Slovenija, kao jedna od manjih država članica Evropske unije, retko dolazi do naslovnih strana i retko proizvodi vesti koje obilaze ceo svet. Danas se može naći periodično u evropskoj štampi zbog svojih parlamentarnih izbora koji se održavaju 24. aprila. Evropske novinare zanimanju pitanja kao što su da li će aktuelni premijer Janez Janša ostati na svojoj poziciji. Ponekad je u centar zbivanja dolazila i zbog migrantske krize i pograničnih pitanja sa Hrvatskom, kao i zbog konekcija aktuelne vlasti u Ljubljani sa onom u Budimpešti.

Međutim, do pre oko pola decenije, Slovenija je često u međunarodnim medijima bila prisutna prvenstveno zbog jednog potpuno specifičnog i načelno ne toliko političkog pitanja. Naravno radilo se o opisivanju Slovenije kao ekološke, zelene, države i reklamiranju ove dvomilionske republike kao svojevrsne ekološke utopije u Evropi. Svake godine Jejl Univerzitet kroz svoj EPI indeks objavljuje izveštaje o najboljim zemljama za životnu sredinu i o njihovoj ekološkoj održivosti. Po ovim rangiranjima Slovenija je uvek bila u vrhu sveta (najčešće top 20 od 180 merenih država) u društvu Finske, Danske, Ujedinjenog Kraljevstva ili Austrije. To je naravno bilo veoma povoljno za atraktivne medijske naslove, ali i različite PR tekstove na turističkim portalima.

Bez obzira na PR potencijal ovog rangiranja, ono jeste detaljno i utemeljeno na preko 30 različitih kreiterijuma. Postavlja se pitanje da li je sa ovim rangiranjem Slovenija završila većinu svoje ekološke tranzicije i za razliku od ostalih država sveta može spokojno nastaviti svoje postojanje u 21. veku. Ekološke tranzicije su skupe i podrazumevaju velike promene navika, a jedna od “najzelenijih” država ne bi trebalo o tome da brine? Pitanje je dosta kompleksnije i zato vredno dodatne analize u odnosu na redukovane naslove vesti. Jedno je već sada sigurno, Slovenija ima još dosta posla.

Stanje životne sredine u Sloveniji

Slovenija zbog svoje veličine i broja stanovnika naravno ne predstavlja pretnju po svetsku klimu sa svojim zagađenjem. Sa nešto preko 2.000.000 stanovnika danas proizvodi tek 0,04% svetskih štetnih emisija CO2. Iako ima skoro četiri puta veću populaciju od Crne Gore, proizvodi manje štetnih emisija i skoro četiri puta manje štetnih emisija po glavi stanovnika. Takođe, ova država uvozi gotovo sav prirodni gas i naftu za svoje potrebe, a kao visokorazvijena ekonomija spada u one države koje su najviše oslonjene na uslužni sektor. 

---

---

Ukoliko se pogledaju njena trenutna struktura energetskih izvora u proizvodnji električne energije, nuklearna energija čini 35%, hidroelektrane oko 30%, a ugalj (najvećim delom iz domaćih rudnika) čini takođe oko 30%. Sa ovakvom strukturom, gde dve trećine izvora električne energije nisu izvori štetnih emisija, fundamenti za klimatsku akciju su dobri. Slovenija je od 2010. do 2020. uspela da smanji udeo uglja u ukupnoj energetskoj potrošnji za oko petinu, što je važno, jer se mahom radi o domaćem uglju sa niskom kalorijskom vrednošću ili preciznije sa visokim nivoom štetnog sumpora. 

Ipak, Slovenija kao otvorena ekonomija, u kojoj su trgovina i transport važni elementi, potrošnja naftnih derivata od industrije i građana je visoka. Isto se može reći i kada se govori o uticaju hladne klime i potreba za zagrevanjem domaćinstava, gde prirodni gas ima važnu ulogu. Kao mala, a ujedno i jedna od 35 najbogatijih država sveta, kada se gleda bruto domaći proizvod po glavi stanovnika, njene štetne emisije su očekivano nešto više po glavi stanovnika. Po ovom kriterijumu se nalazi na 11. mestu od 27 članica Evropske unije, što je relativno prihvatljiv rezultat i gledano na globalnom nivou. Bilo da se poredi i sa najvećim ekonomijama ukupno, bogatima po glavi stanovnika ili najmnogoljudnijim državama, slovenački ekološki status quo je delimično prihvatljiv. U sferi zaštite prirode, ugroženih vrsta, zaštićenih područija, upotrebe vode ili upravljanja otpadom, Slovenija se takođe prilično dobro rangira u svetu, sa tendencijom daljeg poboljšavanja. 

