Među njima, stočarstvo proizvodi značajne izazove za održivost životne sredine i sve više se prepoznaje kao prepreka zelenoj tranziciji. Iako na prvi pogled može delovati benigno i kao pojava koja je u velikoj bliskosti sa prirodom, za razliku od recimo industrije ili automobilskog saobraćaja, negativni efekti ove grane privrede nisu naivna pojava.

Rastuća svest o klimatskim promenama i degradaciji životne sredine pokrenula je svetsku debatu o održivosti naših prehrambenih sistema. U okviru ovog dijaloga, stočarstvo se pojavljuje kao ključna oblast zbog velike potražnje za prirodnim resursima, doprinosa emisiji gasova staklene bašte i etičkih razmatranja koje postavlja pred sobom. Ono nije tema i deo agende samo Svetskog ekonomskog foruma u Davosu, kako se često predstavlja, već ima šire efekte po biznis zajednicu. Dok se svet bori sa hitnom potrebom da smanji svoj uticaj na životnu sredinu, uloga stočarstva u pogoršanju ekološke neravnoteže je privukla pažnju kreatora politike, ekologa i javnosti i van ovih izolovanih krugova.

Štaviše, ukrštanje stočarstva sa globalnom bezbednošću hrane, ljudskim zdravljem i etičkim tretmanom životinja komplikuje mesto ove grane privrede u diskursu održivosti. Ova praksa je duboko usađena u ekonomske sisteme, kulturne tradicije i preferencije u ishrani širom sveta, čineći prelazak na održivije modele ne samo pitanjem ekološke potrebe već i značajnim društveno-ekonomskim izazovom. Rešavanje uticaja stočarstva zahteva nijansirano razumevanje ovih međusobno povezanih pitanja i spremnost da se istraže inovativna rešenja koja balansiraju ljudske potrebe sa zdravljem planete.

Kako kao svet idemo napred u ekologiji, neophodnost da se preispitaju i potencijalno transformišu prakse stočarstva postaje sve očiglednija. Međutim, svetska javnost se pokazala kao dosta rezervisana da ovo pitanje shvati ozbiljno i dominantan ugao gledanja je ili cinizam ili perspektiva da se radi o nekoj teoriji zavere. To naravno komplikuje proces rešavanja ovog problema i adekvatnog adresiranja pretnje po svetsku klimu, gde je najbolje analizirati baš konkretne brojke i negativne efekte iz ugla savremene nauke.

Zašto je stočarstvo ekološki problem?

Šta god cinici govorili, današnje stočarstvo je na listi glavnih izvora emisije gasova staklene bašte (GHG) koji značajno doprinosi klimatskim promenama. Stoka, posebno preživari poput krava i ovaca, proizvode metan, snažan gas staklene bašte, kroz enteričku fermentaciju. Prema Organizaciji za hranu i poljoprivredu (FAO) Ujedinjenih nacija, stoka je odgovorna za oko 14,5% svih antropogenih emisija gasova staklene bašte. Metan, koji proizvodi stoka, je preko 25 puta snažniji u zadržavanju toplote u atmosferi od ugljen-dioksida tokom perioda od 100 godina, što ga čini važnijim ciljem za smanjenje u borbi protiv klimatskih promena.

Iako prosečnom građaninu koji voli da pojede dobar burger ili komad govedine može delovati da je na delu neka veganska zavera, te da se sigurno krave ne mogu meriti sa efektima po okruženje sa auspusima automobila ili sulundarama starih fabrika, negativni efekti stvarno postoje. Neki efekti su direktni poput metana, dok postoje i drugi posredni efekti koji su posledica uvećavanja proizvodnje zbog povećane potražnje u svetu. Taj skok potražnje je logičan jer se svetska populacija brzo povećava, a svetska rastuća srednja klasa želi da sve kvalitetnije jede. Dok su nakon Drugog svetskog rata stanovnici Singapura neretko jeli dnevno jedno kuvano jaje podeljeno na sve članove porodice, danas se sa prosečnom platom iz ove države može kupiti 133 kilograma govedine. Masovno komercijalno uzgajanje životinja dovelo je i do rasta njihovog broja, te je recimo krava 1940-ih bilo oko 700 miliona, dok ih danas u svetu ima skoro 1,5 milijardi. 

