Kada je reč o pregovaračkom poglavlju 27, države Zapadnog Balkana imaju jednu od najmanjih usklađenosti i nivoa pripremljenosti.
Evrointegracije Zapadnog Balkana nisu tema koja više predstavlja atrakciju za medije, već se donekle može reći i da za javnost ume delovati zamarajuće. Razlog za to dobrim delom je spori napredak u procesu kod država koje su kandidati ili država koje su u procesu pregovora o pridruživanju Evropskoj uniji. Stagnacija u priključivanju novih članica Evropskoj uniji ima više razloga i jednim delom odgovornost se pronalazi i u neusklađenosti država Zapadnog Balkana sa brojnim visokim standardnima koje Brisel u pregovorima zahteva od svojih budućih potencijalnih članica.
Dok se o pojedinim neusklađenostima često govori, kao što su vladavina prava ili nezavisno pravosuđe, druge oblasti retko dolaze kao tema. Jedna od takvih oblasti je svakako životna sredina i pitanje klimatskih promena, gde u istoimenom pregovaračkom poglavlju 27, države Zapadnog Balkana imaju jednu od najmanjih usklađenosti i nivoa pripremljenosti. Dok je veliki broj država Evropske unije u svetskom vrhu po ekološkim standardima, države našeg regiona karakteriše značajno niži stepen posvećenosti ovom pitanju.
Iako se tema životne sredine i čistijeg okruženja sve češće kandiduje u javnosti kao važno pitanje i u našem regionu, konkretno delovanje u rešavanju navedenih problema definitivno manjka.
Ukoliko se u budućnosti objektivno otvori mogućnost za proširenje Evropske unije na Zapadni Balkan, ova oblast će u pregovorima biti predmet ozbiljnog rada i budućih javnih i privatnih investicija, koje će biti obavezan deo buduće zelene tranzicije u našem regionu. Trenutno postoje brojne prepreke na tom putu koje je potrebno analizirati, iako deluje da Evropska unija povećava nivo pažnje u ovoj oblasti na Zapadnom Balkanu.
Zelena tranzicija na Zapadnom Balkanu
Kada se analizira naš region, koji je poslednji organski region Evrope koji nije integrisan u Evropsku uniju, mogu se zaključiti neke identične pravilnosti za sve države. Ukupno se radi o regionu koji ima stanovnika ukupno kao država Rumunija i veličinu ekonomije poput Slovačke. U pitanju su države koje po bogatstvu po glavi stanovnika uz Belorusiju, Moldaviju i Ukrajinu zauzimaju samo začelje Evrope, ali koje se po globalnim kriterijumima nalaze u drugoj trećini sveta po bogatstvu. Kao što je slučaj sa sličnim državama u ovoj kategoriji ekonomskog razvoja, primetan je ubrzan rast zagađenja i štetnih emisija CO2 sa rastom privrede.
Aktuelni energetski miks u većini država Zapadnog Balkana ne ukazuje da će se ovaj odnos skorije promeniti, već da će dalji rast bruto domaćeg proizvoda verovatno donositi i veće zagađenje. Ekonomije koje se nalaze u prethodno navedenoj kategoriji mahom će težiti da postignu više stope rasta i pronađu najpovoljnije izvore jeftine energije, oslanjajući se dobrim delom na nasleđenu infrastrukturu u energetskoj sferi, a manje na nove investicije u zelenoj energiji. Za takav vid „zelenih investicija“ često nedostaje i adekvatan pravni okvir, koji je trenutno najbolji u Crnoj Gori i Srbiji.
Sem trenutnog energetskog miksa kao zatečenog stanja, većinski nasleđenog još iz perioda socijalizma, postoje dodatni faktori koji predstavljaju prepreke zelenoj tranziciji. Prvi faktor je ekonomski i podrazumeva visoku cenu ovog procesa, za koji nedostaje adekvatnog budžeta i često kadrova.
