Da li su uglju u Americi dani odbrojani

Da li su uglju u Americi dani odbrojani
Foto: Josh Johnson, Unsplash

Američko iskustvo može biti korisno za Srbiju – zelene transformacije nisu lake niti njima svi mogu srednjeročno biti srećni, ali su moguće i dugoročno korisne.

Pre tačno sto godina, u Zapadnoj Virdžiniji u toku je bio najveći oružani ustanak u Americi od građanskog rata Unije i Konfederacije. Više hiljada ljudi sa puškama i nekoliko mitraljeza sukobilo se sa federalnim snagama, koje su do kraja 1921. ipak uspele da uguše ovu pobunu. U pitanju su bili takozvani “ratovi oko uglja”, koji su u državi Zapadnoj Virdžiniji najviše eskalirali.

Radnici koji su bili zaposleni u rudnicima uglja podigli su se na oružije zbog katastrofalnih uslova rada. Novac koji su dobijali za svoj težak rad, bio je mizeran, a morali su da ga troše u okviru rudničkih naselja, koja su imala svoju internu valutu i cene. U to vreme, veliki broj Iraca dolazio je u Ameriku i radio upravo na rudarskim poslovima. Zbog težine posla i ranog umiranja od posledica rada, važilo je „pravilo“ da nigde nije bilo sedih Iraca. Pobuna rudara protiv vlasnika rudnika i njihovog privatnog obezbeđenja je bila toliko radikalna, da je za njeno gušenje angažovano preko 30 000 pripadnika federalnih snaga.

Vek nakon ovih događanja, uloge su se promenile. Više se ne vode ratovi oko uglja, već federalna vlada, iz ekoloških razloga, vodi „rat protiv uglja“. Rudari više nisu najviše obespravljeni deo radne snage, već dobro plaćeni i sindikalno organizovani deo radne snage, u savremenim i tehnološki naprednijim rudnicima. To ne znači da danas nisu oslobođeni teškog i rizičnog rada, kao ni borbe za svoje interese. Ta borba se protiv federalne vlade vodi na drugom polju i na drugačijim pozicijama. Danas je u pitanju borba za opstanak cele grane.

Proizvodnja uglja u Americi

Kao i u većini država Zapada, ugalj je i u Americi prešao sličnu putanju u prethodnih 100 godina. Počeo je kao jedan od glavnih izvora električne energije i deo ekstraktivne grane ekonomije, koji je zapošljavao značajan deo nekvalifikovane radne snage. U periodu oružane pobune ugljara u Zapadnoj Virdžiniji, broj zaposlenih u rudnicima uglja bio je blizu 1 000 000 ljudi na nivou cele Amerike. Osim broja zaposlenih, čitave zajednice i regioni zavisili su od eksploatacije ove rude. Iz tog razloga, uticaji rudarskih sindikata nisu bili samo ekonomsko ili energetsko pitanje, već i političko pitanje.

Foto: Stephen Philpott, Unsplash

Do sredine 1940-ih ugalj je bio glavni energetski izvor u SAD-u. Uprkos tome što su nafta, a zatim i prirodni gas, pretekli ugalj po nivou potrošnje, do početka 2000-ih eksploatacija i potrošnja uglja nije opadala. Od 1946. do 2006. količina uglja koja se godišnje proizvede je skočila skoro duplo. Napredak u tehnologiji i sve dostupnija mehanizacija povećale su proizvodnju relativno brzo, te su SAD postale i neto izvoznik ove sirovine.

Savezne države poput: Pensilvanije, Kentakija, Ilinoisa, Montane, Vajomonga ili spomenute Zapadne Virdžinije, značajno su prosperirale od ove industrije. U slabo naseljenim državama, koje imaju ogromne rezerve kvalitetnog uglja, poput Montane, Vajominga ili Zapadne Virdžinije, ova grana privrede je i jedna od centralnih, te samim tim i jedno od glavnih političkih pitanja. Odnos prema industriji uglja, bio je jedan od glavnih kriterijuma kod glasača iz ovih država kroz decenije.

