Kao što je sa političarima oduvek bio slučaj, retorika i obećanja su bili jača strana od isporučivanja sa tim povezanih rezultata na samitu
U poslednjim godinama Ujedinjeni Arapski Emirati doživeli su značajan ekonomski napredak, čak i u poređenju sa svojim prethodnim ekonomskim rastom. Ova država beleži dobre stope povećanja BDP-a, ima sve diversifikovaniju ekonomiju, postala je jedna od retkih u koju investiraju istovremeno zapadni, kineski i ruski privredni subjekti.
Iako globalno potražnja za naftom je sve sporije rastuća i do kraja dekade će krenuti da pada, Emirati nisu previše zabrinuti oko ovih tendencija. Niski troškovi eksploatacije nafte na teritoriji ove države, verovatno će održavati njenu industriju fosilnih goriva likvidnom i u novim nepovoljnijim okolnostima. Ipak, situacija nije idealna i osim svetskih zvaničnika i ova država ima zabrinutosti oko klimatskih promena i mogućnosti sveta da sve više funkcioniše sa manje nafte i drugih neobnovljivih izvora energije.
U to ime Ujedinjeni Arapski Emirati bili su domaćin međunarodnog samita o klimi COP28, sa ciljem da iz ove države ka svetu budu poslate optimistične poruke o klimi. Te poruke bi podrazumevale i promenu imidža ove države od naftaške imperije koju nije briga za klimu do države koja uprkos tome što značajan de bogatstva duguje ovom resursu, nastupa odgovorno i želi da učini više u sprečavanju klimatske katastrofe. U kontekstu PR-a može se reći da je skup uspeo i veoma velika obećanja su poslata u svet od strane država učesnica. U kontekstu realizacije navedenih obećanja, koja su proizvod konstantnih višesatnih razgovora, uvek se postavlja pitanje realističnosti i efikasnosti. To je deo ovakvih samita koji je uvek vredniji analize od samog optimizma koji obuhvata poruke, ali ne nužno rad na ostvarenju pompeznih ciljeva. U toj sferi ovogodišnji samit bio je dosta kontroverzan.
Trenutno stanje i perspektive
COP28 kao samit predstavio je još jedno okupljanje važnih država sveta i njihovih delegacija sa ciljem da se prevaziđu problemi koji postoje sa klimatskim promenama. Iako su sastanci ove vrste prisutni od prvog samita o klimi iz 1992, može se reći da ozbiljniji rezultati dolaze tek od Pariske konferencije o klimi i sporazuma koji je proizašao iz nje 2015. Nemar po pitanju životne sredine bio je više pravilo nego izuzetak, da bi se u poslednjim godinama brojne države „uozbiljile“ kada se radi o ovom gorućem pitanju. Kao što je sa političarima oduvek bio slučaj, retorika i obećanja su bili jača strana od isporučivanja sa tim povezanih rezultata.
Ovogodišnji samit se zato može posmatrati i kao svojevrsni presek stanja, jer nakon tri decenije sastanaka i nakon skoro decenije od samita u Parizu, neki znaci napretka se mogu primetiti. Da se nikakve ekološke reforme nisu sprovodile od spomenutog samita iz 2015, procena je da bi se globalne temperature sa takvim trendovima do 2100. povećale za 3 stepena celzijusa u odnosu na period pre intenzivne industrijalizacije. Sa politikama koje su sada važeće u svim državama sveta taj rezultat bi bio nešto bolji, odnosno po sadašnjim merenjima povećanja temperatura bi bila između 2,5 i 2,9 stepeni celzijusa.