Drugi faktor je manja zainteresovanost političkih elita i biračkog tela naspram drugih tema, iako dolazi i do postepenih promena i u ovoj sferi. Međutim, ovo stanje je moguće promeniti u ne tako dalekoj budućnosti, ukoliko ka ovoj temi bude posvećeno više pažnje i sredstava (verovatno i stranih). Deo buduće zelene tranzicije doneće i sama nužnost dugoročne neodrživosti aktuelnog pristupa u oblastima poput proizvodnje električne energije ili stepena zagađenja koje prelazi nacionalne granice regiona.
Energetski miks i obnovljivi izvori
Kada se pogleda trenutni presek stanja u državama Zapadnog Balkana u sferi energetike, može se primetiti obrazac široke upotrebe uglja i ograničene upotrebe zelene energije. Osim široke upotrebe fosilnih goriva, prvenstveno uglja u sferi proizvodnje električne energije, najčešća pravilnost je postojanje velikih hidroelektrana izgrađenih u drugoj polovini 20. veka. Socijalističko nasleđe upotrebe široko dostupnog uglja i izgradnje velikih hidrocentrala, najvećim delom i danas čini kičmu proizvodnje struje na Zapadnom Balkanu.
U slučaju Albanije dominantu ulogu imaju upravo ovakva velika hidro postrojenja, a dopunsku ulogu ima ugalj. U slučaju Srbije, kao najveće privrede regiona, ugalj čini preko dve trećine izvora u proizvodnji električne energije, dok drugo mesto zauzimaju velike hidroelektrane. U slučaju Bosne i Hercegovine ili Crne Gore, postoji balans ova dva glavna izvora, sa takođe malim udelom novih investicija u zelenu energiju. U ovom momentu tek nešto iznad 5% novih instaliranih kapaciteta za proizvodnju električne energije u državama Zapadnog Balkana čine obnovljivi izvori energije.
Problem trenutne strukture proizvodnje električne energije nije samo pitanje ukupnog zagađenja, već i dugoročne održivosti i stabilnosti ovakvog vida proizvodnje struje, čija upotreba sa privrednim rastom takođe raste. Što se tiče upotrebe uglja, može se očekivati sve veći pritisak Evropske unije za smanjenje upotrebe ovog fosilnog goriva, a sve je primetnije i lokalne zajednice koja pokazuje nezadovoljstvo zbog zagađenja vazduha.
Prvenstveni razlog dvostrukog nezadovoljstva je veliko zagađenje koje proizvodi upotreba uglja u termoelektranama, a koje sem lokalne zajednice ima posledice i na stanovništvo država Evropske unije, koje okružuju države regiona Zapadnog Balkana. Srednjoročni trendovi u Evropskoj uniji usmereni ka izbacivanju uglja iz upotrebe, će se gotovo izvesno prelivati i kroz svojevrsni politički pritisak i finansijske podsticaje na naš region. Privatna ložišta biće svakako jedna od prvih meta takvih reformi.
Na drugoj strani, klimatske promene i povećanje globalnih temperatura širom sveta donosi i promene u održivosti velikih hidrocentrala.
Sve niži nivoi vode u rekama, postepeno smanjuju kapacitete ovih pogona da budu pouzdan izvor električne energije u budućnosti.
To je već slučaj do određenog nivoa i u Evropi, dok u toplijim krajevima sveta već predstavlja objektivnu prepreku. Predviđanja globalnog rasta temperatura od više od 1,5 stepeni celzijusa i u ovom delu Evrope najavljuju sve učestalije sušne periode, što naravno u sferi ovog vida proizvodnje električne energije stvara dodatan pritisak.
Aktuelna energetska kriza u svetu pokazala je ranjivost i energetskih sistema našeg regiona, gde se takvi problemi u proizvodnji električne energije već mogu videti na Kosovu, dok su postojeći problemi sa Elektroprivredom Srbije i ugljem naišli na dodatni izazov u novim okolnostima. Iz svih navedenih razloga, promene u proizvodnji električne energije i energetskom miksu biće nužnost, jer ekonomije u razvoju iz našeg regiona ne bi mogle da priušte konstantan uvoz skupe električne energije iz inostranstva. Građanstvo se polako sa svojim stavovima pomera ka većem prihvatanju zelene tranzicije i većoj svesti o klimatskim promenama kao pretnji, što svakako predstavlja olakšanje za buduće reforme.
