do 2030. zaustaviti krčenje šuma i obrnuti proces. Među njima su najvažnije: Brazil, Rusija, Kanada, DR Kongo, Indonezija i Kina koje zajedno obuhvataju oko 85% svetskih šumskih površina. Važan presedan je napravljen i u obećanju o dosta darežljivijem programu pomoći bogatih država ka državama u razvoju.

Naravno, logično pitanje koje se iz navedenih teza izvodi je i da li su obećanja sa COP26 izvodljiva i koliko države zaista mogu da isporuče rezultate.

Sumnje u svetske lidere

Prva sumnja koje se lako može javiti kod svih prirodnih skeptika oko političara i njihovih ekoloških obećanja su svakako prethodni obrasci ponašanja. Navedeno prethodno delovanje ukazuje da su vlade bile sklone da ekološka obećanja krše, iako su čak konkretne i oročene ciljeve ređe davale. Najočigledniji primer toga je obećanje iz 2009. o upućivanju 100 milijardi dolara od strane bogatih država ka državama u razvoju, koje nije ispunjeno. To prirodno baca sumnju na aktuelna velika obećanja koja se rade o istoj temi transfera od imućnih regiona ka siromašnim, i po pravilu klimatskim promenama najviše pogođenim, delovima sveta.

Drugi deo problema je politički oportunizam i nepredvidive politike vlada u sferi ekologije. Koliko god to može delovati neozbiljno iz ugla ekoloških aktivista, čak i najrazvijenije države mogu radikalno menjati svoje politike u ovoj sferi. Dolazak na vlast populističkih lidera koji ovo pitanje ne shvataju ozbiljno ili aktivno negiraju postojanje ovog problema, predstavlja ozbiljan rizik. Primeri za to su svakako SAD i dolazak Donalda Trampa, kao i Brazil sa dolaskom Žaira Bolsonara. U oba slučaja, dve značajne države za poboljšanje stanja životne sredine na nivou sveta, zabeležile su nazadovanje u ovoj sferi.

---

---

Iz tog razloga, lideri koji su do skoro na samitu COP26 bili potpuno iskreni u svojim željama i namerama, mogu biti zamenjeni manje odgovornim liderima. Najrizičnija tačka su svakako Sjedinjene Američke Države, gde bi na midterms izborima 2022. izborni proboj republikanaca u Senatu i Predsavničkom domu smanjio manevarski prostor za ekološki svesnog Bajdena. Pobeda republikanca sličnog Trampu 2024. bi mogla da ima takođe vrlo negativne posledice. Takvu promenu politike bi izvesno pratila i Kina, jer se komunistički establišement pokazao kao prilično rezervisan u odlučnijem ekološkom delovanju. Do sada je politika Pekinga u ovoj sferi bila dosta ambivalentna, te su neretko reči i dela bili na suprotnim stranama. Ipak, veću skepsu bi trebalo očekivati od Indije koja kao rastući treći zagađivač sveta ne obećava puno, a spremna je da ispunjava još manje. Oprečne poruke se mogu čuti i od strane vlasti Brazila, gde se u različitim situacijama čuju ili ohrabrujuće ekološke poruke ili potpuno populističke i nenaučne tvrdnje.

Prirodni način funkcionisanja politike zato ostaje velika prepreka da se navedeni ciljevi lako ispune, a ta barijera je najveća kod siromašnih autoritarnih država. Prioriteti njihovih političkih elita svakako nisu ekološka pitanja, a građani manje identifikuju ovo pitanje kao glavni problem, a i nemaju direktan uticaj na politike svojih država u ovoj oblasti. To stvara dodatni problem za efikasnu realizaciju ideja, iako su građani širom sveta sve više svesniji ovog problema i shvataju ga sve ozbiljnije na listi političkih prioriteta.

Nudi li COP26 izlaz iz problema?

Iz analize ovogodišnje Konferencije Ujedinjenih nacija o klimatskim promenama može se izvući nekoliko korisnih zaključaka vezano za budućnost zelene transformacije sveta. Pesimističan zaključak je svakako sve veći uticaj koji mogu da ostvare veliki zagađivači poput Kine i Indije na skupovima ove vrste. Iako su u političkoj sferi generalno sukobljene, na primeru COP26 može se videti da mogu sarađivati u blokiraju dosta odlučnije ekološke transformacije sveta, a sve u cilju nastavka svog razvoja baziranog na jeftinim energentima koji emituju dosta zagađenja.

Negativan zaključak može biti i visoka skepsa javnosti i cinizam aktivističke zajednice prema obećanjima svetskih lidera. Politički establišment koji je predmet ismevanja, kakav je bilo moguće videti na protestima širom sveta i u samom Glazgovu, predstavlja vrlo krhku strukturu. Na drugoj strani, u najvažnijim kancelarijama širom sveta ne sedi puno negatora klimatskih promena, te ni u navedenom cinizmu ne bi trebalo preterivati.

---

---

Ukoliko se COP26 posmatra iz ugla analize problema, ponude konkretnih rešenja i smerova delovanja, teško se može naći prevelika zamerka. Ovo važi naročito ako se u obzir realističnost u odnosu na političku klimu i želju da se izbalansiraju troškovi tranzicije koje bi snosili građani i privreda. Odlučnije smanjenje emisija, pomoć pogođenim i siromašnim državama, smanjenje upotrebe uglja, povećavanje pošumljenosti i međusobna saradnja država su vrlo logični koraci i adekvatno usmerenje. Kvanitativno određene mere i jasna oročenost obećanja takođe su adekvatno definisani kroz samit.

Problem u realizovanju ovih zadataka naravno ostaje politička volja različitih delova svetske elite. Ukoliko bi se države pridržavale navedenih ciljeva i obećanja cilj ograničavanja rasta svetskih temperatura na 1,5 stepeni celzijusa bio bi ostvariv. Međutim, to bi značilo striktno višedecenijsko pridržavanje ovom usmerenju, što nije lako obećati čak i u najmoćnijim demokratijama. 

Kada se šumovi u javnosti i buka sa više strana skloni u stranu, teško je očekivati da će međunarodne konferencije o klimi rešiti sve probleme koji se tiču klimatskih promena. To ne može ni COP26 naravno. Njihov cilj jeste da se problemi evidentiraju i ponude rešenja u saradnji što većeg broja država. Ako bismo očekivanja realistično uskladili sa ovim ciljevima, COP26 se može definisati kao realtivno uspešan skup koji nudi konkretan izlaz iz situacije.