Poslednje odobrenje Bajdenove administracije da se sprovede veoma ekološki kontroverzni naftni projekat Vilou na Aljasci, naglo je povećao sumnje ekoloških aktivista u budućnost zelene agende u Americi
Dolazak američkih demokrata na vlast u Sjedinjenim Američkim Državama u 2020. doneo je olakšanje ekološki svesnom delu celog sveta. Preuzimanje kontrole nad oba doma Kongresa, ulazak Džoa Bajdena u Belu kuću i gubitak moći za republikance doneo je priliku da i u ovoj državi dođe do poboljšanja u oblasti zelene tranzicije.
Kada su demokrate na midterms izborima 2022. uz to odbranili i Senat i u Predstavničkom domu zabeležili minimalne gubitke, ostala je nada da barem do izbora 2024. još ekoloških iskoraka mogu biti u domenu realno izvodljviih.
Može se reći da su takvi dobici i zabeleženi u prethodne nepune tri godine vlasti aktuelne administracije. Tokom samog stupanja na dužnost, predsednik Bajden je izvršnom naredbom vratio Ameriku u okrilje Pariskog sporazuma o klimi.
Značajan deo klimatskih deregulacije iz vremena Donalda Trampa je poništen, a u okviru takozvanog Zakona o smanjenju inflacije inkorporirano je najveće klimatsko zakonodavstvo i javna potrošnja u istoriji Sjedinjenih Američkih Država. Uz sve to, Vašington se obavezao da će do 2030. prepoloviti svoje štetne emisije ugljendioksida, kao i mnoge druge napredne ekonomije sveta.
Ipak, deluje da u američkom ekološkom entuzijazmu dolazi i do određenih granica čak i u redovima demokrata i njihovih biračkih krugova. Taj deo granica postavljaju ekonomska pitanja, položaj Sjedinjenih Američkih Država u svetu kroz svoju energetsku nezavisnost i želje i afiniteti lokalnih zajednica. Poslednje odobrenje predsednikove administracije da se sprovede veoma ekološki kontroverzni naftni projekat Vilou na Aljasci, naglo je povećao sumnje ekoloških aktivista u budućnost zelene agende u Americi.
Postavlja se pitanje šta je dovelo do toga da Džo Bajden oko ovog pitanja promeni stav, da li to može uticati na njegovu posvećenost utvrđenim klimatskim ciljevima ili možda dolazi i do celokupnog zaokreta u klimatskoj politici Amerike sa njim na čelu?
Bajdenov pristup ekologiji
Aktuelni američki predsednik neretko se medijima naziva kao klimatski najsvesniji lider u američkoj istoriji. Kao što je već prethodno navedeno u uvodu, za tako nešto postoji više konkretnih razloga. Prvi razlog je svakako komunikacijski, jer u značajnoj meri Džo Bajden i njegova administracija uspešno naglašavaju pretnju klimatskih promena čak i kada klima nije tema.
Drugi razlog je politički kontekst Amerike, koji je netipično više skeptičniji prema ekologiji i gde značajan deo društva i političke scene relativizuje pitanje klimatske pretnje. U takvom nacionalnom kontekstu, Džo Bajden jeste „najzeleniji“ predsednik ikada. Treći razlog su naravno i konkretne politike koje prate ekološku retoriku i koja je jak kontrast moćnoj mreži američkih negatora klimatskih promena.
Ta politika se može predstaviti i u konkretnim ciframa, prvenstveno mereno kroz nivo uloženih sredstava u zelenu tranziciju kroz poslednji Zakon o smanjenju inflacije. U okviru ovog velikog plana javne potrošnje, čak 400 milijardi dolara biće uloženo u ekološke ciljeve, a u te ciljeve spada: povećanje udela obnovljivih izvora energije, poboljšanje energetske efikasnosti, uvećavanje upotrebe električnih automobila i drugih mera sa ciljem značajno čistije životne sredine do kraja ove dekade.