Ekološke promene u regionu
Kada se pogledaju javno dostupna istraživanja javnog mnjenja u Srbiji, primetno je da građani na prvo mesto ipak postavljaju ekonomske probleme. Međutim, takođe je primetno i da ekološke probleme identifikuju kao bitne i u političkom smislu očekuju njihovo rešavanje. U većini istraživanja građani vide zaštitu životne sredine i ekonomski razvoj kao procese koji mogu biti usklađeni, a identifikuju klimatske promene kao objektivan problem.
U istraživanju Hajnrih Bol Fondacije i agencije Ipsos u Srbiji iz 2021, primetno je da tri četvrtine ispitanika smatra da je moguće uskladiti ekonomski razvoj i zaštitu životne sredine, a preko 70% ispitanika vidi zagađenje vazduha kao najveći ekološki problem. Većina građana veruje da su pošumljavanje, korišćenje obnovljivih izvora energije, izolacija stanova i postepeno izbacivanje uglja iz upotrebe najbolji načini za poboljšanje životne sredine. Iako ogromna većina građana vidi klimatske promene kao realnu opasnost, blizu polovina ispitanika koji imaju strah od klimatskih promena smatraju da je u pitanju prirodni fenomen na koji ne mogu imati uticaja.
Takođe, po poslednjem istraživanju organizacije Novi treći put iz decembra 2022. primetno je da građani vide ekologiju kao važnu, ali prednost daju životnom standardu. Na skali rangiranja važnosti, najveći broj ispitanika (44,4%) podjednako vrednuje zaštitu životne sredine i životni standard, dok nešto iznad trećine smatra obe teme važnim, ali daje prednost životnom standardu nad ekologijom. Samo 8% ispitanika smatralo je obe teme važnim sa blagom prednošću ekologije u odnosu na životni standard. Zanimljivo je da samo 1% građana smatra samo zaštitu životne sredine važnom, ali zato 11,2% smatra samo životni standard važnom temom, a ekologiju ne.
U javno dostupnim istraživanjima u Crnoj Gori ili Albaniji primetni su slični sentimenti građana, sa nešto više skepse prema klimatskim promenama i nivou pretnje koju ova pojava predstavlja. Kao i u slučaju Srbije, primetno je naglašavanje ekonomskih problema naspram svih ostalih.
Delovanje u smeru više ekološkog delovanja ima podršku u navedenim državama, što će u političkom smislu olakšati promene koje će nužno uslediti u navedenim državama. U slučaju većine država takvu promenu je teško zamisliti bez povećavanja energetske efikasnosti, što je relativno politički popularna mera ekonomskih podsticaja.
Na drugoj strani, u slučaju Srbije kao velikog potrošača, solarni paneli i vetrogeneratori neće biti dovoljna zamena, jer trenutno tek čine oko 3% u proizvodnji električne energije. Izbacivanje uglja iz upotrebe će u slučaju najveće privrede regiona moguće podrazumevati razmatranje nuklearne energije kao jednog od rešenja, s obzirom da se radi o izvoru sa malim štetnim emisijama i velikim proizvodnim mogućnostima. Ovo rešenje je kao i u većini država sveta manje politički popularno i podrazumeva dugoročno političko planiranje, što u državama našeg regiona često manjka.
Postepena pojava i politički rast zelenih partija i ekoloških protesnih pokreta, svakako je dokaz povećane političke svesti građana oko ekologije. Iako sam proces nosi i popularne odluke (investicije i nova dobro plaćena radna mesta) i one nepopularne (gašenje radnih mesta u prljavim industrijama i ograničenja za biznise), deluje kao budućnost u našoj regiji. Takođe, evropska zelena tranzicija može predstavljati i priliku za države regiona da budu njen deo, kao i da od toga zabeleže određene koristi.
