Zašto su antiekološke teorije zavere u usponu

Zašto su antiekološke teorije zavere u usponu
Kajetan Sumila, Unsplash

Danas se celokupna zelena tranzicija predstavlja kao proizvod „Davos elite“ koja bi kroz takozvani „veliki reset“ da uspostavi totalitarnu kontrolu nad društvom

Kao i u prvom mesecu svake godine, tako i u 2023. januar će od velikih političkih i ekonomskih događaja obeležiti Svetski ekonomski forum u Davosu (WEF), često poznatiji samo pod imenom svoje lokacije održavanja. Takođe, kao i svake godine ovaj skup će privući najrazličitije vrste publike i pratilaca širom sveta. U zavisnosti od motivacije različitih delova publike, zaključci događaja biće interpretirani na vrlo neobične načine. Dominantna interpretacija ovog događaja je mahom negativna, gde je ovaj ugao gledanja najčešći na izrazitoj levici i ekstremnoj desnici.

Levičarski krugovi gotovo uvek će kritikovati ovaj forum kao skup velikih korporacija, vlada i međunarodnih finansijskih institucija koje zajedno rade na očuvanju globalnog kapitalizma. Ekološki krugovi gotovo uvek definišu skup kao pričaonicu bez jasnih rezultata, gde ironično dok se priča o ekologiji, ogroman procenat gostiju na skup dolazi privatnim letelicama, koje nisu poznate kao naročito zeleno transportno sredstvo. Na trećoj strani, skup je gotovo uvek i predmet kritika na ekstremnoj desnici koji napadaju „globalistički“ karakter skupa koji iz njihovog ugla radi na štetu nacionalnih država.

Ipak, jedna od kritika koja je sve češća i sve više vidljiva širom sveta je uspon teorija zavera koje se bave ovim forumom i opakim planovima ove organizacije u sferi „zelene agende“. Sve je prisutniji diskurs koji povezuje već poznate teorije zavere o Davosu sa negativnim interpretacijama ekologije i globalne zelene tranzicije.

Kroz vreme teorije zavere koje se bave „zelenom agendom“ iza koje stoji Forum u Davosu i globalne elite dobijaju sve veći odjek i uticaj. Postavlja se pitanje odakle dolazi većina ovih teorija zavera i zašto su danas u sve većoj meri usmerene protiv ekologije i zelene tranzicije?

„Ozelenjivanje“ teorija zavere

U prethodnih nekoliko vekova teorije zavere koje dolaze sa ekstremne desnice, a koje nekada usvajaju i umereniji konzervativni krugovi, imaju gotovo istu strukturu. Ovakve teorije zavere najčešće za aktuelne političke i ekonomske probleme krive tajne globalne elite koje okupljaju skrivene političke krugove i bankarski sektor, a koje imaju za cilj da unište nacionalne države i vladaju celim svetom. Od samog početka većina ovih teorija eksplicitno ili implicitno krivila je Jevreje za svetsku zaveru, koristeći sve stereotipije o ovoj zajednici za svoju radikalnu retoriku.

Nakon Drugog svetskog rata eksplicitni antisemitizam postao je manje društveno prihvaćena retorika, te su slične teorije zavere o zlim globalnim elitama dobile mahom drugu formu, ali su zadržale istu suštinu. U prethodnim decenijama najčešća meta ovih teorija zavere bile su „globalističke elite“ ili samo „globalisti“, a forum u Davosu postavio se kao idealna meta kao skup koji okuplja svetske političke i biznis lidere. Od samog starta većina teorija zavere bila je usmerena protiv nadnacionalnih organizacija, međunarodnih korporacija i industrijalizacije, uključujući često kao rezultate njihovog rasta moći i zagađenje životne sredine i udaljavanje od prirode kroz moderan način života. 

Međutim, kako su ekološki problemi postali sve teži da se ignorišu i različiti svetski lideri prihvatili su ovaj rizik kao važan za adresiranje u 21. veku, teorije zavere su dobile novi format.