Uz sve navedene mere potrošnje, Bajdenova administracija fokus je stavila na ograničavanje zagađenja prilikom ekspolatacije fosilnih goriva, oborila je preko 50 Trampovih politika u sferi klime koje su mahom smanjivale ograničenja zagađenja, a njegova administracija je najavila cilj da štetne emisije redukuje do 2030. između 50% i 52%. u odnosu na nivo iz 2005.
Međutim, u delovanju Džoa Bajdena postojala su i spomenuta ograničenja, koja sa nekoliko poslednjih poteza mogu delovati i delu ekološke javnosti kao skretanje sa kursa.
Jedan od faktora je dosta blag pristup prema takozvanom frekingu kao tehnici eksploatacije fosilnih goriva koje stvara veliko zagađenje.
Iako u svojoj kampanji i nije najavljivao da će zabraniti freking, zbog važnosti ove tehnike eksploatacije za ekonomije u nekim ključnim izbornim državama poput Pensilvanije, ni na vlasti nije radio previše u ograničavanju njene upotrebe.
Najnoviji potez koji je izazvao bes ekološki svesne javnosti, a radost stanovnika savezne države Aljaske, svakako je zeleno svetlo predsednikove administracije za naftni projekat Vilou. Ovaj projekat koji je dugo čekao odobrenje omogućiće eksploataciju nafte i gasa na teritoriji od 93 miliona hektara u ovoj severozapadnoj saveznoj državi, sa ogromnim finansijskim benefitima za lokalnu zajednicu, ali potencijalno veoma štetnim efektima za prirodno okruženje i globalno stanje svetskih štetnih emisija.
Projekat Vilou i kontroverznost odluke
Kada su pre nešto manje od jedne decenije otkrivene ogromne rezerve nafte i gasa na Aljasci, pitanje korišćenja ovog prirodnog bogatstva bilo je pod konstantnim napadima klimatskih aktivista. Danas, kada je predsednikova administracija (i to demokratska) dala odobrenje za njegovu realizaciju u nešto manjem formatu, alarmi za uzbunu su krenuli širom Sjedinjenih Američkih Država. Razloga za brigu ukoliko se projekat realizuje ima više i iz ugla aktivista oni direktno ugrožavaju zelena obećanja predsednika Džoa Bajdena.
Za početak, područje na kom je planiran navedeni projekat sadrži po procenama oko 600 miliona barela nafte, iako bi toj nafti bile potrebne godine da stigne na tržište, zbog procedure pripreme infrastrukture za najavljenu eksploataciju. Naravno, sama nafta nije centralni problem iz ugla ekologije, već potencijalne štetne emisije koje bi ceo projekat proizveo. Procena je Bajdenove administracije da bi realizacija projekta proizvela preko 9 miliona metričkih tona ugljenika godišnje, što je jednako dodavanju novih 2 miliona automobila na gas na putevima. Posebna zabrinutost postoji zbog trenutno lošeg stanja na Arktiku i opravdanog straha od topljenja u ovom najsevernijem regionu sveta.
Na ovaj način bi aktuelni predsednik prekršio deo svojih predizbornih obećanja od pre tri godine. Tokom svoje neizvesne predsedničke kampanje 2020, Bajden je obećao da će prekinuti odobravanja za nova bušenja nafte i gasa na zemljištima i vodama u federalnom vlasništvu (državnom).
Po stupanju na dužnost u 2021. je ovaj potez i sproveo kao deo prvih izvršnih naredbi. Međutim, pauzu u novom bušenju je poništio savezni sudija 2021. i od tada je administracija otvorenija za nove projekte, uključujući i spomenuti na Aljasci koji se realizuje na zemljištu u federalnom vlasništvu.