Značajan deo ovog poboljšanja, koje je nedovoljno i cilj je da povećanje temperatura bude ograničeno na tek od 1,5 do 2 stepena, nosi i pitanje tehnologije. Brojni iskoraci su napravljeni kada se radi o energiji vetra, solarnim panelima, energetskoj efikasnosti, vozilima koja ne koriste tradicionalna goriva i generalnom podizanju svesti. U mnogim od ovih iskoraka države nisu imale direktnog uticaja, iako su istina indirektno mnoge vlade zapadnih država kroz svoju poresku politiku i javnu potrošnju sve više pomerale podsticaje u smeru upotrebe zelenih izvora naspram fosilnih goriva.
Ovaj vid goriva, kojih ima u ograničenoj dostupnosti i koje stvaraju štetne emisije, svakako su jedna od centralnih tema brojnih COP samita. Održavanje samita u jednoj od država koje su prvaci u proizvodnji navedenih resursa jeste simbolička poruka, a i dominanta poruka koja je otišla sa ovog samita u svet. Iako će po procenama Međunarodne agencije za energetiku potreba za naftom očekivano biti opadajuća u 2030-im, emisije koje proizvodi ovaj energent su u svakom scenariju ogromne i veoma štetne po svetsku klimu. Mnogo negativnije posledice sa sobom nosi i ugalj, čija potrošnja u većini razvijenih država pada, ali u najvećem svetskom zagađivaču, Kini, i dan danas raste. Ovogodišnji COP28 imao je za cilj da adresira ove i druge pretnje dosta eksplicitnije nego ranije, jer je ekologija sve važnija tema da bi se ignorisala od glavnih donosioca odluka.
Rezultati samita i obećanja
Ovogodišnji samit ponovio je neke od prethodnih obrazaca obećanja i problema o kojima se tradicionalno govorilo u sferi ekologije. Najveći problem na ovom samitu predstavljala je široka upotreba fosilnih goriva i nedovoljna upotreba obnovljivih izvora energije, kao i pitanje istorijskih štetnih emisija najbogatijih država sveta naspram država u razvoju, od kojih će mnoge snositi disproporcionalno veće posledice u odnosu na zagađenje koje su proizvodile ili proizvode. Na prethodnom samitu iznenadni rezultat poslednjih trenutaka događaja je bio najavljeni klimatski fond za pomoć siromašnim državama od strane najbogatijih nacija sveta.
I istoj ideji se govorilo i sada, iako je američka strana bila dosta manje zainteresovana za ovakav vid izdvajanja. Ipak, Evropska unija, Ujedinjeno Kraljevstvo i Sjedinjene Američke Države su na kraju pristale da najsiromašnijim i klimatski ugroženim državama transferišu iznos od 400 miliona dolara. Radi se više o simboličkom iznosu nego o suštinskom uticaju na kompenzovanje negativnih klimatskih posledica, ali deo ekoloških aktivista je zadovoljan što su veoma bogate države, sa visokim istorijskim emisijama, odlučile da nastave ovu politiku. Čak četvrtinu ovog ukupnog iznosa opredelila je država domaćin, verovatno sa ciljem poboljšanja svog ugleda u zemljama u razvoju. Originalni zahtev država u razvoju bio je 100 milijardi dolara, jer je procenjena vrednost štete zbog klimatskih promena u državama u razvoju oko 400 milijardi godišnje.
Dosadašnji obrasci transfera od bogatih ka siromašnima u sferi pomoći oko nadoknade klimatske štete, bili su manje efikasni. Slična obećanja bogatih država iz 2009. bila su veoma neefikasna u postizanju obima sredstava, odnosno transferisanju 100 milijardi dolara godišnje u ove svrhe. Iako su se brojevi kroz vreme poboljšavali, što je generalno dobar znak, kompenzacije u smeru najsiromašnijih država nisu još dostigle obećane cifre. To naravno stavlja pod znak pitanja kredibilitet najbogatijih država kada se radi o njihovim klimatskim obećanjima, odnosno njihovoj istrajnosti po ovom važnom globalnom pitanju.
