Australija kao zagađivač – pretnja za svet i Australiju

Australija kao zagađivač – pretnja za svet i Australiju
Foto: Joey Csunyo, Unsplash

Australija, jedna od ekonomski najrazvijenijih država sveta, i dan danas je „crna rupa“ štetnih emisija i ostalih vidova zagađenja.

U prethodnim nedeljama jedna od glavnih svetskih tema, ne samo među ekološkim krugovima, bila je Konferencija Ujedinjenih nacija o klimatskim promenama 2021, poznatija u medijima više po kratkom nazivu „COP26“. Ovaj samit pokrenuo je više važnih pitanja koja se tiču očuvanja klime i načina ograničavanja većeg rasta svetskih temperatura u narednim decenijama. Različiti delovi javnosti imali su oprečne interpretacije uspeha ovogodišnjeg okupljanja svetskih lidera, ali je nekoliko konkretnih poruka poslato i sa ovog skupa.

Jedna od glavnih poruka COP26 je jasno uokviravanje uglja kao glavnog krivca za štetne emisije i samim tim globalno zagrevanje. Gledano iz ugla ekoloških aktivista, finalna formulacija o tek „postepenom napuštanju uglja“ svakako nije zadovoljavajuća. Gledano iz ugla ljudi na različite načine povezanih sa industrijom uglja, ova poruka svetskih lidera označava manje ili više početak kraja uglja. Preko 40 država se obavezalo da redukuje njegovu upotrebu u ne tako dugom vremenskom roku, uključujući i njegove najveće svetske korisnike. Razvijene države OECD-a su u tome najambicoznije.
Međutim, jedna država je na ovom samitu (nezasluženo) bezazleno prošla ispod radara međunarodne javnosti, a po pitanju upotrebe i prozivodnje uglja je veoma uticajna. Dok su svi bili fokusirani na Kinu i Indiju kao jedne od najvećih ukupnih zagađivača i njihovo lobiranje oko ublažavanja formulacije „potpunog napuštanja uglja“, Australija nije bila interesantna. Radi se o državi koja se nije obavezala oko ciljeva vezanih za ugalj, što predstavlja samo kontinuitet ekološke politike ove države koja gotovo da ne postoji.

Zašto je Australija, kao jedna od ekonomski najrazvijenijih država sveta, i dan danas „crna rupa“ što se tiče svojih štetnih emisija i ostalih vidova zagađenja? Takođe, postavlja se pitanje i zašto država koja već danas oseća posledice klimatskih promena, nastavlja da im odlučno doprinosi?

Australija kao zagađivač

Staro pravilo oko zagađenja i ekonomskog razvoja država ovaj proces postavlja kroz svojevrsni vid krive zvonastog oblika. Države su u početku mahom agrarne i samim tim siromašne, ali i u skladu sa tim ne proizvode ozbiljnije zagađenje. U sledećoj fazi se države industrijalizuju i bogate, te zbog njihovih sve većih energetskih potreba i novog tipa ekonomije rapidno povećavaju zagađenje. U finalnoj fazi, države se sve više okreću ka sektoru usluga, te manje zagađuju i sa više akumuliranog bogatstva imaju sredstava da čuvaju prirodu i izvrše zelenu tranziciju svoje ekonomije.

Kod najvećeg broja svetskih ekonomija je ovo bio slučaj, a to je naročito vidljivo u poslednjih nekoliko godina. Ipak, Australija ostaje veliki izuzetak u odnosu na ovo pravilo. Ova država predstavlja po merenju MMF-a 12. ekonomiju sveta, a kada se njen bruto domaći proizvod podeli po glavi stanovnika predstavlja sam vrh svetske liste uz evropske nordijske države i SAD.