Takva odluka je ubrzano dovela do velike pobune klimatskih aktivista koji su počeli da spremaju pravnu argumentaciju za sudsko obaranje ove odluke, a pokrenute su i peticije za zaustavljanje ovog projekta. Milioni potpisa građana su vrlo brzo prikupljeni, što takođe ne bi trebalo da predstavlja preveliko iznenađenje u odnosu na navedeni politički kontekst i različito raspoloženje predsednika oko ovog pitanja u kampanji. Ipak, aktuelne političke okolnosti u Americi i svetu navele su i na manje promene u ovoj sferi.
Razlog Bajdenove pronaftaške odluke
Postoji nekoliko faktora koji su doprineli novoj odluci i promeni nacionalne politike demokrata oko eksploatacije nafte i gasa. Prvi faktor je međunarodni politički i energetski kontekst, gde od početka rata u Ukrajini snabdevanje energentima postaje značajno skuplje i manje pouzdano. Sjedinjene Američke Države su u značajnoj meri energetski nezavisnije od sredine 2010-ih i revolucije u tehnikama eksploatacije nafte i gasa na samoj američkoj teritoriji, te su i američka partnerstva sa petromonarhijama sve manje supstancijalna.
Da bi se takva nezavisnost održala u aktuelnom kontekstu energetske krize i sve manje lojalnosti ove grupe tradicionalnih partnera, Sjedinjene Američke Države bi morale da nastave sa visokim stepenom domaće proizvodnje fosilnih goriva i popunjavanja strateških rezervi. U tu svrhu realizacija Vilou projekta bi imala značajan doprinos u narednim godinama iz ugla pozicije Amerike na globalnom tržištu, njene samoodrživosti u vreme globalnih nestabilnosti i uticaja na kretanje svetskih i domaćih cena tokom sprovođenja restriktivnih mera u odnosu na rusku naftu.
Skok cene goriva na pumpama je bio u percepciji običnih američkih građana najvidljivija posledica inflacije, te je intervencijom iz strateških rezervi i padom cene u maloprodaji smanjena i panika građana oko poskupljenja u ovoj državi. U političkom smislu takav vid panike bi bio koban za aktuelnog predsednika, te cena galona goriva nije samo pitanje energetike, već i izborne politike.
Drugi element je svakako kontinuirani pritisak senatora, kongresmena i lokalne zajednice na Aljasci, koji u ovom projektu vide šansu za sebe. Dodatne investicije, poslovi za stanovnike ove države i uvećani poreski prihodi za državnu kasu jesu merljiv benefit projekta, uz naravno i merljiv rezultat političara sa više nivoa na Aljasci za kampanju i reizbor.
Iz ugla Džoa Bajdena kao predsednika i njegovog eventualnog reizbora, Aljaska je na izbornoj mapi irelevantna. Sa jedne strane je to država koja nosi samo 3 elektorska glasa, a sa druge strane i država koja preko 30 godina na predsedničkim izborima ubedljivo glasa samo za republikance i to neće promeniti u bilo kom scenariju.
Međutim, iz ugla potencijalne političke trgovine u Senatu u budućim hipotetičkim situacijama tankih većina za predloge, veoma umerena republikanska senatorka Liza Murkovski sa Aljaske, možda bude u prilici da vrati uslugu aktuelnom predsedniku. Ipak, trebalo bi uzeti u obzir da je i ovaj faktor bio od manjeg uticaja na odluku.
Senatska većina demokrata je od međuizbora prošle godine veća za još jednog senatora, tako da je vrednost takvih političkih usluga barem do 2025. dosta niža nego od 2021. do 2023.
Iz tog razloga Bajdenova odluka ima više racionalnog osnova kada se meri u odnosu na širu američku međunarodnu strategiju, energetsku nezavisnost i uticaja na cenu nafte, više nego na kongresnu politiku ili pridobijanje simpatija građana Aljaske, koji će svakako ponovo glasati za republikanskog predsedničkog kandidata.
