Bajdenov zeleni plan pozdravili su gotovo svi aktivisti, ali iz ugla Evropljana deluje da je predsednik SAD objavio tihi trgovinski rat Evropskoj uniji.
Nakon više meseci pregovora i unutarstranačkih nadgornjavanja u američkoj Demokratskoj stranci, 16. avgusta takozvani Zakon o smanjenju inflacije prošao je glasanje u Kongresu i potpisan je od strane američkog predsednika Džoa Bajdena. Iako u imenu zakona deluje da nije nužno vezan za pitanje ekologije, praktično preko pola sredstava koje je ovaj zakon namenio biće usmerena na ekologiju i zelenu energiju.
Veliki broj ekoloških aktivista i organizacija pozdravio je donošenje ovog zakona, jer on u praksi predstavlja najveće ikada izglasano investiranje u zelenu energiju. Blizu 400 milijardi dolara biće usmereno na različite programe za ciljem povećanja udela obnovljivih izvora energije, poboljšanja energetske efikasnosti, porasta upotrebe električnih automobila i drugih mera sa ciljem značajno čistije životne sredine do kraja ove dekade. To predstavlja veliki pomak za generalno rezervisane Sjedinjenje Američke Države kada se radi o ekologiji.
Međutim, dok su se ekološke organizacije i aktivisti u Americi i svetu radovali, na drugom kraju Atlantika ova vest nije dočekana sa oduševljenjem. Evropski državnici i zvaničnici Evropske unije izglasavanje ovakvog zakona posmatrali su vrlo sumnjičavo i čak su otvoreno uputili značajne kritike na račun administracije demokrata. Evropljani, naravno, nisu uradili zato što su zastupnici industrije fosilnih goriva ili negatori klimatskih promena, već zato što ovaj program iz njihovog ugla ide protiv njihovih interesa na srednji rok.
Postavlja se pitanje kako ambiciozni ekološki program u jednoj državi, može ići na štetu interesa država i to na drugom kontinentu?
Bajdenov plan, ekologija i Evropljani
Kao što je u jednom od tekstova već analizirano, novi američki program investicija usmerenih ka ekologiji predstavlja veliki pomak za Sjedinjenje Američke Države. S obzirom da se radi o velikom zagađivaču koji je probijao sopstvene ciljeve vezano za štetne emisije, potrošnja približno 400 milijardi dolara u svrhu sprečavanja ovih negativnih trendova, jeste pozitivna promena. Kada se pogleda struktura potrošnje, može se reći da su sredstva usmerena na najrazličitije oblasti od važnosti, a ne samo na čistu proizvodnju električne energije.
Blizu 160 milijardi dolara jeste usmereno na obnovljive izvore energije, ali i 30 milijardi dolara na nuklearne elektrane, 13 milijardi na subvencije za električna vozila, više desetina milijardi na nekoliko programa koji se tiču veće energetske efikasnosti domova, kao i druge ekološke programe u industriji i poljoprivredi. Na prvi pogled, ovaj niz prioriteta na koje će se program odnosi ne razlikuje se previše od identičnih programa koje su evropske države donosile u prethodnim godinama. Deluje kao da se radi samo o izdašnijem i sveobuhvatnijem programu u odnosu na različite donete od strane pojedinačnih evropskih vlada.
Ipak, kada su navedene mere izglasane u Kongresu, deluje da je značajan broj Evropljana napravio jasne paralele u postupcima Džoa Bajdena i njegovog prethodnika iz redova Republikanske stranke. Donald Tramp je započeo trgovinski rat sa evropskim državama ne bi bili poboljšao položaj američkih proizvođača i poljoprivrednika, a za ekološka pitanja nije previše mario. Na drugoj strani, iz ugla Evropljana deluje da je Džo Bajden uradio nešto slično Trampu, odnosno da je uprkos manjku polarizujuće retorike objavio sličan tihi trgovinski rat Evropskoj uniji. Dok je Donald Tramp koristio trgovinski rat protiv Evrope i iz populističkih razloga, Bajdenovi programi za Brisel deluju kao neki vid „zelenog protekcionizma“.
„Američki zeleni protekcionizam“ i Evropska unija
U poslednjih nekoliko nedelja glasovi nezadovoljstva američkim potezom čuli su se od evropskog komesara za unutrašnje tržište Tjerija Bretona i evropske komesarke za konkurenciju Margaret Vestager, kao i francuskog predsednika Emanuela Makrona. Iz ugla ovih političara novi američki zakon za cilj ima da učini američke proizvođače električnih automobila i baterija konkurentnijim, kao i zelenu industriju u celini zaštićenijom od evropske i azijske konkurencije.
U kontekstu aktuelne energetske krize u Evropi, koja ima negativnih efekata i po evropsku industriju u celini, deo političara u Evropi interpretirao je Bajdenove poteze kao veći udarac od Trampovog carinskog rata. Osnovanih razloga za takvo mišljenje ima, jer su se slični glasovi nezadovoljstva mogli čuti čak i iz Južne Koreje, koja će takođe biti pogođena novim programima povoljnosti za američke proizvođače i potrošače.
