Švedski primer pokazuje da je potencijale moguće iskoristiti ukoliko se na vreme donose dobre političke odluke
Čeličane, teška industrija, rudnici uglja, dim iz termoelektrana, loš vazduh i brodogradilišta. Ulice preplavljene radnicima iscrpljenim od teškog fizičkog rada i velike hale sindikata za sastanke po pitanjima viših satnica, dužih pauza i boljih uslova rada. Ovo je bio najčešći prizor u većini evropskih gradova decenijama u periodu rasta industrije i ekspanzije urbanih zona naspram prirode i sela. To je bio prizor koji nije zaobišao ni skandinavske države poput Švedske, a koji više nije prva asocijacija na ovaj region. Iako u pitanju nije bila ratom razorena država poput njenih južnih i istočnih suseda, njen ekonomski način funkcionisanja nije bio mnogo različit od ostalih nacija.
Dok različiti regiona sveta, a neki i u Evropi, danas žive identičan život iz uvoda, Švedska već dugo nije ovakva država. U pitanju je država koja ima niske štetne emisije po glavi stanovnika, razvijenu ekološku politiku, sve veći električni vozni park svojih građana i perspektivu da zagađenje u narednih sedam do osam godina godina redukuje do nivoa svetskog rekorda.
Ovaj proces se nije desio slučajno i nije rezultat samo bogatstva i dobrih namera. Značajan deo švedske ekološke politike bio je čak pragmatičan i manje sklon popuštanju na pritiske zelenih organizacija, a više otvoren za alternativna rešenja.
Ekološki iskorak Švedske proizvod je više faktora koji su doprineli cilju, a neki su više ograničeni za lokalni kontekst. U nekim slučajevima je u pitanju i čitav niz društvenih faktora koji nisu predmet politike vlade.
Drugi faktori su ekonomske prirode i tiču se odluka u sferi energetike i razvojne politike. Treći niz faktora obuhvata i strategije vlada i jedan vid ekološkog idealizma koji je bio u manjoj ili većoj meri prisutan kroz decenije.
Švedska ekologija i napredak
Imidž Švedske u brojnim oblastima veoma je pozitivan, a zaštita životne spada u jednu od takvih tema. Osim same percepcije ove nordijske države u svetskoj javnosti, zelena politika je i u praksi bila primenjivana i postoje merljivi rezultati. Za razliku od brojnih bogatih država koje su krenule da se bave pitanjem zaštite životne sredine tek u poslednjih 10-20 godina, Švedska je u ovoj oblasti bila ispred vremena.
Naime, štetne emisije CO2 u ovoj državi u padu su još od ’80, dok je kod većine naprednih ekonomija to slučaj tek od skorije. Štetne emisije Švedske danas su na nivou onih iz ’60, iako se ekonomija ove države povećala nekoliko desetina puta od navedenog perioda. Primer za tu razliku u štetnim emisijama je poređenje ove države sa onima koje imaju identičan ili manji broj stanovnika. Švedska danas emituje manje štetnih gasova od Bugarske, iako od nje ima i više stanovnika i oko šest puta veći bruto domaći proizvod.
Već više od jedne decenije Švedska je u prvih deset u svetu po kriterijumu Indeksa ekoloških performansi koji mere Kolumbija i Jejl univerziteti, sa izuzetno čistim vazduhom i čistom vodom, uz već spomenute niske emisije. Cilj vlada u Stokholmu je da u narednih dvadesetak godina naprave finalni iskorak i da se u ovoj državi 100% električne energije proizvodi iz obnovljivih izvora ili izvora bez ugljenika. Trenutni udeo obnovljivih izvora je na skoro dve trećine (oko 60%) sa veoma malim udelom najštetnijih izvora u energetskom miksu.
Švedska zato jeste izuzetak, jer se radi o prvoj zemlji na svetu koja je donela zakon o zaštiti životne sredine još davne 1967. godine.
Svest o okruženju je bila visoka još tada , te je takođe bila i država domaćin prve konferencije Ujedinjenih nacija o globalnoj životnoj sredini 1972. Ekološka misija nije bila strana ovom društvu, dok kod drugih nacija ona nije bila ni tema. Naravno, osim ovih simboličkih poteza, zelena tranzicija bila je komplikovan proces i predmet nekoliko važnih strateških poteza, ali i proizvod drugih društvenih faktora.