Početak opadanje uglja

Sa ovom rudom je postojalo nekoliko evidentnih problema, koji su se kroz vreme samo intenzivirali. To su zagađenje, sve manji potreban broj radnika i opadanje potražnje. Prvi problem je dobrim delom ignorisan, jer je u periodu razvoja ekološki ugao bio manje važan. Iako su posledice po kvalitet vazduha bile katastrofalne po veliki broj lokalnih zajednica, smatrale su se decenijama kao nužna pojava. Poslovi u ovoj grani su bili stabilni, sindikalno organizovani i prosečnom muškarcu bez viskog obrazovanja, nudili su priliku da fino zaradi i postane pripadnik srednje klase.

Sudbina uglja pak, krenula je da se menja od 1970-ih. Negativne zdravstvene posledice su postale sve evidentnije, a američko društvo je postalo dovoljno bogato da može da preispituje i pitanje svog životnog okruženja. Ekološki pokret je postajao sve jači u SAD-u 1970-ih, kao i u Zapadnoj Evropi. U početku je bio jak u okviru obe partije, ali se brzo usmerio ka Demokratskoj stranci, gde je postao vremenom veoma uticajan.

Vlasti republikanca Ričarda Niksona i demokrate Džimija Kartera zadale su prve udarce ovoj industriji. Niksonov Zakon o čistom vazduhu iz 1970. ograničio je emisije sumpor dioksida iz termoelektrana koje koriste ugalj. S obzirom da je prirodnog gasa tada bilo malo, a nafta je bila skupa, jeftini ugalj je efikasno popunjavao sve veće potrebe za prozivodnjom električne energije. To je dovelo do ogromnog skoka emisija štetnih gasova od 1940-ih do početka 1980-ih.

Prve regulacije ograničile su manveraski prostor termoelektrana, a i oslabile privlačnost uglja iz istočnih basena, koji je imao višu koncentraciju sumpora. Deregulacija železnica u vreme Kartera i Ronalda Regana je takođe omogućila brži i jeftiniji transport jeftinjeg uglja iz zapadnih rudnika ka potrošačima na Istoku. To je stvorilo takmičenje između rudara, u kom je zapadni ugalj vodio, zbog čak četiri puta veće produktivnosti. Sve povoljnija eksploatacija prirodnog gasa i uspon nuklearne energije od kraja 1980-ih dodatno je ubrzao proces opadanja uglja na listi energetskih prioriteta.

Mapa: U.S. Energy Information Administration

Paralelno sa prvim državnim ograničenjima, zahvaljujući tehnologiji rasla je i produktivnost rada u rudnicima. Manje radnika proizvodilo je veću vrednost zahvaljujući impresivnim inovacijama u ovoj sferi. Broj rudara je opadao, uprkos generalnom rastu prozivodnje i potrošnje uglja, sa oko 600 000 tokom 1940-ih na oko 150 000 u proseku tokom 1980-ih.

Ovi trendovi su se nastavili i u narednim decenijama. Ekološka pitanja su postajala sve važnija biračima, naročito urbanoj srednjoj klasi i visokoobrazovanima. Od 1990-ih obnovljivi izvori energiji počinju da dobijaju vidljiv udeo u ukupnoj prozivodnji energije. Eksploatacija uglja raste sve do 2006, kada dostiže svoj vrhunac, od nešto iznad milion tona i nakon toga strmoglavo opada.

Administracija Baraka Obame donosi dodatne destimulativne mere vezane za ugalj, koje ubrzavaju proces opadanja ove rudarske grane. Danas je proizvodnja manja za više od trećine od vrhunca iz 2006, a većina rudarskih država od vremena Obaminih regulacija danas proizvodi za oko petinu manje uglja. Na finansijskim tržištima investiranje u rudnike je percipirano kao rizično, te je i grana ostala bez dostupnog svežeg kapitala. Sve to je dovelo do bankrotstva nekih od najvećih kompanije koje se bave eksploatacijom ove rude u prethodnih šest godina.

Takođe, slika uglja u javnosti se izmenila kako je ekološka svest rasla. Kao jedan od indirektnih izazivača astme, ali i proizvođač 3/4 emisija ugljendioksida iz proizvodnje električne energije (iako se iz njega proizvode tek 1/3 struje), nije imao naročitu šansu u PR borbi. Na drugoj strani, u političkoj sferi uticaj industrije uglja nije opadao, čak je i blago skočio.