Ukoliko bi se analizirala Bajdenova zelena strategija sa Zakonom o smanjenju inflacije i Zakonom o čipovima i nauci, deluje da je cilj da Sjedinjenje Američke Države postanu svetski šampion kada se radi o zelenoj energiji i u tehnološkoj areni pobede Kinu. S obzirom da oba dokumenta vide zelenu energiju kao neizbežnu budućnost i oblast na koju će se potrošiti hiljade milijarde u budućnosti, izgleda da Vašington želi da bude fabrika te budućnosti, a da dobit od toga zabeleže i američki radnici i potrošači.
Prvenstvenu cenu takvih programa trebalo bi da plati Kina kao najveći svetski tehnološki konkurent, ali na osnovu poslednjih ekoloških programa deluje da će platiti i evropski i azijski saveznici. Prvi i najveći udarac predstavlja svakako mera poreskog povraćaja za američke potrošače koji kupe električni automobil proizveden u Americi i koji koristi američke baterije, u iznosu od 7 500$ po vozilu. Nemačka auto industrija će prvenstveno sa svojim novim modelima električnih automobila na taj način biti u velikom startnom zaostatku u takmičenju sa američkim automobilima na američkom tržištu, ali i posredno na globalnom tržištu.
Za početak evropski proizvođači će na američkom tržištu biti manje cenovno konkurentni, što je hendikep zaostatka na drugom najvećem tržištu električnih automobila na svetu. Takav konstantan manjak prihoda za evropske industrije, a ogromna alocirana sredstva za razvoj u novim ekološkim programima Džoa Bajdena, mogu stvoriti veliku tehnološku razliku između industrija sa obe strane Atlantika. Takođe, rizik postoji i da evropske kompanije svoje razvojne i proizvođačke kapacitete prenesu na teritoriju Sjedinjenih Američkih Država, oko čega postoje neke naznake.
Administracija Džoa Bajdena postavila je cilj da do 2030. polovina prodatih automobila u Americi bude na električni pogon. Deluje da ne postoji želja da od te nove prodate polovine korist zabeleže proizvođači širom sveta, već američki proizvođači električnih vozila, čipova i baterija. To naravno nije vizija budućnosti koju će američki azijski i evropski saveznici oberučke pozdraviti, iako vodi ka identičnom cilju brže i efikasnije zelene tranzicije. Želja američkih saveznika je da do usklađivanja u planovima dođe i da se trenutno neslaganje ne pretvori u iscrpljujući trgovinski rat.
Evropsko nezadovoljstvo i potencijalna rešenja
Kada je pre dve nedelje francuski predsednik Emanuel Makron bio u poseti svom američkom kolegi preko Atlantika, jedan od ciljeva razgovora bilo je i prevazilaženje neslaganja o poslednjim potezima Amerike u sferi ekologije. Prvi čovek Francuske izrazio je otvorenu zabrinutost oko Zakona o smanjenju inflacije i dobio je relativno neodređen odgovor Džoa Bajdena oko ne previše rigidne primene donešenih mera u Kongresu. Navedeni odgovor nije bio prevelika garancija, naročito jer je u samom zakonu proamerička pristrasnost veoma eksplicitna i čak finansijski merljiva.
Da li će se izjave Emanuela Makrona da je u pitanju zakon koji donosi mere koje su protiv ravnopravne tržišne utakmice pretvoriti u nešto poput tužbe Svetskoj trgovinskoj organizaciji, veliko je pitanje. U ovom momentu ne deluje da je politička klima između dve strane stigla do tih nivoa, s obzirom da do takvih radikalnih mera nije došlo ni prilikom carinskih barijera koje je Donald Tramp uveo za evropski čelik ili nemačke automobile. Međutim, trenutna zbivanja mogu da prouzrokuju jedan vid dodatnog promišljanja i promene strategije kod evropskih država.
Taj vid promene promišljanja može se kretati ka značajnom zaokretu evropskih država kada se radi o pristupu zelenoj energiji. Trenutno evropske države imaju prednost u odnosu na SAD u nekoliko oblasti zelene energije, kao što su vetreogeneratori ili proizvodnja litijumskih baterija i mogu na nivou cele Unije ući u takmičenje u oblasti zelenih tehnologija sa Vašingtonom. Sličan masovni evropski program subvencija i sponzorisanja naučnog istraživanja zelene energije je nešto o čemu se govori kao mogućem odgovoru.
Ipak, očigledne manjkavosti tog pristupa su što evropske države imaju međusobno različite industrijske politike i mnogo manje mogućnosti da inovativne kompanije dobiju na ekonomiji obima i na kraju postanu giganti. Sposobnost Evrope da stvori ambijent u kome će nastati visokotehnološki giganti sposobni da koriste sve prednosti svoje veličine i efikasnosti pokazala se kao veoma ograničena. Bez toga, teško je očekivati da Evropska unija može kreirati buudućnost u tehnološkoj sferi. Francuski predsednik Emanuel Makron je govorio da bi voleo da vidi brojne nove evropske „jednoroge“ (privatni startap vrednosti preko milijardu dolara) u budućnosti, ali ne deluje da do velike promene u ovoj oblasti dolazi.