Dilema oko „globalnih“ i „američkih“ interesa
Pitanje Vilou projekta još jednom je pokrenulo čestu američku dilemu oko stavljanja na prvo mesto usko gledano „američkih“ interesa umesto šire gledano američkih interesa kroz „globalistički“ pristup. Od samog početka pitanja zelene tranzicije i klimatskih promena, strana koja je u Sjedinjenim Američkim Državama zagovarala bržu zelenu tranziciju i odvajanje od fosilnih goriva, bila je značajno slabija. Od republikanske politike od početka 1980-ih, preko demokratske politike Klintona 1990-ih, pa do politike Džordža Buša Mlađeg tokom 2000-ih, klimatsko pitanje bilo je većim delom skrajnuto i ignorisano.
Iako je Amerika i tada težila da projektuje globalnu moć i rešava često i unilateralno svetske krize i probleme, pitanje klimatskih promena nije percipirano kao alat za tako nešto. Adresiranje ove pretnje se dominanto je opisivano kao štetno po američke interese i njihov ekonomski razvoj. Međutim, u mandatu demokrate Baraka Obame SAD počinju da pitanje klimatskih promena percipiraju i kao američki interes u kontekstu globalne projekcije moći kroz liderstvo u inicijativi sprečavanja posledica globalnog zagrevanja. To je dobrim delom i u vezi sa napretkom i inovacijama u oblasti obnovljivih izvora energije koji se u istom periodu desio.
Tokom mandata Donalda Trampa Amerika se povukla iz globalnih inicijativa u sferi ekologije i u značajnoj meri se posvetila uže definisanom američkom interesu, a manje multilateralizmu.
Iz ugla značajnog dela Republikanske stranke i samog Trampa, klimatske promene su više definisane kao „kineska prevara“ koja služi da Kina pretekne Ameriku po moći, nego kao realistična pretnja po svet i po Ameriku.
Sa dolaskom Džoa Bajdena vraća se i većim delom pristup iz vremena Obame koji je bliži globalističkom pristupu i želji da se ekološki problem rešava kroz multilateralne dogovore sa ostalim državama sveta. Klimatske promene kao svetski problem dobrim delom se i ne mogu rešavati unilateralno, ali unilateralna šteta svetskoj klimi može se praviti u slučaju velikih država.
Bajdenov pristup jeste bio da Sjedinjenje Američke Države učestvuju u svetskoj zelenoj tranziciji kroz obavljanje ekoloških reformi kod kuće, smanjenje svog doprinosa kroz štetne emisije i druge vidove zagađenja.
Ipak, u situacijama svetske energetske krize, rivalstva sa autoritarnim silama i rasta međunarodnog nepoverenja, moglo se očekivati da će se i predsednik poput Džoa Bajdena okrenuti samo uskom američkom interesu. Kada u kriznim trenucima dolazi do nove raspodele političke moći, kratkoročno fokusirani interesi i njihova realizacija imaju prioritet. Vilou projekat je pokazatelj takve politike u specifičnim okolnostima, a ne bi se trebalo iznenaditi da još neki projekat slične vrste bude odobren do kraja mandata aktuelnog predsednika.
Retko koja sila bi u kriznim trenucima rizikovala svoj međunarodni položaj i buduću energetsku nezavisnost u odnosu na globalno dobro, pa je to teško očekivati i od Sjedinjenih Američkih Država u sferi ekologije. Sa druge strane, klimatski aktivisti bi svakako trebalo da pritiskaju izvršne vlasti i da im pokažu da njihove glasove progresivne snage ne bi trebalo da uzimaju zdravo za gotovo. Iako i demokratama i ekološkim aktivistima sa druge strane preti mnogo veća opasnost, oličena u Republikanskoj partiji bez senzibiliteta za ekologiju, to ne znači da se demokrate mogu odnositi prema delu svoje baze bez uvažavanja njihovih interesa i želja. Na tom delu američkog društva je da dokaže da ima snage da pritisne zakonodavce i izvršnu vlast za koju su sami glasali, jer to trenutno ne deluje da je slučaj u dovoljnoj meri.
Leave a Comment
Your email address will not be published. Required fields are marked with *