Poremećeni lanci snabdevanja tokom pandemije koronavirusa doveli su i do globalne nestašice čipova, koja se osetila u dostupnosti brojnih proizvoda, sa naglaskom na finalnim proizvodima automobilske industrije širom sveta
Kada se analizira javno mnjenje i politička situacija u najvažnijim državama sveta pre tačno deset godina, deluje kao da se radi o prilično različitom svetu. Sjedinjene Američke Države i Kina još su imale blisku saradnju i kao dve najveće i međusobno zavisne ekonomije sveta, često su nazivane i delimično pogrdno Chimerica. Zaštita životne sredine nije još uvek bila naročito bitna tema, a o globalnim lancima snabdevanja ili mikročipovima niko u političkom mejnstrimu nije govorio. Uprkos krahu svetske privrede 2008. godine, delovalo je da se globalizacija neće tako lako zaustaviti i da je kao proces generator mira i saradnje između velikih sila.
Posle samo deset godina, situacija deluje potpuno izmenjeno. Sjedinjenje Američke Države i Kina nalaze se u rivalskom odnosu, koji je prerastao u trgovinski rat i tenzije u Južnom kineskom moru. Proizvodnja mikročipova u svetu i tehnološki razvoj u ovoj oblasti postao je tema gotovo svih svetskih foruma. Ranjivost globalnih kompleksnih lanaca snabdevanja i promene u svetskoj raspodeli proizvodnje u poslednje tri godine postaju sve češći predmet analiza. Na kraju dana, nivo ozbiljnosti u shvatanju klimatskih promena i važnosti zelene tranzicije porastao je do istorijski visokog nivoa.
Vlade gotovo svake važnije države sveta danas imaju za cilj da izvrše zelenu tranziciju u narednim dekadama. U slučaju nekih država ti ciljevi su ambiciozniji i odlučniji, te su vezani i za rokove u bliskoj budućnosti. Druge vlade, poput izvršne vlasti većina država u razvoju, vide taj proces kao postepen. Primeri za takve države sa postepenijim pristupom su svakako Indija i Kina.
Uprkos promeni svesti i rastu interesovanja za klimatskim promenama, deluje da aktuelno nadmetanje Kine i SAD otežava da se novostvorena želja i svest lakše artikulišu u konkretno delovanje. Poslednji trgovinski rat SAD i Kine u sferi mikročipova budi posebni pesimizam i da može biti veliki teg za brzu i efikasnu globalnu zelenu tranziciju.
Od simbioze do rivalstva i ekologija
Kao što je već navedeno, odnos Kine i Sjedinjenih Američkih Država je praktično do sredine prethodne decenije bio gotovo simbiotički. Međusobna trgovinska razmena rasla je svake godine počev od kinskog stupanja u punopravno članstvo u Svetskoj trgovinskoj organizaciji na početku ovog milenijuma. Dve države su čak uspele da se usaglase oko ciljeva zelene tranzicije i smanjenja svetskih štetnih emisija gasova sa efektom zelene bašte kroz Pariski sporazum o klimi.
Kina u SAD izvozi desetine milijardi dolara vredne robe, od kompjutera, preko opreme za emitovanje do garderobe i mašinskih delova. Na drugoj strani SAD u Kinu izvoze različite proizvode od soje, sirove nafte, automobila, a možda i najvažnije, svake godine i preko 10 milijardi dolara vrednih mikročipova. Reč je o proizvodu bez kog bilo koji moderni električni uređaj ne može da funkcioniše, napredni tehnološki razvoj nije moguć, a koji je samim tim i danas kičma zelene tranzicije. Od električnog automobila, naprednih formi veštačke inteligencije, voza na struju do elektrana koje koriste obnovljive izvore za proizvodnju električne energije, napredni mikročipovi obavezan su gradivni element.