Ukupno gledano, Slovenija je trenutno daleko od potpuno ekološke države i dosta je posla pred njom. Status quo je relativno bolji u odnosu na globalni prosek, ali nije prihvatljiv za životnu sredinu u srednjem roku. Ljubljani predstoji dosta posla, a okvirni planovi negde već danas postoje.

Planovi za dalju ekološku transformaciju

Kada se laskavi medijski i državni zeleni PR sklone u stranu, nova vlast u Sloveniji će posle 24. aprila morati da se posveti i ovom pitanju. Bilo da tu vlast čini aktuelni premijer Janez Janša, socijaldemokratkinja Tanja Fajon ili ekolog u usponu Robert Golob, ovo pitanje će biti na dnevnom redu. Energetska kriza, u državi koja zavisi od uvezenih fosilnih goriva, takođe spontano nameće ovo pitanje kao važno na dnevnom redu. Uz to, ne bi trebalo zaboraviti i ambiciozne ciljeve Evropske unije da do 2030. svoje štetne emisije redukuje preko 55% i 2050. postane ugljenično neutralna. 

Srećom, u Sloveniji već danas postoji plan za postizanje tog cilja i jasni koraci u različitim sektorima su prilično jasni. Sektori na koje je nacionalna strategija usmerena su takođe vrlo merljivi i dobrim delom predvidivi. U njih spadaju: transport, energetika, industrija, poljoprivreda, građevinarstvo (upotreba goriva od strane domaćinstva i uslužnog sektora), upravljanje otpadom i korišćenje zemljišta i šumarstvo. Plan koji je donet u februaru 2020. na oko 250 strana predviđa jasne korake u ovim sektorima za narednih 30ak godina.

---

---

Na osnovu ovog državnog plana, evidentan cilj je sveobuhvatno povećanje uloge obnovljivih izvora energije u brojnim sektorima. Plan je da do kraja ove dekade Slovenija proizvodi 43% električne energije iz obnovljivih izvora energije, a da oni imaju udela u sferi grejanja od preko 40%, a da se ukupna upotreba uglja drastično redukuje. Cilj je i da se energetska efikasnost poboljša za 35% u odnosu na 2007, a da ova država svoje potrebe za električnom energijom popunjava iz domaćih izvora sa čak 75% do kraja dekade. 

Naravno sa reformama i u sektoru proizvodnje električne energije, sama proizvodnja bi bila značajno manje uticajna na ukupnu proizvodnju štetnih emisija. Važan deo ovog plana je cilj investiranja čak 3% bruto domaćeg proizvoda godišnje (od toga 1% i javnih sredstava) u istraživanje i razvoj u sferi tehnologija koje bi imale efekta u ovoj oblasti. Kada se detaljnije analizira plan, vidljivo je da Slovenija ima cilj da uveća značajno udeo solarne energije i delom energije vetra. Kada se radi o solarnoj energiji, njena upotreba bi do kraja dekade trebalo da se uveća četiri puta.

Slovenija je i pre donošenja ovog plana vidno redukovala svoj nivo vladine podrške upotrebi fosilnih goriva. Od 2015 do 2020. je taj nivo smanjen za nešto manje od trećine po podacima OECD-a. Dalje povećanje energetske efikanosti i državnih regulacija će gotovo izvesno dodatno ubrazati aktuelne procese, čak i da su ciljevi postavljeni previše optimistično, a različite analize govore da nisu. Generalno gledano, izlazna putanja iz sadašnjeg nivoa zagađenja je vidljiva.

Prepreke ka daljoj zelenoj trasformaciji Slovenije

Ukoliko se pogledaju konkretni izazovi za svaki vid reforme koji mora da sprovede, naravno rizik uvek predstavlja nestabilnost. Prevelika politička nestabilnost i haos uvek daju više podsticaja za polarizaciju, populizam i kratkoročno politikanstvo političkih aktera više nego za vizionarski i konstruktivni pristup. Kao što se i logički može zaključiti, ekološke reforme koje imaju dugoročne i opšte ciljeve svakako ne spadaju u prethodnu kategoriju prioriteta. One zahtevaju predvidivost i konstruktivnost.

Slovenija jeste stabilna demokratija i ne suočava se sa prevlikom društvenom polarizacijom i konstatnim vanrednim izborima. Na drugoj strani, u ovoj državi se javila politička pojava koja se javila i u brojnim drugim evropskim državama i koja proizvodi rizike. Radi se naravno o političkoj atomizaciji, odnosno sve disprezivnije raspoređenoj podršci u odnosu na stranke, koja doprinosi političkoj nestabilnosti.