U poslednjim godinama je sve primetnije „ozelenjivanje“ teorija zavere, odnosno predstavljanja ekologije i zelene tranzicije dobrim delom kao načina da se „porobi svetsko stanovništvo“ i uspostavi totalna kontrola od strane globalnih elita. Nebriga za životnu sredinu kao tema konspiracija  o pohlepnim korporacijama postala je danas u istim teorijama „zelena agenda“ koja ima za cilj da obezbedi istim tim korporacijama totalnu kontrolu nad svetom.

Ovo nije prvi put da tema klimatskih promena bude tema teorija zavere ili negiranja ukupne opasnosti od ovog procesa, ali u novom formatu može imati mnogo veće posledice. Ekologija se od nečega zbog čega se kritikuju globalne elite kao nemarne pretvorila u temu optužbi da je paravan za totalitarizam, što može značajno oštetiti globalnu zelenu tranziciju i podršku za ovaj proces od strane građana.

Teorije zavere o klimi i zelenoj tranziciji

Kao što je u jednom od prethodnih tekstova na sajtu bilo obrađeno, klimatske promene kao tema nikada nisu bile izuzete od relativizacije, teorija zavere ili negiranja. Sjedinjene Američke Države u prethodnih nekoliko decenija karakterisala je jaka scena negatora klimatskih promena i naučnog konsenzusa da se ovaj proces dešava zbog ljudskog delovanja. 

Američka javna scena od ‘90. beleži glasnu manjinu javnih ličnosti, delom i iz sfere nepriznate nauke, koje smatraju ili da se klimatske promene ne dešavaju i da je u pitanju fabrikacija, ili da je u pitanju proces koji se ipak dešava, ali na koji ljudi nemaju nikakvog uticaja. Resurse za jaku kampanju negatora klimatskih promena delom je obezbeđivala i američka industrija fosilnih goriva koja je u tome videla svoj interes i koja je kroz Republikansku partiju uspela da uspešno taj interes politički kanališe. Ovaj vid negiranja klimatskih promena se zbog uloge SAD-a u svetu i lako izvezao u ostale države sveta, gde je najčešće bio zastupljen kod izrazite desnice.

Nakon nekoliko decenija prisutnosti teme klimatskih promena u javnosti primetno je da su se stavovi građana promenili i da sve veći udeo populacije vidi ovaj problem i smatra ga važnim. U anketama širom visokorazvijenih država većina glasača vidi klimatske promene kao veliku pretnju i smatra da su ljudi odgovorni za njih, a ovih stavovi su najzastupljeniji kod najmlađih delova populacije.

Odnos prema klimatskim promenama često je u Americi kod glasača Generacije Z jedan od glavnih kriterijuma prilikom glasanja. U takvom okruženju, teorije zavere koje negiraju klimatske promene imaju dosta manje efekta i kod ultra konzervativnih političkih opcija nisu više toliko upotrebljiva retorika.

Međutim, zastupanje zelene tranzicije i promene odnosa prema životnoj sredini širom sveta od strane svetskog političkog i ekonomskog establišmenta došlo je kao spasonosno rešenje za teoretičare zavere i njihove sve slabije napade na zelenu tranziciju. Dok su u prethodnim decenijama ekološke teme u teorijama zavere bile manje zastupljene, sa izuzetkom negiranja klimatskih promena, danas se celokupna zelena tranzicija predstavlja kao proizvod „Davos elite“ koja bi kroz takozvani „veliki reset“ da uspostavi totalitarnu kontrolu nad društvom. 

Dok su stare teorije zavere oko negiranja klimatskih promena često išle u korist industrije fosilnih goriva i imale usku primenu, nove teorije zavere koje se bave „zelenom agendom“ mogu biti dosta opasnije i dosta efektnije, jer su u svom ciljanju značajno sveobuhvatnije. U njima je ekologija alat za političku borbu i interpretira se ne kao realna potreba, već kao zla podvala malicioznih globalnih elita.

