Šta je nulta neto emisija: Vodič kroz klimatske promene

Šta je nulta neto emisija: Vodič kroz klimatske promene
Foto: Markus Spiske, Unsplash

Pojam nulta neto emisija gotovo uvek ide rame uz rame sa upozorenjima naučnika o globalnom zagrevanju, kao i obećanjima država da se bore protiv istoga. Ali šta ono zapravo predstavlja?

Potpisivanjem Pariskog sporazuma, kao i sporazuma donesenog na COP26 zemlje, uključujući i Srbiju, su postavile planove za smanjenje emisije gasova staklene bašte i postizaju cilja nulte neto emisije do 2050. godine, kako bi pomogli u usporavanju globalnog zagrevanja.

Najjednostavnije rečeno – „neto nula“ znači da se ne povećava količina gasova staklene bašte u atmosferi.

Postizanje ovog cilja znači smanjenje emisija koliko god je to moguće, kao i balansiranje svih preostalih uklanjanjem ekvivalentne količine.

Gasovi staklene bašte poput ugljen-dioksida (CO2) se oslobađaju kada sagorevamo naftu, gas i ugalj za naše domove, fabrike i transport. Metan nastaje u poljoprivredi i na deponijama. Ovi gasovi izazivaju globalno zagrevanje tako što zadržavaju sunčevu energiju.

U međuvremenu, brzo krčenje šuma širom sveta znači da ima manje drveća i biljaka koje apsorbuju CO2.

Da li nulta neto znači potpuni kraj emisije CO2?

Ne mogu se sve emisije svesti na nulu, tako da one koje preostaju moraju biti nadoknađene na primer, sadnjom više stabala.

Skoro svaka zemlja se upustila u sadnju drveća kao jeftin način smanjenja ugljenika, iako možda nema dovoljno prostora za neophodan broj.

Zahvatanje i skladištenje ugljenika je takođe predloženo kao drugo rešenje.

Ovo uključuje korišćenje mašina za uklanjanje ugljenika iz vazduha, zatim njegovo učvršćivanje i zakopavanje pod zemljom.

Međutim, tehnologija se i dalje razvija, veoma je skupa i još uvek nije dokazana. A naučnici upozoravaju da može doneti više štete nego koristi.

Šta će neto nula značiti za pojedince?

Dostizanje neto nule podrazumevaće prelazak sa fosilnih goriva na obnovljivu energiju za našu energiju, i napuštanje vozila na benzin i dizel, u korist onih na struju i vodonik.

Centralno grejanje na gas će morati da se zameni alternativnim izvorima, kao što su toplotne pumpe.

Dostizanje neto nule takođe može značiti daleko manje letenja u budućnosti, kao i manje crvenog mesa u ishrani.

Šta Srbija radi?

Srbija je potpisnica Pariskog sporazuma, koji je ratifikovan u Narodnoj Skupštini. Pored toga, pristupni pregovori za članstvo u Evropskoj uniji i otvaranje Klastera 4 obavezuju nas da donesemo i implementiramo niz proprisa koji će približiti Srbiju cilju nulte neto emisije. Međutim, do sada je po ovom pitanju napravljen minimalni pomak, i ako nastavimo ovim tempom nećemo dostići zacrtan cilj.

Poslednji izveštaj Koalicije 27 navodi da niz neophodnih dokumenata poput Strategije niskougljeničnog razvoja, Nacionalnog energetskog i klimatskog plana i Nacionalno utvrđenih doprinosa nisu doneti ili usvojeni.

Srbija je 2019 bila najveći emiter SO2 u Evropi, Strategija upravljanja otpadom i dalje nije donesena, a prethodna je istekla 2019.

Šta su druge zemlje obećale?

Više od 130 zemalja obećalo je postizanje neto nulte emisije pre 2050. godine.

Međutim, Kina – trenutno najveći proizvođač CO2 na svetu – kaže da ima za cilj „neutralnost ugljenika“ do 2060. Nije tačno navela šta to znači niti kako će do toga doći.

Rusija – treći po veličini proizvođač nafte u svetu – takođe se obavezala da će dostići neto nulu do 2060. godine, iako njen nacrt obaveze nije pravno ratifikovan.

Donedavni predsednik Putin je odbacio rizike koje predstavlja porast temperature.

Američki predsednik Džo Bajden kritikovao je ruske i kineske lidere što nisu prisustvovali samitu COP26.

Indija – četvrti najveći svetski emiter CO2 posle Kine, SAD i EU – obećala je da će smanjiti svoje emisije na nulu do 2070. godine.

Neke od najnaseljenijih zemalja sveta – uključujući Indoneziju – nisu preuzele nikakvu neto nultu obavezu.

Ali mnoge od najava koje su već izašle sa samita COP26 o krčenju šuma, smanjenju količine metana i smanjenju uglja direktno su povezane sa pomaganjem zemljama da postignu svoj neto nulti cilj.

Koji su problemi sa nultim neto ciljem?

Postoji kontroverza o tome kako bi neke zemlje mogle da dostignu neto nulu.

Na primer, zemlja A bi mogla da zabeleži niže emisije ako ugasi energetski intenzivne industrije kao što je proizvodnja čelika.

Ali ako zemlja A zatim uvozi čelik iz zemlje B, ona efektivno predaje svoje emisije ugljenika zemlji B umesto da smanji zbir gasova staklene bašte.

Postoje šeme koje omogućavaju bogatim zemljama da nadoknade svoje emisije plaćajući siromašnijim zemljama da pređu na čistija goriva.

Međutim, neki klimatski naučnici brinu da bi takvi aranžmani mogli da omoguće bogatijim nacijama da izbegnu smanjenje sopstvene upotrebe fosilnih goriva.

I teško je reći da se inicijative finansirane za nadoknađivanje emisija na drugim mestima ionako ne bi dogodile.


Ostavite komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su obeležena *

Share via
Copy link
Powered by Social Snap