Šta je prva godina vlasti Bajdena donela svetskoj klimi?

Šta je prva godina vlasti Bajdena donela svetskoj klimi?

Sjedinjene Američke Države danas spadaju u jednog od najvećih svetskih zagađivača, bilo kada se gledaju ukupne štetne emisije, bilo kada se one mere po glavi stanovnika

Pre skoro tačno godinu dana, kandidat američke Demokratske stranke, Džo Bajden stupio je na mesto predsednika SAD-a.  Nakon napete kampanje u uslovima COVID-19 pandemije, haotične tranzicije vlasti i upada demonstranata u zgradu Kapitola, predsednička inauguracija održala se pod ogromnim merama obezbeđenja nacionalne garde. Značajan deo birača, naročito onih najmlađih, očekivao je od promena na čelu SAD i promenu u sferi odnosa prema klimatskim promenama.

Četiri godine vlasti Donalda Trampa i dve godine republikanske većine u oba doma Kongresa donele su jedan vid zaokreta od ekologije ka negiranju klimatskih promena. Može se čak reći da se ova država samo vratila na status quo generalne nebirge o ovom pitanju, jer je u svojoj istoriji imala jaču struju skeptika prema ekologiji, nego entuzijasta za ovo pitanje.

Bajdenova kampanja imala je relativno optimističan ton u sferi klime i konkretan plan promene u ovoj oblasti. Taj ton predstavljao je jasan kontrast u odnosu na Donalda Trampa koji se ovim pitanjem nije naročito bavio na svojim mitinzima i TV nastupima, osim kada su mu postavljana konkretna pitanja. Nakon godinu dana, Bajdenovi glasači, kojima je klima važno pitanje, očekuju jedan vid iskoraka za budućnost u ovoj sferi. Da li je došlo do značajnijih promena i može li ih biti do kraja mandata?

Trenutno stanje na političkom i ekološkom polju

Sjedinjene Američke Države danas spadaju u jednog od najvećih svetskih zagađivača, bilo kada se gledaju ukupne štetne emisije, bilo kada se one mere po glavi stanovnika. Po prvom kriterijumu SAD su odmah ispod Kine, dok po glavi stanovnika se nalaze u svetskom vrhu u društvu bliskoistočnih naftnih monarhija i najbogatijim državama sveta poput Australije ili Kanade. Iako su prve ekološke regulacije u ovoj državi stupile više decenija pre nego što je većina država sveta uopšte razmišljala o ovom pitanju, smer delovanja se brzo promenio. 

Moćna industrija fosilnih goriva,  u kombinaciji sa jakim pokretom negatora klimatskih promena, uspeli su da sruše ozbiljnije inicijative u smeru zaštite životne sredine. Ovaj pokret naročito je jak unutar Republikanske partije, a Donald Tramp je bio njegov dobar ambasador. Klimatske promene je nazivao „kineskom prevarom“, relativizovao je različite oblike zelene energije, sebe je proglašavao „predsednikom koji kopa ugalj“, dok je u konkretnim potezima istupio iz Pariskog klimatskog sporazuma, kao i izvršio više deregulacija u sferi smanjenja ekoloških ograničenja. Konkretan primer su recimo smanjena ograničenja vezano za emisije metana od strane industrije nafte i prirodnog gasa.



Međutim, ovaj scenario (ako ne i ekstremniji) desio bi se i u slučaju pobede skoro svakog drugog republikanskog predsedničkog kandidata sa izbora 2016. Bilo da se radi o Tedu Kruzu ili Džonu Kejsiku (koji je 2020. podržao Bajdena protiv Trampa),  unutar ove stranke postoji jasan stav da je ekonomski progres ispred zaštite životne sredine. Ovaj stav je dosta izraženiji kada se na njega dodaju međunarodni klimatski sporazumi, gde se povodom važnog klimatskog sporazuma iz Pariza, mogu čuti izjave republikanaca da su „nekima važniji građani Pariza od američkih građana“. 

Na ovakve loše okolnosti za odlučnije ekološko delovanje, dolazak Bajdena i većine demokrata u oba doma Kongresa, daje prostora za napredak. Jasno je da je bez promena u SAD-u neće biti ni globalnih promena u sferi ekološkog iskoraka, a da bi došlo do promena u SAD-u republikanci (bar ovakvi danas) ne mogu da budu vladajuća politička snaga. 

Čak ni većina demokrata ne garantuje sigurne promene, jer značjan deo zakonodavaca iz redova ove partije dolazi iz saveznih država koje imaju jaku industriju fosilnih goriva, a samim tim i birače i lobiste koji se materijalno oslanjaju na nju. Iz tog razloga, Bajdenov mandat bi morao da proizvede brze efekte u ovoj sferi, da ih sledeći talas republikanca ne bi u potpunosti utopio.