Stočarstvo takođe zahteva značajne vodne resurse, kako za piće, tako i za navodnjavanje useva za prehranu stoke. Takođe, igra i značajnu ulogu u zagađenju vode, sa oticanjem sa farmi koje nose đubrivo, pesticide i životinjski otpad u reke i podzemne vode. Ovo može dovesti do eutrofikacije vodnih tela, šteti vodenom životu i periodično čini vodu nebezbednom za ljudsku upotrebu.

Ukupno gledano, iako masovna ekspanzija stočarstva dovodi do smanjenja broja gladnih u svetu, ona ima i posledice na klimu koje uopšte nisu za ignorisanje. Oni se mogu meriti kroz prethodno navedene brojke, ali i kroz konkretnije primere iz sveta. Takve primere je moguće naći i u državama u razvoju, ali i u već najrazvijenijim svetskim ekonomijama.

Efekti stočarstva kroz praktične primere

Za početak, najočigledniji primer je svakako krčenje Amazona u svrhe komercijalnog stočarstva, koje se mahom obavlja ilegalno i koje se teško sprečava. U Brazilu, region Amazona ne samo da je doživeo ekstenzivno krčenje šuma zbog stočarstva, već se suočava i sa širim uticajima na životnu sredinu i zdravlje. Ovo krčenje šuma narušava ekosisteme i biodiverzitet, što dovodi do povećane emisije ugljendioskida i smanjenog kapaciteta za sekvestraciju ugljenika čitavog sveta. Pored toga, zadiranje u prethodno netaknuta šumska područja povećava vezu između divljih životinja, stoke i ljudi, potencijalno olakšavajući prenošenje zoonotskih bolesti. Gubitak biodiverziteta takođe može uticati negativno na otkrivanje novih lekova, od kojih su mnogi izvedeni iz jedinstvene flore i faune Amazona. Sam udeo Amazona u ukupnom svetskom šumskom području ga čini važnim za stanje svetske klime, te njegovo krčenje podrazumeva i automatske negativne posledice po stanje atmosfere.

Osim Brazila i srodnih država u razvoju, stočarstvo ima i efekta u državama koje spadaju među najrazvijenije. Mlečna industrija Novog Zelanda je značajna po svom značajnom doprinosu privredi zemlje, ali se takođe suočava sa ekološkim izazovima, posebno emisijom metana iz stočarstva. Zemlja je preduzela proaktivne korake za rešavanje ovih izazova, kao što je ulaganje u istraživanja za smanjenje enterične fermentacije kroz aditive stočnoj hrani i programe uzgoja. 

Pristup Novog Zelanda upravljanju životnom sredinom takođe uključuje inicijative koje imaju za cilj poboljšanje kvaliteta vode i smanjenje uticaja proizvodnje mleka na životnu sredinu, demonstrirajući posvećenost praksama održive poljoprivrede. Ipak, negativni efekti u kratkom i srednjem roku će opstati i u ovoj državi, iako se ona značajno odgovornije odnosi prema ovom problemu u odnosu na ostale svetske aktere.

Izbijanje virusa Nipah naglašava složene puteve koje mogu da izazovu zdravstveni rizici stočarstva koji se mogu pojaviti i širiti u oblastima sa intenzivnim uzgojem životinja. Neposredna blizina različitih stočarskih farmi staništima divljih životinja olakšava prelivanje bolesti sa divljih na domaće životinje, a zatim i na ljude. Ove epidemije naglašavaju važnost mera biološke bezbednosti, nadzora i sistema ranog otkrivanja za upravljanje i prevenciju virusa u regionima koji u velikoj meri zavise od stočarstva. Ovaj element stočarstva se često zanemaruje, ali sve veći broj virusa ove vrste u svetu ukazuje da ni ovaj element ne bi trebalo ignorisati danas.

Zašto nije lako rešiti problem stočarstva

Učiniti stočarstvo ekološki održivim pred sobom ima nekoliko izazova, ukorenjenih u složenoj interakciji ekonomskih, društvenih i tehnoloških faktora. U središtu ovih izazova je globalna potražnja za životinjskim proizvodima, koja se stalno povećava zbog rasta stanovništva i rastućeg bogatstva u ekonomijama u razvoju, koje je već spomenuto. Ova potražnja pokreće ekspanziju i intenziviranje uzgoja stoke, što često dovodi do praksi koje daju prioritet kratkoročnoj produktivnosti u odnosu na dugoročnu održivost životne sredine. Sam obim ove potražnje otežava pomeranje ka održivijim praksama bez značajnih promena u ponašanju potrošača, okvirima vladinih politika i industrijskim standardima.