Kada nastane trgovinski rat SAD i Kine koji uključuje industriju mikročipova, kao i sve veće političke nestabilnosti oko Tajvana, ostrva koje proizvodi preko 50% svetske ponude ovog proizvoda, pesimizam i strah oko zelene tranzicije mogu biti osnovani. Poremećeni lanci snabdevanja tokom pandemije koronavirusa doveli su i do globalne nestašice čipova, koja se osetila u dostupnosti brojnih proizvoda, sa naglaskom na finalnim proizvodima automobilske industrije širom sveta.
Veće nestabilnosti u ovoj oblasti naravno rizikuju i veće nestabilnosti u globalnoj zelenoj tranziciji, koja se bazira na konstantnoj i predvidivoj proizvodnji mikročipova, novijih modela baterija i dostupnosti retkih minerala na svetskom tržištu. Deluje da početak 2023. nije doneo deeskaliranje u ovoj oblasti, već ubrzanje koje će se nastaviti u narednim mesecima. Postavlja se pitanje koliko ovakav tok događaja predstavlja rizik za ambiciozne globalne ekološke planove država sveta na dugi rok.
Mikročipovi i zelena tranzicija
Svetska kriza energenata navela je brojne vlade da se dodatno usmere ka obnovljivim izvorima energije i tako u budućnosti obezbede veći stepen samostalnosti u odnosu na izvoznike fosilnih goriva. Trenutni planovi svih vlada na svetu u sferi investicija u zelenu energiju bi trebalo da u narednih 5 godina izgrade veće kapacitete nego što je bio slučaj u prethodnih 20 godina po proceni IEA. Ovaj razvoj situacije trebalo bi da predstavlja tek početak budućeg rasta investicija i kapaciteta zelene energije u svetu, a osnova takve ekspanzije biće i mikročipovi. Da bi elektrane na solarnu energiju ili vetrogeneratori funkcionisali, napredni poluprovodnici predstavljaju obaveznu komponentu.
Nagli porast potražnje za njima, u kombinaciji sa nestabilnim lancima snabdevanja od početka pandemije, pokazali su ranjivost svetskog tržišta u ovoj oblasti. Sjedinjenje Američke Države kao (i dan danas) najveća ekonomija sveta će na putu svoje zelene tranzicije zahtevati sve veću potražnju za ovim proizvodom. Države Evropske unije će takođe zbog svoje zelene tranzicije do 2030. morati da dupliraju svoju proizvodnju mikročipova. U ovom momentu čak i opadajuće akcije američke kompanije Tesla, koja je inovator u sferi električnih automobila, periodično bivaju vrednije od zbira tržišne vrednosti celokupne nemačke autoindustrije.
Da bi ova firma, a i drugi proizvođači električnih vozila, povećali svoj nivo proizvodnje u skladu sa novom američkom i svetskom potražnjom, SAD će se sve više oslanjati na kapacitete sebe i svojih saveznika, a manje na kompleksne međunarodne lance snabdevanja. Tokom 1990-ih Sjedinjenje Američke Države bile su lider ne samo u inovacijama u sferi poluprovodnika, već i u samoj proizvodnji. Pred sam kraj prošlog veka Amerika je proizvodila blizu 40% svetskih čipova, dok je danas taj procenat tek nešto iznad 10%.
Vlasti u Vašingtonu kroz svoje delovanje žele da taj proces preokrenu, ne bi li obezbedili potpunu samostalnost, pobedile u tehnološkoj trci Kinu, ali i zabeležile najveći profit od budućih ogromnih investicija u zelenu energiju u svetu.
Dok taj domaći nivo razvoja industrije mikročipova ne bude ostvaren, svet potencijalno očekuju tržišne nestabilnosti koje sigurno na srednji rok mogu poremetiti kretanja u industriji i energetici.
U ovom trenutku postoji velika razlika u kvantitetu i kvalitetu proizvodnje. Iako Kina povećava ukupnu proizvodnju čipova, kineske kompanije nisu u mogućnosti da proizvode najnaprednije modele, te je najmnogoljudnija država sveta prinuđena da svake godine uvozi desetine milijardi dolara vrednih mikročipova, zarad funkcionisanja svoje privrede i razvoja visokih tehnologija.
