Kako je moguć neograničeni rast sa ograničenim resursima? Često je pitanje koje postavljaju ljudi koji zaštitu životne sredine stavljaju na prvo mesto i imaju sumnje u sadašnji pristup rešavanju problema klimatskih promena. Postoji sumnja da je teško imati kapitalizam kao globalni ekonomski poredak koji ima cilj stalnog širenja i rasta, a sa druge strane i uspešnu ekologiju i očuvanje planete od zagađenja i klimatske katastrofe. Na ovo pitanje mnogi nemaju artikulisan odgovor i alternativu, ali pojava takozvanog „degrowth“ pokreta postaje sve popularnija kao odgovor radikalnijih ekoloških aktivista.

Naime, radi se o pokretu koji se zalaže da ekonomski rast stane ili bude održavan na trenutom nivou, jer bi se na taj način sprečila dalja potrošnja ograničenih resursa i smanjilo zagađanje koje doprinosi i klimatskim promenama. Kroz smanjenu ekonomsku aktivnost bi na taj način opala i potrošnja resursa, ali smanjila se proizvodnja štetnih emisija koje doprinose globalnom zagrevanju. Uz ugla „degrowth“ pokreta deluje da dok god postoji želja za ekonomskim rastom, pitanje klimatskih promena nikada neće biti rešeno, odnosno dalji rast samo ubrzava vreme do klimatske katastrofe.

Od 15. do 17. maja u Evropskom parlamentu održana je i konferencija „Beyond Growth“ koja je okupila i oko dvadeset poslanika ovog legislativnog tela i gde je adresirano pitanje drugih načina ekološke tranzicije od one koju trenutno nudi Evropska unija. Kroz ovaj skup primetno je da degrowth ideja više nije marginalan koncept, već i da dolazi u priliku da bude izneta i pred zakonodavnim telom koje predstavlja skoro pet stotina miliona ljudi. Postavlja se pitanje i koje su objektivne prepreke za ovaj koncept i zašto nije rešenje koje će svet lako prihvatiti ili sprovesti u delo.

Na osnovu ovih trendova, jasna može biti i logika koja stoji iza pokreta koji se zalaže za zaustavljanje ekonomskog rasta ili upravljani ekonomski pad. Na taj način bi se aktuelni trendovi zagađenja zaustavili po cenu manjeg ekonomskog blagostanja, planeta bi bila bezbednija kada se radi o klimatskim promenama. Smanjena potrošnja resursa bi i učinila potražnju za resursima manjom, te bi i sami resursi bili značajno više održivi kroz duži vremenski period.

Ono što se prvo postavlja kao pitanje u odnosu na ovaj predlog je kako će se države globalno dogovoriti da planski zaustave svoj ekonomski rast ili smanje svoju ekonomsku aktivnost, kao i kako bi iko ubedio države u razvoju u to kao dobro rešenje za njih. Takođe, postavlja se pitanje da li je manjak privrednog rasta najbolje rešenje za probleme ekologije ili prepreke u dostupnosti nekih ređih materijala na planeti koje nije moguće više puta koristiti (npr. potrošeni ugalj ili nafta se ne mogu reciklirati, ali aluminijum ili bakar mogu).

Napad na argumentaciju degrowth pokreta se može postaviti i bez poznavanja statističkih podataka, ali uz upotrebu dosadašnjih dostupnih procena o trendovima to može biti i ubedljivije. Više puta u istoriji javljali su se pokreti i mišljenja sa sličnim predikcijama koji ipak nisu uspeli da do kraja predvide realne posledice i sled događaja.

Ono što je vreme pokazalo je da su takva predviđanja bila najvećim delom promašena, jer nisu mogla da predvide napredak u tehnologiji i porast efikasnosti potrošnje.

Iako je svet za oko pola veka povećao svoju populaciju tri puta, udeo ljudi koji su pothranjeni konstantno je opadao, te je samo od 2001. do danas pao sa 13,2% na 8,9%. Razlog je značajan napredak u poljoprivrednoj proizvodnji, uključujući sve širu upotrebu mehanizacije, kao i novih hibrida, đubriva i znanja o samoj proizvodnji. Slične pravilnosti su se desile i u drugim oblastima, poput proizvodnje i potrošnje energije.

Desetine načelno kredibilnih predviđanja objavljivano je od ‘70. o vrhuncu proizvodnje nafte koji će se desiti pre ili početkom 2000-ih, nakon čega će ovog resursa biti sve manje i nastaće globalni problem, ali su ih nova otkrića rezervi nafte i napredak u tehnologiji eksploatacije negirali u praksi. Sa druge strane, napredak u sferi električnih vozila će uskoro promeniti i tip potražnje za ovim resursom. Električna vozila u širokoj upotrebi su sada realnost, a ‘70. jedva da su postojala kao koncept. Slično se odnosi i na druga fosilna goriva i njihovu upotrebu, kao i tehnologije.