Ekonomski, cena prelaska na prakse održivog stočarstva može biti previsoka za mnoge farmere, posebno male zemljoradnike koji čine kičmu stočarstva u mnogim delovima sveta. Održive prakse često zahtevaju značajna ulaganja unapred u nove tehnologije, infrastrukturu i obuku, kao i tekuće troškove vezane za održavanje viših standarda brige prema proizvodnom procesu i upravljanje uticajima na životnu sredinu. Ove finansijske barijere su zakomplikovane i tržišnim strukturama koje favorizuju proizvodnju sa niskim troškovima, što predstavlja prepreku za održivo proizvedene životinjske proizvode da se takmiče bez intervencija politike ili tržišnih mehanizama koji veštački smanjuju ekološke troškove proizvodnje.

Ovaj pokret može doprineti na svoj način smanjenju važnosti stočarstva, barem u najrazvijenijem delu sveta gde je i zastupljen u relevantnim brojevima. On ne samo da naglašava etičke brige povezane sa dobrobiti životinja, već takođe naglašava ekološki otisak stočarske proizvodnje, uključujući emisije gasova staklene bašte, upotrebu vode i krčenje šuma. Kako sve više pojedinaca usvaja veganski način života ili smanjuje potrošnju životinjskih proizvoda, raste potražnja za alternativama, kao što su proteini na bazi biljnog porekla, što potencijalno dovodi do smanjenja intenziteta uzgoja stoke. 

Ovaj društveni pomak ka veganstvu i davanje prioriteta pravima životinja stoga igra delom i korisnu ulogu u zastupanju mnogo održivijih i etičnijih sistema ishrane, podstičući i potrošače i proizvođače da preispitaju uticaje stočarstva na planetu i njene stanovnike. Naravno on ima svoje limite rasta i značajan broj ljudi ima vrednosti i tradicije ishrane koje sa sa njim ne mogu povezati, ali jeste tendencija koja se javlja u društvu i koja može imati određenog efekta na smanjenje potražnje za stočarskim proizvodima i bez uticaja politike.

Koji je realistični put rešavanja problema?

Rešavanje izazova održivosti koje postavlja stočarstvo predstavlja paradoks u osnovi savremene poljoprivredne prakse i globalnih sistema ishrane. S jedne strane, ekološki, etički i zdravstveni imperativi za transformaciju ovih sistema su jasni i ubedljivi. Neodrživa priroda sadašnjeg stočarstva značajno doprinosi klimatskim promenama, gubitku biodiverziteta i iscrpljivanju resursa, predstavljajući ogromnu pretnju po zdravlje planete i ljudsko blagostanje. Štaviše, rastuća svest o dobrobiti životinja i etičkim razmatranjima u vezi sa stočarstvom dodatno pojačavaju razloge za promene. Sa druge strane, put ka održivosti prepun je složenosti, utemeljenih u duboko ukorenjenim ekonomskim strukturama, kulturnim tradicijama i globalnim nejednakostima dohotka i prilika.

Prelazak na održivije oblike stočarstva nije samo tehnički izazov već i društveni izazov, koji zahteva promene u ponašanju potrošača, reforme politike i inovacije u proizvodnji i distribuciji hrane. Globalna priroda prehrambenih sistema, isprepletena sa lokalnim sredstvima za život i kulturnim identitetima, dodaje slojeve poteškoća implementaciji širokih promena. Štaviše, ekonomska realnost sa kojom se suočavaju mali farmeri, logističke prepreke u širenju održivih praksi i izazov zadovoljavanja nutritivnih potreba rastuće globalne populacije naglašavaju višestruke dileme u celom procesu.

Dakle, dok je imperativ rešavanja neodrživosti stočarstva neosporan, put ka postizanju ovog cilja je složen i neizvestan. Zahteva zajednički napor koji obuhvata države i cele sektore, kombinujući tehnološke inovacije sa društvenom i ekonomskom transformacijom. Zadatak koji je pred industrijom je nimalo lak, ali ulozi koji obuhvataju integritet životne sredine, dobrobit životinja i zdravlje ljudi su previsoki da bi se ignorisali. U ovom dvosmislenom pejzažu, težnja za održivošću u stočarstvu postaje skup širih izazova sa kojima se suočava odnos čovečanstva sa svetom prirode, odražavajući i našu ranjivost i našu sposobnost za inovacije i promene u odnosu na dosadašnje navike u ponašanju. To naravno nije lako na individualnom nivou, te samim tim nije ni lako na društvenom i globalnom.