Većina najsavremenijih modela i njihovih komponenti danas se proizvodi ili potiče od nekoga od najvernijih američkih saveznika (Tajvan, Holandija, Južna Koreja i Japan). Kratkoročno gledano, to Sjedinjenim Američkim Državama daje veliku prednost u trci za budućnost obnovljivih izvora energije i ubiranja profita od budućih investicija u zelenu tranziciju. Skorije otpočeti trgovinski rat u sferi mikročipova, iniciran od Bele kuće, za cilj ima da se ta kratkoročna prednost pretvori u dugoročnu prednost.
Rat oko mikročipova i zelena tranzicija
Bela kuća je u oktobru 2022. objavila totalni rat Kini u sferi poluprovodnika kroz nekoliko konkretnih mera. Bajdenova administracija zabranila je izvoz najnaprednijih američkih mikročipova u ovu državu, ali i uvela pravilo da američki stručnjaci za ovu oblast ne mogu da zadrže američko državljanstvo ili zelenu kartu ukoliko nastave da rade u kineskim kompanijama. Takav potez paralizovao je delove kineske industrije sa ciljem da kineski napredak u sferi visokih tehnologija zahteva dodatne godine domaćeg istraživanja i razvoja u sferi mikročipova, uz cenu koju će platiti američki proizvođači poluprovodnika zbog manjka izvoza u Kinu.
Na drugoj strani američka administracija je par meseci ranije kroz svoj Zakon o čipovima i nauci obezbedila dodatni domaći okvir za razvoj ove industrije. Čak 52 milijarde dolara biće usmereno na jačanje domaćih proizvodnih kapaciteta, od čega 39 milijardi na proizvodne podsticaje, kao i 13,2 milijarde na istraživanje i obuku radne snage. Tajvanski gigant u proizvodnji mikročipova TSMC najavio je investiciju u fabriku čipova u Arizoni od 12 milijardi dolara, američki Intel čak 20 milijardi za identičnu fabriku u Ohaju, a Mikron čak 100 milijardi dolara za narednih nekoliko decenija proizvodnje u Njujorku. Slične investicije najavljene su i na teritoriji američkih evropskih i pacifičkih saveznika.
Ovi američki potezi, o kojima je bilo govora i u jednom od prethodnih tekstova, navode na zaključak da će politika preuzeti primat od ekonomije. U prethodnih nekoliko decenija procesi globalizacije brisali su političke granice između država i omogućavali da ekonomska efikasnost ima primat, što je obezbeđivalo stabilno snabdevanje sveta jeftinijim proizvodima različite vrste. Najnoviji trendovi i u sferi visokih tehnologija govore da dolazi do značajne promene. Države će biti spremne da svoje političke interese uključe i ekonomske tokove, te je danas sve bitnije gde se određeni strateški proizvod pravi, ko ga kupuje i šta sa njim može da postigne.
Kada se radi o zelenoj tranziciji to predstavlja veliki rizik, jer smanjenje globalne ekonomske efikasnosti može poskupeti cene komponenata poput čipova i baterija, a u kalkulaciju ubaciti i politički faktor. Države koje sarađuju politički sa Kinom će manje verovatno moći da očekuju najnovije tehnologije u sferi zelene energije koje proizvode SAD ili njeni saveznici, a kineski retki minerali nužni za najsavremenije uređaje teže će nalaziti put do SAD ili njenih saveznika. Iako međusobna konkurencija u ovoj sferi između nekoliko političkih blokova država u svetu može da čak pospeši brzinu novih tehnoloških otkrića, postoje rizici koji ranije nisu bili prisutni.
Potencijalna kineska invazija na Tajvan, koja sa poslednjim tendencijama unutar Komunističke partije Kine deluje izvesnije nego ikada ranije, spada u jedan od navedenih par rizika.