Ugalj kao političko pitanje

Proizvodnja uglja trenutno upošljava tek oko 50 000 ljudi. Ovaj energent ne poseduje više komparativnu prednost u odnosu na druge izvore, a politički je manje popularan. Blumbergov ekonomista Noa Smit opisao je današnju poziciju uglja kao „energetski džank fud“. On je jeftin i po zdravlje stanovništva štetan, ali je dostupan i može da brzo usliši energetske potrebe, slično kao i brza hrana kod ljudi. U prethodnoj deceniji, različite bogate države su posezale sa njim kao privremenim rešenjem, poput Nemačke ili Holandije prilikom trenutnih energetskih deficita. Međutim, gledano iz ugla širih procesa u sferi energetike i stavova javnog mnjenja, deluje da ova grana nema naročitu perspektivu.

Sa druge strane, u političkoj sferi situacija je potpuno suprotna. Kao što najčešće u politici i biva, uvek je lakše politički organizovati proizvođače, nego potrošače. To su sindikati rudara uglja oduvek znali, te je njihov pritisak u drugim državama imao politički paralizujući efekat. Jedan od primera je svakako moć rudara tokom 1970-ih i 1980-ih u Ujedinjenom Kraljevstvu, gde su uspevali da paralizuju celu državu i snabdevanje elektičnom energijom. Danas je ona značajno manja, ali u Americi je još ne i trebalo zanemariti.

Za početak, rudnici uglja su raspoređeni u nekoliko politički važnih država. Dok su države poput Kentakija, Vajominga ili Montane tvrdo republikanske, Pensilvanija i Zapadna Virdžinija imaju ogromnu političku važnost. Što se Pensilvanije tiče, ona u poslednjih pet godina predstavlja gotovo centralnu političku arenu na predsedničkim izborima. S obzirom da nosi čak 20 elektorskih glasova, a mešovitog je političkog raspoloženja, predstavljala je i 2016. i 2020. tas na vagi za izbornu pobedu. Glasovi dobro organizovanih rudara u ovoj državi, logično imaju i jak uticaj, s obzirom da je oko 1% glasova razlike odlučilo pobednika u Pensilvaniji i 2016. i 2020.

Na drugoj strani, Zapadna Virdžinija je država koja je kroz vreme postala republikanska, ali sa jednim velikim izuzetkom. Jedno od dva senatska mesta, trenutno drži konzervativni demokrata Džo Menčin. Ovaj demokratski sentator je po svojim stavovima najbliži republikancima, te je uspeo da u „crvenoj državi“ osvoji „plavi mandat“. Veliki je zaštitnik industrije uglja, što je i očekivano, jer gotovo svaki kongresmen ili sentor je slika izborne jedinice koja ga je glasala i predstavlja brige svojih birača.

Ono što dodatno povećava važnost Zapadne Virdžinije, a samim tim i njenih rudarskih glasova, je što je Menčin trenutno najmoćniji čovek u Senatu, od kog zavisi većina. On danas ima snagu da trguje i sa demokratama i sa republikancima, te njegovi birači ugljari imaju posredno ogromnu moć. To naravno predstavlja problem za demokrate i njihovu zelenu agendu.

Da li će demokrate završiti sa ugljem?

Ovo pitanje je takođe posledica velike transformacije Demokratske stranke u Americi. Ova stranka je dugo bila dosta konzervativnija i fokusirana na belce radnike. Međutim, kako se ekonomija transformisala, a društveno liberalno krilo bilo sve jače, tako je stranka postajala sve više usmerena na urbanu i progresivnu srednju klasu i manjine. Iz tog razloga, ona ima prilično podeljeno biračko telo. Dok urbani progresivci iz velikih gradova žele zelenu ekonomiju i ekološku transformaciju što pre, njeni radnički birači bi želeli da zadrže svoja radna mesta u prljavoj industriji (i u rudnicima uglja naravno).