U prethodnoj dekadi, ova država je doživela osnivanje, rast i pad brojnih stranaka te danas u parlamentu države koji ima 90 mesta, sedi čak 15 političkih subjekata. Partije koje su nekada imale visoku podršku i bile stožer vlasti, sada su potpuno irelevantne, dok konstatno nastaju nove grupacije koje prave svojevrsni nivo političkog zagušenja. U takvim okolnostima se odluke donose sporo, uz dosta kompromisa i mnoštvo partija gleda svoj partikularni interes političkog opstanka ili rasta na volatilnom političkom tržištu. Ukoliko posledica ovog procesa budu sve kraće i nestabilnije vlade, ekološka transformacija će sigurno platiti cenu.

Na drugoj strani, slovenački građani su vrlo pesimistični u anketama što se tiče budućih ekoloških koraka, ali vrlo ozbiljno gledaju na pitanje klimatskih promena. U anketi Evropske investicione banke, podrška za ozbiljnije mere u smeru delovanja po pitanju klimatskih promena je vrlo visoka. Čak 71% građana bi podržalo veće mere države, što je očekivano, jer po istoj anketi 76% građana ove države smatra da su klimatske promene najveća opasnost po čovečanstvo u 21. veku. Pesimizam građana se oslikava u ovoj anketi kroz odgovore da 79% građana smatra da su više zabrinuti za stanje klime od svoje vlade i da 68% smatra da Slovenija neće uspeti u drastičnom smanjenju emisija ugljendioksida do 2050. godine, kao što je obećano u Pariskom sporazumu.

Ovaj pesimizam nije u potpunosti utemeljen, jer i pre donošenja nove strategije, Slovenija je zbog povećanja efikasnosti već zabeležela određeni pad svojih emisija i po glavi stanovnika. Od 2001. do 2021. Slovenija je uvećala svoju populaciji za 5%, a njene emisije po glavi stanovnika su opale za oko 12%. Ova država je vrhunac svojih emisija po glavi stanovnika imala 2008. i izvesno da će se trend pada samo nastaviti, ali je osnovno pitanje brzine. U slučaju nestabilnih vlada i previše politikanstva, taj proces se može nastaviti sadašnjim tempom. Međutim, sentimenti građana, ciljevi Evropske unije i jasna strategija će izvesno dalje gurati ovu državu u smeru brže ekološke transformacije.

Slovenija kao ekološka država?

Teza da je Slovenija “zelena utopija” koja se može naći u brojnim svetskim medijima i časopisa, jednostavno nije tačna. Država koja ima ovoliko visoku potrošnju nafte, koja oko trećinu svoje električne energije dobija iz uglja i nema punu energetsku efikasnost, svakako nije “zelena utopija”. Ona svakako jeste u dosta boljoj poziciji od dobrog dela država sa kojima je do ne tako davno bila u zajedničkoj državi. Sa svojim bogatstvom, ekološki svesnim građanima i velikim udelom nuklearne i hidro energije, ona može izvršiti zelenu tranziciju dosta brže i efikasnije od svake bivše jugoslovenske republike i od mnogih članica Evropske unije.

U ovom momentu njena politička elita zaokupljna je brojnim drugim pitanjima, te će verovatno do prve političke stabilizacije ekologija, van pitanja energetike, biti sekundarno pitanje. Ukoliko i u ovoj državi dođe do opšteg trenda smene desnih vlada levim, ne bi trebalo isključiti da pitanje izbacivanja uglja dobije važnije mesto. Svakako, kao i u brojnim ekonomski visokorazvijenim državama i ovde postoji evidentna razlika između delovanja vlade i zvanične politike, a sa druge strane načelno sve ekološkijih sentimenata građana.

Ukoliko bi se uzeli faktori uticaja Brisela i stavova građana, Slovenija i zaista može postati “zelena utopija” uz intenziviranje delovanje izvršne vlasti. Da li će to postati i ispuniti unapred dati epitet u medijima, biće moguće videti već 2030. kada su postavljani prvi merljivi državni ciljevi. Ako Slovenija bude prebacila očekivanja i svoje planove, to će biti dobar signal promene javne politike. U ovom momentu, dobrim delom je oslonjena na dosta sporiju tranziciju, koja nije u potpunosti zadovoljavajuća. Prvi potezi nove vlade nakon aprilskih izbora mogli bi da budu prvi mali signal za predviđanje budućnosti. Svakako, od različitih analiziranih država u prethodnim tekstovima, Slovenija se nalazi u najboljoj startnoj poziciji.