Evropska zelena tranzicija kao šansa
Uprkos energetskoj krizi koja je najviše pogodila evropski kontinent, ne deluje da će zelena transformacija doživeti zaustavljanje. Ekspanzija zelene energije se nastavila i u 2023, te najveću cenu ovog procesa trenutno plaća smanjenje upotrebe uglja (sa primetnim izuzetkom Nemačke i Poljske). U oblasti obnovljivih izvora energije u narednim decenijama biće uloženo više stotina milijardi evra na Starom kontinentu, računajući i javna sredstva i investicije privatnih kompanija. Ovaj zeleni talas će tako izvesno sa sobom povući i države našeg regiona, koje mogu biti u više oblasti gradivni element takvih promena.
Prvi znak toga predstavlja već usvojeni akcioni plan Zelene agende za Zapadni Balkan na samitu EU u Sofiji u oktobru 2021. Kroz ovaj okvir obezbeđeno je 9 milijardi evra evropskog novca u grantovima za naš region i 20 milijardi u investicijama. Kroz ovaj okvir saradnje biće usklađeno delovanje država Zapadnog Balkana sa ciljevima Evropske unije u oblastima: klimatske akcije, kontrole zagađenja, izbacivanja uglja iz upotrebe, zaštite prirode i biodiverziteta i regionalne integracije.
Takođe, u vreme aktuelnih nestabilnosti velikih globalnih lanaca snabdevanja i manjka poverenja zapadnih država u odnosu na Kinu i Rusiju, zapadne industrije će težiti investiranju u politički i geografske bliže države. U ovom momentu Mađarska se profiliše kao država koja će najviše dobiti od budućih investicija u elemente potrebne za zelenu tranziciju, kao što su proizvodnja velikih baterija, delova za električna vozila ili samih električnih automobila. S obzirom da samo u Nemačkoj postoji cilj da do kraja ove dekade polovina prodatih automobila bude na električni pogon, to će ponuditi i prilike za države iz našeg regiona da budu deo lanca proizvodnje.
Većina fokusa Evropske unije i država regiona ka popravljanju ekološke situacije u našem regionu biće predvidivo fokusirana ka dekarbonizaciji. Osim političkog pritiska da se ovaj cilj sprovede, sredstva alocirana ka ovom smeru biće solidna. Smanjenje upotrebe uglja, postepeno smanjenje korišćenja privatnih ložišta na drva i ugalj (oko 2/3 stanovništva na Zapadnom Balkanu ih koristi) i povećanje energetske efikasnosti se već danas vide kao očigledni ciljevi. Takođe, prostor gde se vidi ogroman zaostatak je stepen recikliranja koji u našem regionu iznosi 3%, dok je prosek Evropske unije čak 44%!
Koliko god članstvo država Zapadnog Balkana u Evropskoj uniji delovalo kao dalek cilj, odnosno proces koji može ostati samo proces, u sferi ekologije evrointegracije imaju ključnu važnost. Osim navedenih alociranih bespovratnih sredstava za naš region, koja će biti usmerena na zelenu tranziciju, a za koji same vlade ne bi imale novca, države će dobiti adekvatan okvir kako da do viših ekoloških standarda dođu.
Iz tog razloga zelenu tranziciju na Zapadnom Balkanu je teško zamisliti bez Evropske unije i povezivanjem sa evropskom zelenom tranzicijom. Evropski standardi, akcioni planovi i sredstva će pogurati lokalne političke elite da se više bave ovim pitanjem i da za tako nešto dobiju adekvatne alate, dok će Evropska unija dobiti ekološki čistije unutrašnje dvorište i više političkog uticaja na države regiona. Dok god su evrointegracije politički na stolu i postoji „zelena plima“ u Evropi, građani Zapadnog Balkana imaju čemu da se nadaju kada se radi o ekološkom poboljšanju i u njihovom neposrednom okruženju.
Leave a Comment
Your email address will not be published. Required fields are marked with *