Na drugoj strani, kada se radi o pitanjima ekologije i potrošnje resursa, ekonomije su postale značajno efikasnije u poslednjim decenijama. Iako su recimo Sjedinjene Američke Države od 1980. povećale svoju populaciju sa 226 na preko 330 miliona ljudi, kao i veličinu svog BDP-a sa 2800 na 23 000 milijardi dolara, dnevna potrošnja vode manja je za preko 15%, a razlike su veće kada se radi o godišnjoj potrošnji bakra, električne energije ili aluminijuma. 

Države u razvoju i degrowth

Kada se govori o usporavanju ekonomskog rasta ili upravljanom privrednom padu, to bi podrazumevalo da se trenutni svetski nivo bogatstva ili održi na postojećem nivou ili tendenciozno smanji. Ono što je problem u takvom pristupu je što je trenutni svet izrazito ekonomski nejednako mesto i kada se radi o pojedinačnim državama i kada se radi o razlikama između država. Ukoliko bi se privredni rast zaustavio, države koje su trenutno sa visokim nivoom bogatstva po glavi stanovnika, prošle bi najbolje u takvom procesu. Njihove sadašnje stope rasta su danas već niske jednocifrene, a bruto domaći proizvod po glavi stanovnika u paritetu kupovnih snaga je veći od tri do pet puta od proseka sveta. 

Države koje bi najviše izgubile u takvom globalnom sistemu, za koji je i pitanje da li bi bio realističan da se sprovede, bi bile najsiromašnije države i države koje bi prekinule trenutni dinamični razvoj koji imaju. Trenutno u svetu oko 700 miliona ljudi je pothranjeno, a države poput Kine, Belorusije, Gruzije ili Meksika se nalaze tek oko globalnog proseka bogatstva po glavi stanovnika u paritetu kupovnih snaga. To bi značilo da bi sadašnji i budući stanovnici morali da se zadovolje dosadašnjim postignutim stepenom rasta. Drugo rešenje bi podrazumevalo ogromnu globalnu redistribuciju između država i unutar država, za koje se takođe postavlja pitanje sprovodivosti i političke volje.

Drugo važno pitanje podrazumeva i samo pitanje zagađenja, odnosno cilja njegovog smanjenja. Ukoliko je glavni cilj da se kroz zaustavljanje rasta spreči klimatska katastrofa, smanjenje štetnih emisija bi svakako trebalo da bude glavni cilj. Problem u egalitarističkom pristupu tom problemu je što danas oko dve trećine svetskih štetnih emisija dolazi od država u razvoju. Kineske štetne emisije su veće od štetnih emisija Sjedinjenih Američkih Država, Evropske unije i Japana zajedno. Kada se meri proizvedeni CO2 po 1 dolaru proizvedene vrednosti u paritetu kupovnih snaga, ekonomista Noa Smit navodi podatke da Kina proizvodi duplo više CO2 po dolaru od SAD-a i pet puta više od Evropske unije.

Iz tog ugla, zaustavljanje rasta u ovom trenutku bi najviše štetilo državama koje bi od njega mogle da imaju najveću korist. Kako navodi ekonomista Branko Milanović, oko 15% stanovnika sveta i dan danas živi sa ispod 1,9 dolara dnevno (po ppp-u), a praktično svaki četvrti stanovnik sveta živi sa do 2,5 dolara dnevno. Ukoliko se sistem teoretski uzme kao moguć za implementaciju i uz svu političku volju, on bi podrazumevao zadržavanje trenutnog nivoa nejednakosti i siromaštva značajnog udela svetske populacije, uz moguće umanjivanje posledica klimatskih promena. Međutim, pitanje je da li je to najbolje rešenje za navedeni problem, čak i kada se izuzme njegova realističnost.

Da bi se posledice klimatskih promena ublažile, a sa druge strane se nastavio napredak u kvalitetu života stanovnika sveta, degrowth nije rešenje koje može ispuniti oba. Da bi se oba cilja ispunila potrebno je da se privredni rast nastavi, ekspanzija obnovljivih izvora se ubrza, kao i da se tehnološki razvoj u sferi zelene energije i izvlačenja ugljenika iz vazduha nastavi. Da bi se nove tehnologije primenjivale potrebne su konstante investicije u razvoj, a investicija ne može biti ako se kroz privredni rast ne stvara dodatna vrednost. Naravno, uz to podrazumeva se i podizanje svesti o problemu klimatskih promena globalno, a naročito među donosiocima odluka. 

Iako je došlo do napretka u poslednjim godinama i sve ambicioznijim ciljevima zelene tranzicije među najrazvijenijim državama, celokupni programi i dan danas deluju ranjivo na iznenadne situacije. Energetska kriza u Evropi, kao i ne previše zeleni programi desničarskih stranaka u pojedinim bitnim državama sveta, pokazuju da ekološke ambicije još uvek mogu da budu žrtve novih vanrednih političkih okolnosti. To nije okruženje u kojem je moguće biti radikalan u ekološkom programu, a da bi se do te faze i teoretski došlo, potrebno je da okruženje za početak bude konzistentno umereno ekološki nastrojeno. Dok se bar ta faza ne postigne u praksi, degrowth koncept neće biti moguć ni u teoriji.