Sa druge strane, ukoliko se pogleda rangiranje ove države u odnosu na štetne emisije po glavi stanovnika, takođe predstavlja sam svetski vrh. Australija se nalazi u društvu država koje su visokozavisne od fosilnih goriva, kao što su Katar, Kuvajt ili Ujedinjeni Arapski Emirati. Ukoliko se pogleda proizvodnja i izvoz fosilnih goriva nalazi se na ubedljivom trećem mestu, te je samo ispod Saudijske Arabije i Rusije. Iako ima razvijen uslužni sektor, ekspolatacija prirodnog gasa, nafte i uglja predstavlja značajan deo ekonomije ove države, a pogotovu izvoza.

Tačka u kojoj je Australija ubedljivo ekološki najneodgovornija od svih država sveta je definitivno upotreba uglja. Za početak, ova država je prva na svetu po sagorevanju uglja po glavi stanovika. U odnosu na ovaj kriterijum je duplo gora od Kine, kojoj je takođe do skoro izvozila značajan udeo svog uglja. Trenutno Australija oko 40% svojih energetskih potreba zadovoljava iz ekspolatacije uglja, 34% iz nafte, 16% iz prirodnog gasa, a zaista mali udeo iz obnovljivih izvora energije.

Ono što dodatno komplikuje sliku je što ne postoji ozbiljnija ekološka politika koja bi trebalo da ovaj energetski smer promeni. U ovom momentu, aktuelna vlada premijera Skota Morisona aktivno ne čini ništa po ovom pitanju, iako je Australija bila jedna od najvećih žrtava promena klime i ekstremnih temperaturnih promena. Postavljeni ciljevi za redukciju štetnih emisija su već niski i kada se govori o 2030. i kada se govori o 2050, a i postavlja se i pitanje da li će biti ostvareni.

Australija i manjak ekološke strategije

Jedan od zaključaka kada se analizira ovogodišnji COP26 jeste razlika između opipljivih i jasnih strategija zelene tranzicije različitih država i onih koje to nisu. Australijska ekološka strategija spada u ovu drugu kategoriju i zasniva se na obećanju da će država postati ugljenično neutralna do 2050. Razloga za sumnju u ovaj cilj je više, ali oni koji su najočigledniji su manjak detalja ovog plana i trenutno prevelika zavisnost ove države od fosilnih goriva. Kako sada situacija govori, Kambera će još sigurno nekoliko decenija svoj ugalj prodavati drugima, a verovatno ga i sama sagorevati radi sopstvenih energetskih potreba. Po trenutnom procenjenom veku trajanja termoelektrana, to bi trebalo biti bar do kasnih ’40.

Prvi vidljivi razlog za to je aktuelna australijska vlast, oličena u premijeru Skotu Morisonu iz Liberalno-nacionalne koalicije. Ukoliko čak izuzmemo retoriku i političke performanse, poput mahanje komadom uglja za parlamentarnom govornicom, praktična politika ove vlade dobrim delom je u sferi ekologije konzervativna. Ne samo da Morison nema realnu nameru da u svom mandatu napravi supstancijalne promene u sferi ograničenja zagađenja i eksploatacije fosilnih goriva, već postoji želja za širenjem kapaciteta termolektrana na ugalj. Objašnjenje za dalju eksploataciju uglja koje je koristio australijski ministar resursa Kit Pit nakon COP26 je:“Ukoliko mi ne snabdevamo tržište, neko drugi će to uraditi svakako.“


To naravno nije iznenađenje, s obzirom da jedan od prethodnika na čelu Australije iz iste partije, Toni Abot, bio podjednako radikalan u smanjivanju ekoloških regulacija postavljenih od strane laburističkih vlada. Takođe, učestvovao je sa svojom retorikom i u negiranju nauke o klimatskim promenama u više prilika. Vladajuća koalicija je takođe vrlo povezana sa moćnom industrijom fosilnih goriva, gde su te veze istina mnogo veće sa funkcionerima manje Nacionalne partije, nego sa premijerovim liberalima.