Zelena agenda kao „svetska zavera“

Kada se svakog januara u Davosu okupi nekoliko hiljada svetskih lidera tema ekologije je često neizbežna. Iako na ovom skupu govore i predstavnici ekoloških organizacija ili industrija koje imaju benefita od zelene tranzicije, govore i događaj sponzorišu neki od giganta svetske industrije foslinih goriva poput Šela, Ševrona ili saudijskog Aramco-a. Svetski ekonomski forum u Davosu, sa svojim predsedavajućim Klausom Švabom, mahom se temom ekologije bavi na benigni i tek načelno ambiciozni način. 

Najveći deo predloga svetske ekonomske politike i u sferi ekologije definisan je kroz takozvani predlog „Velikog reseta“, gde se COVID-19 pandemija predstavila kao kriza koju bi trebalo pretvoriti u priliku da se izgradi održivija i ekološki čistija buduća svetska ekonomija. Kao i nakon većine svetskih skupova o kojima se govori o klimatskim pitanjima i održivom razvoju, značajan broj svetskih lidera uvek načelno podrži proklamovane ciljeve, dok u sferi praktične politike zelene tranzicije kod kuće, delovanje bude sporije, kolebljivo ili nikakvo.

Iz ugla teoretičara zavere ovakav sled događaja bio je koristan materijal da se načelni ciljevi foruma u Davosu predstave kao agenda koja će dovesti do „Novog svetskog poretka“, a suštinski mlaki i dosadni nemački tehnokrata Klaus Švab opiše kao arhitekta celog tog procesa. Iz ugla konspiracija svetska elita lansirala je pandemiju da bi kroz zelenu agendu uspostavila i kontrolu nad celim svetom.

U toj „novoj svetskoj agendi“ ljudi će sve iznajmljivati i neće imati imovinu u svom vlasništvu, živeće u takozvanim „pods“ i ne u svojim kućama, biće odviknuti od konzumacije mesa i naviknuti da jedu insekte, njihov ugljenički otisak će biti strogo kontrolisan, a korporacije će u potpunosti preuzeti svetsku privredu. Na ovaj način zelena agenda iz ugla teoretičara zavere bi samo poslužila kao izgovor da se uspostavi svetska kontrola i uvede politički „ekofašizam“.

Koliko god ove tvrdnje prosečnom čitaocu mogu delovati kao apsurdne ili neverovatne, teorije zavere o takozvanom „velikom resetu“ šire se munjevitom brzinom. S obzirom na dinamiku i brzinu društvenih mreža, one su se pokazale kao efikasne u sticanju vidljivosti u čemu ponovo veliku ulogu ima deo veoma konzervativnih javnih ličnosti i medija.

Deo najdesnijih republikanskih kongresmena, najpopularniji konzervativni TV voditelji, poput Takera Karlsona sa Foks Njuza, kao i različiti desničarski komentatori, koristili su navedene teorije zavere u svojoj političkoj retorici. 

Ova nova, modifikovana retorika ima nekoliko ciljeva, koji su mahom vezani za političke interese desnih partija. Ova nova retorika ima trostruku upotrebnu vrednost i po tome je značajno superiornija u odnosu na prethodne formate. To je retorika iza koje mogu da stanu negatori klimatskih promena i deo industrije fosilnih goriva, jer služi njihovim interesima u relativizaciji zelene tranzicije. Takođe, desničarski krugovi istovremeno kroz spomenute teorije zavere mogu da napadaju: svetsku elitu, ekološke politike i domaće političke protivnike koji su za zelenu tranziciju.

Iz ugla ovih političkih krugova ekologija je podvala svetske elite, te se svaki odlučniji korak u njihovim državama u ekološkoj sferi koristi za političku diskreditaciju protivnika kao „sluga globalista“. Dok obnovljivi izvori energije u praksi državama daju veću nezavisnost u odnosu na proizvođače fosilnih goriva i druge države iz kojih se ova goriva uvoze, tvrdo desni krugovi žele da ih predstave upravo suprotno. Iz njihovog ugla zelena tranzicija dovodi do efekta gubljenja nezavisnosti države, jer se kroz nju navodno sprovodi agenda nekih odrođenih elita.