Dogovor moćnih država sveta od pre par nedelja uključuje globalne ciljeve da se utrostruči kapacitet obnovljivih izvora poput upotrebe vetra i solarne energije, ali i da udvostruči stopu poboljšanja energetske efikasnosti do 2030. godine. Takođe, pozivaju se tehnološki napredne zemlje da ubrzaju razvojne kapacitete tehnologije niske ili nulte emisije poput takozvane „Carbon capture“ tehnologije za izvlačenje ugljenika iz vazduha i njegovo skladištenje. Dosta vremena na samitu potrošeno je oko samih formulacija povezanih sa smanjenjem upotrebe fosilnih goriva, gde su zapadne države imale ideju da formulacije budu odlučnije i oko nafte i oko uglja.
Osim samih država, fondacije i drugi finansijeri obećali su najmanje 2,1 milijardu dolara za novo finansiranje programa za smanjenje uticaja na klimu, posebno od zagađenja iz poljoprivrede i povećanje pomoći ugroženim zajednicama. Procenjena obećanja, koja ne predstavljaju potpuni prikaz filantropskih obaveza na COP28, potiču od mešavine fondacija i privatnih kompanija, od kojih su neka data u partnerstvu sa vladama. Oni će biti isporučeni u različitim vremenskim rokovima.
Najupečatljiviji primer je fondacija Bila i Melinde Gejts, koja se dugo fokusirala na nesigurnost hrane kroz razvoj alata i tehnologije za pomoć poljoprivrednicima da se prilagode klimatskim promenama. Na ovogodišnjem samitu fondacija je objavila novo obećanje od 100 miliona dolara zajedno sa Ujedinjenim Arapskim Emiratima, koji su odvojili spomenutih još 100 miliona dolara. Ukupno gledano, državni i nedržavni akteri bili su relativno ambiciozni sa obećanjima i ciljevima, ali nešto manje otvoreni za direktne finansijske transfere većeg obima ili bar onog obima koje su države u razvoju potraživale.
Negativne strane samita
Skupovi poput COP28 samita dominantno privlače sem šefova država i njihovih delegacija i brojne ekološke aktiviste i organizacije koje se bave pitanjima klime. Taj deo publike svakako spada u onaj deo javnosti koja je autentično zabrinut sadašnjim i budućim stanjem klime. Na drugoj strani, skup koji se bavi ekologijom i pitanjima budućnosti energetike privlači i drugi vid publike. Taj vid gostiju skupa više je zainteresovan da očuva svoje sadašnje položaje i da kontroliše štetu koju ekološke regulacije mogu da proizvedu. Ova grupa zvanica uključuje oko 2 400 ljudi povezanih sa industrijom uglja, nafte i gasa, koja je imala drugačiji vid ciljeva.
Sa druge strane, postoje i optužbe da Ujedinjeni Arapski Emirati planiraju da iskoriste svoju ulogu domaćina najveće i najvažnije godišnje konferencije o klimi kao platformu za lobiranje kod stranih vladinih zvaničnika za sporazume o nafti i gasu. Procureli zapisi pokazuju da je Sultan al-Džaber, koji je kontroverzno i kandidat za predsednika COP28 i izvršni direktor državnog naftnog giganta ADNOC (Nacionalna naftna kompanija Abu Dabija), planirao je da razgovara o ugovorima o fosilnim gorivima sa 15 zemalja tokom predstojeće klimatske situacije. Al-Džaber je bio i izvršni direktor državne kompanije za obnovljive izvore energije, Masdar iz Abu Dabija.
Postoji strah da na različite politike i predloge koje proizilaze kao rezultat samita ove vrste, giganti iz industrije fosilnih goriva imaju uticaja. Prisustvo tolikog broja aktera iz ove industrije iz ugla klimatskih aktivista ima predominantan negativan uticaj na odlučnost delovanja u borbi protiv klimatskih promena. Naredne godine, samit će izvesno biti organizovan u Bakuu u Azerbejdžanu, što stvara sumnje da se potencijalno radi o ponavljanju identičnog obrasca. Verovatni sledeći domaćin samita je takođe država koja je veliki proizvođač nafte i gasa, a koja u sadašnjoj evropskoj energetskoj politici odvajanja od Rusije, ima veliku ulogu. To nije država koju bi brže izbacivanje nafte i gasa iz upotrebe obradovalo, jer je zavisna od izvoza ovih energenata više i od Ujedinjenih Arapskih Emirata ili Rusije.