Takva vojna odluka bi osim potencijala za oružanu eskalaciju između Kine sa jedne strane i SAD i Japana sa druge strane, bila siguran garant globalne paralize u proizvodnji električnih vozila, električnih vozova i vetrogeneratora. Dok bi Sjedinjenje Američke Države izvesno mogle da nastave svoje planove zelene tranzicije uz buduće domaće kapacitete, ostatak sveta bi dobrim delom doživeo potpunu paralizu i dodatno odlaganje elektrifikacije i izbacivanja fosilnih goriva iz upotrebe. To nije scenario koji bi naročito obradovao zelene aktiviste širom sveta, a naročito ne na evropskom kontinentu.
Industrija mikročipova i budućnost
Kao i u slučaju litijuma ili kobalta, tako i kada se radi o mikročipovima, da bi se zelena tranzicija u potpunosti postigla, to nekada podrazumeva prljav proces izrade potrebnih materijala i komponenata. Ukoliko ne dođe do većih nestabilnosti u ovoj privrednoj grani i ekspanzija industrije čipova se nastavi trenutnim sve intenzivnijim tempom, to može dovesti i do vidljivog, ali kratkoročnog rasta zagađenja. Proizvodnja čipova podrazumeva ogromnu potrošnju vode i električne energije, kao i proizvodnju ogromnog otpada. U ovom momentu to predstavlja problem u određenim delovima sveta, ali ujedno i obavezan preduslov efikasne proizvodnje.
Tajvanski industrijski gigant TSMC primera radi u svojoj proizvodnji najnaprednijih poluprovodnika troši 5% električne energije koju proizvede ceo Tajvan, kao i godišnje oko 60 miliona tona vode. Kada dođe do sušnih perioda na ostrvu, poljoprivredni proizvođači ulaze u sukobe sa industrijom mikročipova zbog ogromne potrošnje vode potrebne i za poljoprivrednu proizvodnju. U Sjedinjenim Američkim Državama iskustva Intela nisu mnogo drugačija, te je fabrika čipova u Arizoni za samo tri meseca prošle godine proizvela 15 tona otpada (od čega 60% otrovnog), a potrošila 927 miliona galona vode i ogromnu količinu električne energije. S obzirom da se radi o pustinjskoj državi, voda ne predstavlja resurs koji je poželjan za intenzivnu potrošnju ove vrste.
Naravno, iako će sve veći naglasak na mikročipovima i ovoj industriji proizvesti izvesno nove ekološke probleme i kratkoročno još zagađenja koje je sada već vidljivo, globalni rast proizvođačkih kapaciteta će omogućiti da se globalne štetne emisije kroz zelenu tranziciju osetno smanje već do 2030. Stabilno snabdevanje evropskih država čipovima može imati najviše efekata, jer bi ekspanzija kapaciteta proizvodnje struje iz energije sunca i vetra, kao i povećavanje udela električnih automobila, moglo da do kraja dekade proizvede velike efekte. Smanjenje evropskih štetnih emisija do 2030. za više od pola bi moglo da da najviše efekta u svetu u kratkom roku, dok bi se ti efekti u narednim dekadama osetili i u drugim delovima sveta.
Iako se ekološki aktivisti neće obradovati trenutnim efektima koje industrija mikročipova proizvodi na životno okruženje i međunarodnu političku arenu, deluje da da u svrhu finalnog cilja to predstavlja „nužno zlo“. Iako bi u političkim i ekonomskim okolnostima od pre 10 godina zelena tranzicija bila lakša da se globalni sprovede, kada je ekonomska efikasnost imala važniju ulogu od uskih nacionalnih političkih interesa, nove okolnosti nameću novi pristup. Zahvaljujući nadmetanju koje postoji između velikih sila oko pojedinih strateških komponenti bitnih za zelenu tranziciju, taj proces možda više bude delovao kao hladnoratovsko ekonomsko okruženje. Ekološki aktivisti bi tome trebalo da se adaptiraju, jer od pitanja proizvodnje mikročipova, preko baterija do retkih minerala zavise i njihovi ciljevi, a trenutne političke tenzije mogu biti samo početak.
Leave a Comment
Your email address will not be published. Required fields are marked with *