U Holandiji, Kanadi i Sjedinjenim Američkim Državama desničarski populistički krugovi upravo su napadali vlasti kada su sprovodile ekološke mere kroz retoriku da sprovode „veliki reset“ po nalogu Davos elita. Ukoliko se ova retorika dalje nastavi i proširi u političkim krugovima, u zapadnim državama ekološka politika može doći pod ozbiljnije napade.

Subverzivno dejstvo teorija zavere

Od kada su se pojavili prvi zeleni pokreti i partije u zapadnim državama tokom ‘70. i ‘80, ekologija nikada nije bila toksičan pojam. Naprotiv, ekologija je mahom bila gledana pozitivno, iako kao političko pitanje do skoro nije bilo ozbiljno shvatano ili percipirano kao pitanje koje ključno opredeljuje glasače. Protivnici zelene energije mahom su je ignorisali ili predstavljali zelenu tranziciju kao nerealan ili čak nepotreban proces. Iz tog razloga glavna dilema oko zelenih tema nije u političkoj areni bila oko ispravnosti procesa, već oko relevantnosti i shvatanja ozbiljnosti teme.

Danas, kada je tema dostigla i relevantnost i ozbiljnost, protivnici su pronašli nove metode da napadaju ispravnost samog procesa. Kao i kod većine izrazite desnice obrazac diskreditacije svake ideje bazira se dobrim delom na predstavljaju da iza takve ideje stoje tajni centri moći koji imaju skrivenu agendu.

Iz tog razloga, u poslednjim godinama napadi na zelene teme dolaze kroz upravo navedeni način, nadovezujući se na već postojeće teorije zavere o Davos eliti koja kuje planove „novog svetskog poretka“ i ekološku agendu koristi samo kao paravan za svoje želje za upravljanje svetom.

Baš zato ekologija trenutno predstavlja kolateralnu štetu političkog sukoba establišmenta i izrazite desnice na Zapadu. Dok je establišment morao da usvoji zelene teme i pozabavi se rešavanjem ovog aktuelnog problema, izrazita desnica je tu temu u svom stilu pretvorila u populističku frazu i materijal teorija zavere.

Na ovaj način zelena tranzicija od univerzalne manje ili veće prihvaćenosti, dobija negativan prizvuk kod značajnog dela desnog biračkog tela kao nešto što je nametnuto od nadnacionalnih elita i protiv suverenosti država.

S obzirom da je pitanje klimatskih promena nemoguće rešiti bez nadnacionalne saradnje i koordinacije država, onda ovaj vid širenja teorija zavera ima višestruko negativne efekte i predstavlja opasnost.

Svake godine kada se održava januarski forum u Davosu, slična konspirativna retorika iz delimičnog zaborava zato se ponovo vraća kao centralna tema. Dok svetski politički i biznis lideri nonšalantno razgovaraju o aktuelnim pitanjima koja muče svet, internetom ponovo kruže teorije zavere o „velikom resetu“, Klausu Švabu koji želi da zabrani meso i nametne da se jedu insekti, „ekofašizmu“ i navodno subverzivnom zelenom agendom.

Iako zaštita životne sredine u anketama ima i danas danas visoku popularnost i klimatske promene se shvataju sve ozbiljnije kao pretnja, na uspon antiekoloških teorija zavere bi trebalo obratiti posebnu pažnju. Aktuelni način informisanja i komunikacije pokazao je da onlajn konspirativna retorika može imati veliki domet i visok stepen efikasnosti u spuštanju javnog poverenja. Zelena tranzicija i klimatske promene su poslednja tema koja bi trebalo da doživi sudbinu vakcina ili skepticizma u to kog je oblika planeta Zemlja, jer posledice mogu biti mnogo ozbiljnije.


Ostavite komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su obeležena *

Slušaj Ekologika podcast
Ekologika podcast
Share via
Copy link
Powered by Social Snap