Istina je da je teško donositi mere koje mogu negativno pogoditi određene industrije, a da te industrije nisu predstavljene na skupu sa svojom argumentacijom. Ograničavanje potrošnje ili proizvodnje uglja, naftnih derivata ili „plavog zlata“ nije mera koja se lako donosi, naročito kada se uzme u obzir da najveći deo država u razvoju zavisi od njihove upotrebe. Navedene grupe država će generisati u narednih 10ak godina najveći deo rasta potrošnje ovih energenata.
Međutim, ukoliko se sve ekološke mere budu razvodnjavale u interesu giganata iz sfere industrije fosilnih goriva, onda će ovakvi skupovi biti samo jedan teatralni „grenwashing“, odnosno zeleni PR, bez supstance. To je pozicija na kojoj je trenutno Greta Tunberg kada se radi o njenom mišljenju o ovogodišnjem COP28 i rezultatima skupa koji su proklamovani.
Budućnost odgovornosti prema klimi
Pitanje klimatskih promena više ne spada u politički „fringe“, već sa svakom godinom ulazi sve više u politički mejnstrim i veći deo politika vlada usklađuje se i u odnosu na pitanje klimatskih promena. Takva promena percepcije je dobrim delom zasluga Pariskog samita o klimi i sporazuma koji je iz njega proizašao, a zatim i konkretnih iskoraka koji su se desili. Promena u političkoj sferi je i rezultat konkretnih posledica klimatskih promena koje je sve teže ignorisati. Sve ekstremnije klimatske pojave, topljenje Arktika, kao i učestalije poplave i veliki šumski požari i u najrazvijenijim državama sveta, konačno su povećali globalni senzibilitet o ovim pitanjima.
Naravno, pitanje delovanja oko sprečavanja negativnih posledica klimatskih promena je često pitanje vremena i efikasnosti. Glavno pitanje je da li će i koliko brzo politike vlada biti promenjene i postati više održive, koliko će se brzo razvijati i postati finansijski dostupne zelene tehnologije, kao i koliko će brzo padati potražnja za fosilnim gorivima.
Globalni rast kamatnih stopa zbog borbe protiv visoke inflacije širom sveta u značajnoj meri smanjio je dostupna sredstva državama i povećao njihove troškove servisiranja duga. To je najprimetnije kod država u razvoju koje imaju problema da više sredstava odvoje za ekološke mere, a koje snose ogromne posledice klimatskih promena. Da bi se supstancijalne promene dogodile i u ovim zemljama potrebni su transferi od bogatih država sa visokim istorijskim emisijama ka navedenim državama koje to nisu.
Ovogodišnji samit napravio određene iskorake u tom polju sa svojim obećanjima i opredeljenim sredstvima bogatih nacija, ali u trenutnoj percepciji i dalje vrlo ograničene. Ekološke reforme jesu izvesne i sa ovim samitom i bez njega, ali njihova trenutna dinamika veoma je spora, što stavlja pod znak pitanje efikasnost borbe protiv rasta globalnih temperatura do kraja veka. Naredni samiti će u ovoj oblasti morati da budu dosta efikasniji i ambiciozniji, što naravno zavisi od država koje ga posećuju i njihovih prioriteta.
Napredak svakako postoji, ali nije dovoljan da bi se uverili građani sveta da ne moraju (bar previše) da brinu oko svoje budućnosti na ovoj planeti.
Leave a Comment
Your email address will not be published. Required fields are marked with *