Foto: Gayatri Malhotra, Unsplash

To stvara problem za partiju i njene odlučnije poteze u sferi ekološke transformacije Amerike. Na primer, Zapadna Virdžinija i Pensilvanija bile su tvrdo demokratske tvrđave. Sindikalno organizovani radnici po inerciji su glasali za svoje zaštitinke demokrate, te je Bil Klinton pobeđivao u Zapadnoj Virdžiniji i 1992. i 1996. sa dvocifrenom razlikom. Njegova supruga Hilari Klinton je 2016. izgubila u istoj državi sa čak 40% razlike od Donalda Trampa, koji je obećao da će vratiti poslove u rudnicima uglja. Isto se desilo i u Pensilvaniji, gde je Hilari Klinton izgubila od Trampa, kao kandidat demokrata po prvi put od 1988. i to za 0,7%.

Džo Bajden danas nailazi na isti problem, iako je uspeo da pobedi na predsedničkim izborima prošle godine. Radnička i mahom belačka baza u izborno važnim državama, nije zainteresovana za radikalniju ekološku agendu. Na drugoj strani, dosta etnički heterogenija i mlađa baza iz velikih gradova smatra ekologiju važnim, ako ne i ključnim, pitanjem. Odabir jednog znači žrtvovanje drugog, a većina koju poseduje u Senatu i Predstavničkom domu vrlo je tanka, te je pritom u Senatu kontrološe zaštitnik rudara Džo Menčin. Takozvani „midterms“ izbori u novembru 2022. tu većinu mogu uskratiti, ako Bajden ne bude efikasan sa sprovođenjem svog programa.

Ono što je Džo Bajden rudarima nudio u kampanji je državni program prekvalifikacije za neku od ekološki čistijih grana energetike, poput solarne energije. Ti poslovi su perspektivniji i bolje plaćeni, a slični predlozi su dolazili sa Harvard Univerziteta. Da li će se na vlasti odlučiti za takav korak, još ćemo videti, ali već postoje kritičari na levom krilu demokrata da je suviše umeren po ekološkom pitanju. 

Na drugoj strani, republikanci su bili i ostali zašititnici industrije fosilnih goriva i njihova politika i po pitanju uglja, vrlo je jasna i predvidiva. Ako se u obzir uzme i kulturološki desničarska i populistička retorika sadašnjih republikanaca, koja kod belaca radnika ima određene simpatije, demokrate će imati tesno takmičenje.

Ima li ugalj budućnost u Americi?

Kao što je i pre 100 godine federalna vlada slomila oružani otpor rudara uglja, danas će izvesno svojim regulacijima i energetskom politikom ugasiti rudnike i termoelektrane koje ga konzumiraju. Istina, taj proces će ići nešto sporije, naročito ako republikanci zabeleže dobitke u narednim godinama. U narednih nekoliko decenija će još biti u upotrebi, naročito za globalne potrebe proizvodnje čelika, iako sa predviđanjima svake godine sve manje. Prosečna termoelektrana na ugalj u Americi je stara 40 godina, a novih za komercijalnu upotrebu nema u izgradnji.

Po analizi Energy Innovation and Vibrant Clean Energy (VCE) u narednim godinama isplativost održavanja trenutnih postrojenja na ugalj će pasti ispod isplativosti zidanja novih elektrana na obnovljive izvore energije poput vetra ili solarnih panela. Uz obnovljive izvore energije, jaka konkurencija uglju je danas veoma jeftini prirodni gas, čije su tehnike eksploatacije naročito napredovale.

Za razliku od Kine i Indije, koje danas zidaju nove termoelektrane na ugalj, u Americi možemo očekivati da će ova sirovina, koja je obeležila početak prošlog veka, polako ići u istoriju. Bilo da Džo Bajden i demokrate uspeju u svojoj ekološkoj agendi ili ne, ovom procesu je teško skrenuti pravac. Dok ćemo u Americi imati priliku da vidimo kako pitanje uglja postepeno ide u istoriju, u našem regionu postajaće sve važnije pitanje. Poslednji protest rudara i zaposlenih u termoelektranama, zbog obustave izgradnje nove termoelektrane Kolubara B, tek je početak vrlo napornog procesa ekološke tranzicije. Ono što nam može biti korisno je svakako i američko iskustvo, a to je da zelene transformacije nisu lake niti njima svi mogu srednjeročno biti srećni, ali da su moguće i dugoročno korisne.


Ostavite komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su obeležena *