Naravno, ne bi trebalo zanemariti ni želje velike glasačke baze koja je direktno ili indirektno vezana za ove industrije. Iako u ovim industrijama radi neposredno i posredno tek nekoliko stotina hiljada ljudi, veliki broj zajednica je indirektno zavisan od njih, a naročito ruralnih zajednica. To daje disproporcionalno veću političku snagu ovoj interesnoj grupaciji, jer kao i u sličnim situacijama u drugim državama, proizvođački politički uticaj se lakše ostvaruje od heterogenog potrošačkog. Po ovoj karakteristici Australija dosta liči na Sjedinjene Američke Države, gde takođe desničarski deo političke scene je u najmanju ruku „mek“ u odnosu na industriju fosilnih goriva.

Iako ova pozicija australijskih političara nije dugoročno održiva, zbog sve primetnije promene sentimenata građana oko ovog pitanja, efekti delovanja aktuelne vlasti mogu imati dugoročne posledice.

Veliki strah Australijanaca od klimatskih promena

Dok su aktuelne vladajuće partije manje zainteresovane da reše ovo pitanje, na drugoj strani, briga građana od klimatskih promena u ovoj državi je velika. Koliko god desničarski deo političke scene i političkih komentatora bio skeptičan u odnosu na klimatske promene, sentimenti građana se rapidno pomeraju ka ekološkim pozicijima. Primer predstavlja korisna godišnja anketa Australijskog instituta koji već više od decenije istražuje stavove građana i po pitanju klimatskih promena.

Na osnovu anketa Australijskog instituta može se primetiti vrlo jasan trend promene stavova širih slojeva stanovništva. U anketi iz 2013. samo 20% građana je verovalo da se klimatske promene dešavaju, dok se taj procenat duplirao na 40% već 2017, a danas iznosi čak 79%. Četvorostruki rast za samo osam godina izvesna je posledica sve većih ektremnih klimatskih pojava koje su se dogodile u spomenutom vremenskom intervalu. To se može nagovestiti i po odgovoru građana na pitanje:„Da li i vi osećate posledice klimatskih promena?“, gde je procenat 2013. bio oko 30%, a danas već oko polovina građana tvrdi da oseća posledice.

Ova promena je očekivana. Osim što su australijski i svetski mediji, kao i aktivisti, dosta govorili o ovom fenomenu, posledice globalnog zagrevanja je u ovoj državi sve teže ignorisati. Katastrofalni požari tokom 2019. i 2020. uništili su više od 44 miliona hektara zemlje, ubili 34 osobe i doveli do gubitka skoro 3 000 domova. Skoro 3 milijarde koala, kengura i drugih autohtonih australijskih divljih životinja ubijeno je ili raseljeno u šumskim požarima, prema podacima World Wide Fund For Nature Australia. Najveći koralni greben na svetu, Veliki koralni greben, izgubio je u prethodnih 20 godina oko polovine svojih korala zbog posledica klimatskih promena.

Na drugoj strani, članovi aktuelne vlade su relativizovali efekte ljudskog delovanja na klimatske promene i često ovo pitanje pežorativno vezivali za takozvanu „woke“ (progresivnu) ideologiju. Prošlogodišnji veliki požari zatekli su samog premijera Morisona dok je bio na godišnjem odmoru na Havajima, te sa odmora vratio tek kada je kriza uzela maha i kada su izgorela dvojica vatrogasaca volontera.


U ovom momentu strah građana od sve ekstremnijeg vremena je vidljiv, ali stavovi desnog dela političke elite deluju manje promenjeni. Uprkos ozbiljnoj PR krizi vlade tokom požara, premijer Skot Morison je i nakon stabilizovanja situacije tvrdio da nije protiv otvaranja novih termoelektrana na ugalj. Time bi Australija nastavila da doprinosi klimatskim promenama, od kojih može snositi ozbiljne direktne posledice.