Bajdenovi rezultati nakon godinu dana

Tokom samog stupanja na dužnost, novi predsednik se potrudio da jedna od prvih poruka ka javnosti (i domaćoj i stranoj) bude upravo ekološka. Nakon inaguruacije, u svom rafalu izvršnih naredbi, vratio je Sjedinjene Američke Države u okvire Pariskog klimatskog sporazuma. Od prvog dana stupanja na dužnost do danas, uspeo je da obori 52 Trampove politike iz oblasti zaštite životne sredine i da označi još 73 kao mete. Radi se mahom o deregulacijiama u sferi manjih ograničenja vezano za različite forme zagađenja (od pesticida, do metana ili upotrebe plastike).

U isto vreme, Bajdenova administracija je još jednim političkim gestom potvrdila svoju nameru da se uhvati u koštac sa problemom klimatskih promena i globalnog zagrevanja. Po prvi put u američkoj istoriji uvodi se pozicija Specijalnog predsedničkog izaslanika zaduženog za klimu koji će služiti u predsednikovom kabinetu i biti zadužen za sklapanje multilateralnih i bilateralnih savezništva radi rešavanja pitanja globalnog zagrevanja. Ova pozicija pripala je dugogodišnjem diplomati i bivšem državnom sekretaru, Džon Keriju.

Takođe, specijalni predsednički izaslanik zadužen za klimu dobio je u svoju stolicu u Nacionalnom savetu za bezbednost, što predstavlja još jedan snažan simbolički gest. Njegovo mesto u vrhovnom organu zaduženom za nacionalnu bezbednost znači da SAD po prvi put u istoriji definiše globalno zagrevanje kao jednu od glavnih bezbednosnih pretnji.



Povodom Dana zemlje, u aprilu 2020. godine, Bajden je sazvao samit posvećen klimi na kom je učestvovalo 40 svetskih lidera. Bajdenova administracija je tokom događaja najavila cilj da štetne emisije redukuje do 2030. između 50% i 52%. u odnosu na nivo iz 2005. Takođe, administracija se obavezala da će intezivirati pomoć siromašnim državama koja trpe posledice klimatskih promena, a najavila i izradu prvog Američkog međunarodnog finansijskog  plana kojim će se, do 2024. godine, udvostručiti budžet federalnih agencija koje su zadužene za pitanja zaštite životne sredine i klime.

Tokom ovog samita uspostavljeno je i Partnerstvo između Indije i SAD o klimi i čistoj energiji do 2030. godine.  Osim ovih poteza, tokom globalnog samita o klimi COP26, SAD su uspostavile saradnju u klimatskoj sferi i sa svojim novim političkim rivalom, Kinom. Uz to, obavezale su se da će zaustaviti proces deforestacije (krčenja šuma) i preokrenuti ovaj proces. Iako SAD nisu potpisinica dokumenta vezanog za postepeno ukidanje uglja, ponovljen je cilj o ugljeničnoj neutralnosti do 2050. godine.

U finalu, Bajdenova administracija je ograničila upotrebu određenih pesticida, postavila cilj da električna vozila do 2030. čine 50% prodatih automobila i lakih kamiona, ali i uvela brojne ekološke regulacije u funkcionisanju federalne vlade. Za samo nepunih godinu dana, Bajdenova administracija uspela je da napravi u sferi ekologije prlično veliki zaokret. On nije zaokret od punih 180 stepeni, ali za američke uslove on predstavlja veliku promenu.

Bajdenovo ekološko delovanje i ograničenja

Kada se danas govori o američkom političkom sistemu, on najčešće biva opisan kao „disfunkcionalan“. Razlog za to najviše leži u načinu funkcionisanja Predstavničkog doma i Senata, kao i odnosa između dve partije. Trenutno su ova dva legislativna tela zarobljenici aktuelne polarizacije između republikanaca i demokrata, koji ih koriste kao pozornicu za svoja ideološka sukobljavanja. Stranke su se po stavovima dodatno pomerile ka polovima, te je njihova saradnja sve teža po skoro svim pitanjima, sem odnosa prema Kini. 

Kada predsednikova stranka nema većinu u jednom ili oba doma, njegova ambicioznija agenda mahom stoji nesprovedena. Kada je ima, ona često može da stoji zbog sukoba između različitih polova unutar same stranke. Trampu je probleme pravio pokojni senator Džon Mekejn iz Arizone, dok danas Džou Bajdenu najviše problema stvara senator Džo Menčin iz Zapadne Virdžinije. U slučaju da na ovogodišnjim midterms izborima u novembru izgubi većinu u jednom ili oba doma Kongresa, njegova agenda će završiti kao u slučaju Trampa. Opcije su da bude ili potpuno razvodnjena radi, kakvog takvog, dvopartijskog konsenzusa ili ograničena na minimalni manevarski prostor koliko obuhvataju predsednikova ovlašćenja u vidu izvršnih naredbi.



Po pitanju ekologije partije su u potpunosti polarizovane. Republikanci su od partije koja je prva donela ekološke regulacije postali partija koja po verikali i horizontali negira klimatske promene. Demokrate su sa druge strane takođe zabeležili veliku transformaciju. Iako je ova stranka oduvek imala jako krilo koje je insistiralo na ovom pitanju, ona je mahom u ovoj sferi bila umerena. Tokom 1990-ih SAD u mandatu demokrate Bila Klintona nije ratifikovala Kjoto sporazum i generalno se manje bavila ovim pitanjem. Kasnije ekološki svesna politika postaje sve bitnija u mandatu Obame, dok u poslednjim godinama ona dobija i svoje uticajno radikalno krilo oličeno u Aleksandriji Okasio Kortez i „Velikom zelenom dogovoru“. Saradnja između grupe koja kaže „mi smo za Veliki zeleni dogovor“ i grupe koja tvrdi „klimatske promene su kineska prevara“ logično nije moguća.