U oblasti zelene energije to je takođe primetno, te se čak dešava da postojeće evropske kompanije odlučuju da investiraju u SAD, a ne unutar granica Evropske unije. Poslednji primeri može biti nemački Boš koji je ove godine investirao deo svog kapitala u američku proizvodnju električnih baterija. Na drugoj strani, ne bi u potpunosti trebalo potcenjivati ni evropske kapacitete u bolje organizovanim okolnostima, jer i danas kompanije poput Intela se odlučuju da čak 17 milijardi dolara ulože u otvaranje svojih pogona za čipove na istoku Nemačke. Kada se radi o elementima zelene tranzicije koji ne obuhvataju same električne automobile, evropske države neće nužno biti pogođene novim američkim potezima i imaju šanse.
Najveći problem poslednjih američkih poteza je prevelika zavisnost evropskih privreda, a naročito nemačke privrede, od izvoza automobilske industrije koju ove mere direktno pogađaju. Tokom prethodne godine prvi izvozni partner Nemačke bile su Sjedinjenje Američke Države, a prvi izvozni proizvod u toj razmeni bili su automobili i automobilske komponente. Drugi izvozni partner ove države prošle godine bila je Kina, a prvi izvozni proizvod u toj saradnji su takođe bila vozila. U budućem svetu u kom Kina i SAD će u svojoj zelenoj tranziciji i visokim tehnologijama težiti potpunoj nezavisnosti i jačanju domaćih kapaciteta, trenutne protekcionističke mere mogu biti tek prvi udarac na koji se evropske države nisu pokazale kao spremne.
Rivalstvo Kine i SAD i Evropa
Poslednji američki Zakon o smanjenju inflacije i Zakon o čipovima i nauci samo su deo šire slagalice u strategiji Vašingtona da u borbi za tehnološku dominaciju u 21. veku pobedi Peking. Najnovije sankcije Džoa Bajdena Kini u oblasti najnaprednijih čipova i sprečavanja američkih naučnika i stručnjaka da rade u visokotehnološkim sektorima u rivalskoj državi, takođe su dobar pokazatelj toga. Iako će navedeni program sankcija naneti američkim proizvođačima čipova štete u desetinama milijardi, sprečiće ili usporiće razvoj Kine u oblasti veštačke inteligencije.
Peking na drugoj strani pokušava da razvije svoje kapacitete u različitim oblastima visoke tehnologije i što pre stekne nezavisnost prvenstveno u odnosu na američku tehnologiju i komponente. Iako je Kina najveći svetski emiter CO2, takođe je jedna od država koja značajno investira u zelene tehnologije i prvo je tržište sveta po broju prodatih električnih automobila. Kada se radi o naprednim baterijama ili komercijalnim dronovima, nalazi se čak i ispred SAD u ovom trenutku. U budućnosti će težiti da u osetljivim sektorima bude u potpunosti nezavisna koliko i SAD teži danas..
Ostali globalni akteri su nekoliko nivoa iza, iako u ovom globalnom nadmetanju između dve sile i oni mogu zabeležiti koristi. Ekonomsko razdvajanje između dve najveće ekonomije sveta u velikoj meri saveznicima jedne i druge strane može doneti benefite, jer će prebacivanje proizvodnih pogona verovatno ići u prijateljske države. Međutim, ta uloga ne podrazumeva veliko učešće u kreiranju budućnosti kroz sopstveni doprinos, nego povoljno mesto u novom prekomponovanju svetskih ekonomskih odnosa, lanaca snabdevanja i proizvodnje, a u poslednjoj instanci i prekomponovanja političke moći.
Kada se radi o evropskim državama i njihovom nezadovoljstvu protekcionističkim zaokretima u Sjedinjenim Američkim Državama, ne radi se nužno o nezadovoljstvu zbog neprijatnog iznenađenja od svog saveznika. Ko je slušao Džoa Bajdena u kampanji 2020. i čitao njegova izborna obećanja, znao je da je ovakav zaokret moguć u više sfera. Prvenstveni razlog evropskog nezadovoljstva je u osnovi pitanje manjka političke nemoći u aktuelnom trenutku i straha da Evropljani neće imati političke moći u budućnosti da potpuno kontrolišu svoju situaciju.
Kada čak i osrednje subvencije za američke električne automobile mogu napraviti u perspektivi gigantsku štetu evropskoj industriji, koja se već nalazi pod udarom energetske krize, pitanje je koliko buduće nuspojave tehnološkog rata SAD i Kine u 21. veku mogu proizvesti problema za Evropu. Deluje da evropske države i Evropska unija kao organizacija koja ih okuplja, nemaju dovoljno alata da sa ovim izazovima izađu na kraj. Zato Evropljani nisu nužno uplašeni samo od Bajdenovih ekoloških programa, već od budućeg scenarija u kom će se zelena budućnost zidati bez njihovog supstancijalnog učešća i moći da na nju imaju uticaja.
Leave a Comment
Your email address will not be published. Required fields are marked with *