“Deca su sve samo ne ekološki prihvatljiva”, uhvatila sam sebe da razmišljam dok sam bacala ko zna koju jednokratnu ćerkinu pelenu, zajedno sa vlažnim maramicama, a zatim joj navlačila drugu. Probala sam u glavi da sračunam koliko smo pelena potrošili za nešto jače od dve godine, ali bilo je nemoguće.

Brza pretraga interneta dovodi do šokantnog podatka – prema Ujedinjenim nacijama svakog minuta više od 300.000 pelena za jednokratnu upotrebu spali se, pošalje na deponiju ili završi u prirodi. Trista hiljada pelena u minuti, što znači više od 157 milijardi pelena godišnje. Da rekreiram čuveni meme – to se nisam nadao.

“Što ne koristite platnene pelene (švedske za one starije), ako već brinete?”. Već čujem dežurne komentatore.

U realnom, ubrzanom i praktičnom svetu – znači ne u svetu bogatih mamika (da ne kažem mormonki) sa TikToka koje promovišu nerealne standarde roditeljstva – platnene pelene nisu jednostavno i brzo rešenje. Na kraju krajeva i sve te veš mašine potrebne da operete tonu prljavih pelena troše vodu i struju (u Srbiji uglavnom “prljavu”) – a ni to nije baš ekološki bogougodno i ako jeste povoljnije za životnu sredinu.

I da, u idealnom svetu, u kom imamo vremena za pet punih mašina veša i dovoljno novca u startu da kupimo veliki broj višekratnih pelena (cena jedne pelene se u Srbiji kreće od 1.500 do 3.000 dinara), one bi bilo ok rešenje – samo još niko da mi kaže kako se putuje sa takvim pelenama. Ali pošto ovo nije idealan svet, a roditeljstvo je samo po sebi već full-time job, jednokratne pelene su tu da ostanu.

No da se vratimo na moje pitanje sa početka – da li su deca zaista pošast za planetu? I da li je nemanje dece zaista rešenje?

Deca i nametanje kolektivne krivice

Pelene svakako nisu jedini problem, ali su dobar primer zašto pet odsto mladih, ekološki osvešćenih, veruje da će odlukom da nemaju decu doprineti spasu planete i zašto se neki odlučuju da imaju manje dece od broja koji zaista žele. I o tome razmišljaju upravo one generacije kojima je ovaj problem samo stavljen pred noge. Problem za koji su najmanje odgovorni, ali će snositi najveći teret njegovog postojanja. “Evo vam zagrejana planeta, znali smo šta radimo, ali šta sad – vi se snađite, pa makar to bila odluka da uskratite sebi decu koju želite”.

Strah da će te odlukom da “donesete” dete na ovaj svet dodatno upropastiti planetu vam je nametnut raznim tekstovima, studijama i strašnim brojkama, uglavnom otrgnutim iz konteksta. Sve bačene pelene ovog sveta nisu ni deo onoga što naftna industrija već decenijama radi planeti. Sve bačene vlažne maramice su promil problema kada je reč o deponijama i neadekvatnosti nadležnih institucija da reše ovo pitanje.

I svi ti naslovi u medijima i studije i aktivisti koji kažu – imanje deteta je veći udar na životnu sredinu od vožnje automobila celog života, ne uzimaju u obzir budućnost, govore isključivo o rezultatima dobijenim iz trenutno raspoloživih podataka.

Ako ste ikada izguglali koliki će biti ugljenični otisak deteta koje želite (ili već imate), gotovo nigde vam ne piše da je on izračunat po aktuelnim brojevima. A emisije po osobi imaju trend opadanja u većini bogatih zemalja. Mnoge države već sada imaju pravno obavezujuće klimatske ciljeve i šeme određivanja cena ugljenika koje ih primoravaju na dekarbonizaciju u narednih nekoliko decenija. Takođe, sve više vlada, uključujući i našu, donosi politike za zaštitu klime – sve to će ublažiti uticaj novorđene dece na klimu.

Deca su deo rešenja

U raspravi o imanju dece i klimatskoj krizi često izostaje najvažniji faktor – kakvu decu donosimo na svet? I da li verujemo sebi da možemo da ih usmerimo na pravi put? Pre svega, vrlo je verovatno da će ekološko osvešćeni roditelji odgojiti ekološki osvešćenju decu. I, ako želite da čitate studije, ima i jedna koja kaže da deca koja uče o klimatskim promenama u školama mogu da utiču i na svoje klimatski neosvešćene i konzervativne roditelje.

Takođe, nekako se u većini tih rasprava zaobiđe činjenica da su mladi, danas, predvodnici klimatske akcije širom sveta. Najveće demonstracije na svetu, ikada, pokrenulo je dete – Greta Tamberg. Njena akcija dovela je toga da je u u septembru 2019. godine više od 46 miliona mladih ljudi i dece iz preko 150 zemalja širom sveta stupilo u klimatski štrajk.

Prebacivanje krivice sa donosioca odluka na roditelje neće spasiti planetu. To što neko iz osećaja odgovornosti odluči da uskrati sebi decu neće spasiti planetu. Ako države implementiraju zelene politike i održe obećanja o neto 0 do 2050. godine – to bi već moglo da ima ozbiljan uticaj na zagrevanje.

POVEZANI ČLANCI

Durmitor se našao u mračnom izveštaju UN Šta je masovno izumiranje i da li ga mi izazivamo? Zelena tranzicija i problemi Zapadnog Balkana Održan Dijalog o klimatskim promenama 2023