Džo Bajden kao predsednik je svakako ekološki najsvesniji i praktično najposvećeniji predsednik kog je Amerika imala. Ta titula se može meriti kroz konkretne planove, konkretno delovanje i učestalost ekologije kao teme u retorici aktuelnog predsednika. Bilo kada se govori o izvršnim naredbama, predlozima upućenim ka Kongresu, imenovanju specijalnog izaslanika za klimu ili kada vozi novi električni Hamer džip, ekološka politka je tačka gde se najviše razlikuje u odnosu na prethodnog predsednika.

Iz tog razloga, kolika god budu objektivna politička ograničenja, Bajden će se izvesno truditi da državnu politiku pomera više ka ekološkom smeru do kraja mandata. Ta će objektivna ograničenja biti izvesno sve veća, ukoliko se posmatraju aktuelni trendovi u američkoj politici, iako dugoročno ekologija ima veliku šansu čak i u Americi.

Nužnost američkog iskoraka i Bajden

Ispunjavanje ciljeva definisanih u Pariskom klimatskom sporazumu nije lak zadatak i to je sve jasnije kako prolazi vreme, koje je glavni faktor u njegovom ispunjavanju. Za ograničavanje rasta svetskih temperatura postoje brojne prepreke, a mnoge od njih ne spadaju u kategoriju političkih pitanja. Međutim, kada se radi o političkim pitanjima kao prepreci, Sjedinjene Američke Države tu dolaze kao ključna država za analizu. Postojanje političke disfukcionalnosti, uz paralelno postojanje jake partije koja negira klimatske promene, u državi koja spada u sam vrh svetskih zagađivača jeste objektivna prepreka.

Ukoliko se čak i izuzme pitanje moralnog hazarda koji stvara ovaj vid ekološkog oklevanja prve ekonomije sveta, i iz praktičnog ugla je teško zamisliti ekološku transformaciju bez Sjedinjenih Američkih Država. Ova supersila je najčešće prva na listi svetskih proizvođača prirodnog gasa i nafte, kao i među najvećim proizvođačima uglja na svetu. Čak i da u narednim decenijama izvrši svojevrsni vid domaće zelene transformacije, fosilna goriva proizvedena u ovoj državi mogu logično završiti u potrošnji u različtim drugim državama sveta (što je i danas već slučaj). Zato je većina država koja imaju jaku industriju fosilnih goriva, pa čak i demokratskih, uvek pod pritiskom ovog sektora i u riziku od korupcije koja proizilazi iz toga.



Posmatrano iz ovog ugla, delovanje Džoa Bajdena i njegovog užeg kabinetskog okruženja jeste jedan vid istorijskog presedana. Iako predsednik sigurno neće taći vitalne interese ovog sektora, poput sveobuhvatne zabrane takozvanog „fracking-a“ ili većih destimulativnih fiskalnih mera za eksploataciju ili upotrebu fosilnih goriva, gotovo izvesno će sektoru smanjiti manevarski prostor. To se tokom prve godine mandata već desilo. Paralelno sa ovim procesom, predsednik i blisko okruženje, u skladu sa svojim nadležnostima, menjaju regulacije u korist zelenih izvora energije i povećavaju mogućnosti za njihovu ekspanziju. To može delovati sporo i suviše postepeno, ali predstavlja jasan progres.

Iz ugla tržišnih i političkih trendova, vidljivo je da u SAD-u situacija se dugoročno razvija u korist ekoloških tendencija. Mlađe generacije glasača, koje će po prirodi stvari biti sve glasački uticajnije, stavljaju klimatske promene na važno mesto u svom glasačkom opredeljivanju. Milenijalci i zumeri imaju najjače verovanje u klimatske promene kao realan problem. Generacije koje imaju najniži stepen poverenja su biološki na zalasku. Na drugoj strani, inovacije i tendencije na tržištu čine ekološki odgovorne proizovde i energetske izvore sve konkurentnijim, efikasnijim i jeftinijim. 

Bajdenovo konkretno ekološko delovanje u prvoj godini mandata je dobrim delom i manifestacija ovog dugoročnog trenda i srednjeročnih prepreka. Koliko god političke okolnosti za odlučnije iskorake bile teške i dobrim delom objektivne, evidentno je da će se oni i u Americi dogoditi. Okvir za njih u budućnosti, za sada uspešno formira aktuelni predsednik Džo Bajden. Za takvo delovanje, blaže ili odlučnije, ima barem još tri pune godine mandata. To je dovoljno vremena da se ostvare merljivi rezultati koje je teško kasnije lako poništiti.


Ostavite komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su obeležena *

Slušaj Ekologika podcast
Ekologika podcast
Share via
Copy link
Powered by Social Snap