Opstanak sadašnje vladajuće koalicije održava adekvatno adresiranje drugih pitanja koja su relvantna građanima, poput ekonomije i imigracije. Da li će to biti od pomoći na izborima sledeće godine? Verovatno ne, jer je vladajuća partija kroz iglene uši pobedila 2019, a u međuvremenu je prošla kroz nekoliko kriza. Bez obzira na naredne izbore, Australija danas predstavlja negativan primer koji otežava ubeđivanje drugih država da smanje svoje emisije. Hipotetička promena vlasti neće biti dovoljna da se ova situacija ispravi.

Australija kao negativan primer za svet

Zelena tranzicija nije lak proces za bilo koju državu. Ona podrazumeva odustajanje od jeftinijih izvora energije, promene navika privrede i stanovništva, kao i dodatna ulaganja sredstava poreskih obveznika. To nije lako ni visokorazvijenim državama da sprovedu, a još je teže državama u razvoju koje manjkaju resursa i nemaju taj luksuz da se oslone na skuplje izvore energije. S obzirom da priroda ne poznaje ljudske konvencije i ne razlikuje državno poreklo štetnih emisija, potrebno je ubediti i siromašnije države da umanje svoj doprinos klimatskim promenama. Prioritet je svakako ugalj, koji je zaslužan za oko 40% svetskih štetnih emisija i stotine hiljada ljudskih života svake godine.

Australijski primer služi kao odličan izgovor za sve države u razvoju i opravdanje da nastave sa korišćenjem i uglja, ali i drugih manje štetnih fosilnih goriva. Većina svetskih diktatora kao svoje komunikacione strategije često koristi različite moralne ekvivalencije koje bi trebalo da stvore lažnu sliku pravednosti. Ta strategija se bazira na tome da se kritika neke loše pojave u njihovoj državi, „opravdava“ ili relativizuje naizgled sličnim negativnim pojavama u bloku država koje kritikuju. Majstor ove strategije je Vladimir Putin, a sve više je primenjuju i ostale države.


Primer Australije, koja je najveći korisnik uglja po glavi stanovnika i čija vlast ima brojna kreativna opravdanja za to je razoran za globalni diskurs o sprečavanju klimatskih promena. Ukoliko jedna od najbogatijih država sveta planira da koristi ugalj od kasnih ’40. i da ga prodaje drugima, teško je očekivati da će ga se tako lako odreći siromašnije države poput Indije, Turske ili čak Kine. Moralne ekvivalencije koje se mogu povući iz ovog primera su naravno svima jasne i mogu zamagliti ozbiljniju debatu o klimatskim promenama.

Iz tog razloga, ogromna količina štetnih emisija po glavi stanovnika koju proizvodi Australija nije samo pitanje političke odluke ili njenog uticaja na globalno stanje klime. Štetne emisije ove države ukupno čine oko 1% svetskih štetnih emisija, te je dogovor SAD i Kine koje proizvode zajedno oko 45% važniji. Međutim, australijski primer je važan zbog izbegavanja „moralnog hazarda“. Intenziviran pritisak na države koje imaju 5, 10 ili 15 puta manji BDP po glavi stanovnika od Australije da se odreknu fosilnih goriva, a manje efikasan pritisak na samu Australiju, postavio bi se kao prilično ciničan.

Da bi se ciljevi definisani Pariskim klimatskim sporazumom realizovali u praksi, jedan od važnijih koraka svakako biće i bolja disciplina visokorazvijenih država oko regulisanja sopstvenih štetnih emisija. Tek njihov pozitivan primer bi mogao da ima efekat prelivanja i na ostatak sveta. Prvi korak ka tom cilju je svakako pritisak da Australija promeni svoju ekološku politiku, odnosno zapravo je uvede. To će izvesno biti moguće tek nakon izbora sledeće godine, jer je aktuelna vladajuća politička garnitura evidentno gluva na ovo pitanje


Ostavite komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su obeležena *

Share via
Copy link
Powered by Social Snap