Perspektiva za uspešnu zelenu tranziciju
Kada se analiziraju ekološke reforme u ovoj nordijskoj naciji, primećuje se nekoliko pravilnosti. Jedna pravilnost je da je Švedska uz Francusku bila država koja je rano krenula da redukuje svoje štetne emisije, a da je takođe beležila stabilan privredni rast. Razlog za to je široka upotreba nuklearne energije nakon Drugog svetskog rata, kao i održavanja kapaciteta nuklearnih elektrana i u prethodnih 40 godina, iako je inicijalni plan iz 1980-ih bio da se one izbace iz upotrebe. Upotreba uranijuma i torijuma za proizvodnju struje umesto uglja pomogla je da se najštetniji udeo emisija relativno brzo redukuje.
Iako je nuklearna energija ne naročito popularna kod ekoloških krugova, u Švedskoj ona i dan danas daje preko jedne trećine električne energije. Razlog za oko 30% udela i dan danas je što se pokazala efikasnom, a nekoliko pokušaja da se smanji njen udeo nisu dali većih rezultata. Tokom 2010. tadašnja vlada je odložila zatvaranje reaktora, a nova desničarska vlada je ove godine malo promenila ciljeve ekološke politike. Nova vlada je najavila otvaranje novih nuklearnih reaktora, ukinula zabranu rudarenja uranijama i torijuma na teritoriji Švedske, a sprovedena je blaga korekcija energetskih ciljeva.
Umesto dosadašnjeg cilja da u narednih 20 godina izvori električne energije dostignu nivo od 100% iz obnovljivih izvora, novi cilj je da budu 100% iz izvora bez emisija ugljendioksida. To je ostavilo prostora da nuklearna energija ostane važna u udelu i u narednim decenijama. Kod zastupnika njene upotrebe, naglašava se stabilnost koju može pružiti energetskom sistemu, a bez cene u vidu emisija CO2 ili metana. Na drugoj strani, kičma švedskog energetskog sistema ostaće hidroelektrane sa skoro 50% udela, kao i rastući udeo energije vetra koji je trenutno na približno jednoj šestini u strukturi proizvodnje električne energije.
Osim proizvodnje električne energije, primetno je da je Švedska i prvak kada se radi o smanjenju štetnih emisija iz saobraćaja. To je primetno kroz sve širu primenu i sve uspešniju prodaju električnih vozila, gde se ova država rangira u deset najuspešnijih na svetu. Kada se posmatra udeo prodatih automobila koja imaju električni pogon, u prethodnim godinama on je postao natpolovičan. Primetan je napredak i kada se radi o udelu električnih vozila u oblasti teretnog transporta ili javnog autobuskog prevoza, gde je udeo kod autobuskog prevoza već došao do jedne četvrtine.
Ukupno gledano, može se reći da je perspektiva ekologije u Švedskoj dosta dobra i da čak dolazak veoma desne vlade to nije promenio. Promena na čelu ove skandinavske države dovela je samo do promena interpretacija ekološke politike, tako da ona ide ka istim ciljevima, ali nešto drugačijim metodama. Razlog za ovu promenu je prvenstveno čitav niz preduslova koji su omogućili da ekologija bude manje ili više konsenzualno pitanje ovog društva.
Preduslovi za švedsku ekologiju
Kada države sprovode zelenu tranziciju, ona može imati tri najčešća motiva. Prvi motiv može biti želja za manjim zagađenjem i to je najčešće motiv kod bogatijih društava, gde široki slojevi stanovništva identifikuju tu temu kao važnu. Drugi motiv može biti želja da se smanji energetska zavisnost, što je prisutno kod država koja nemaju prevelike izvore fosilnih goriva i prinuđene su na uvoz energenata ili električne energije iz inostranstva. Treći razlog može biti idealizam, odnosno ideološki faktor, što je prisutno kod bogatih država sa jakom srednjom klasom i često jakom zelenom strankom. U slučaju Švedske primetni su svi navedeni faktori u određenoj meri.
Za početak, Švedska je decenijima bila zavisna od uvoza energenata i periodično električne energije. Uzrok toga bili su veoma ograničeni domaći resursi fosilnih goriva, te je ova skandinavska država morala da kontinuirano bude zavisna od stranih faktora i međunarodnog tržišta. Izlaz iz takve zavisnosti bio je razvoj obnovljivih izvora energije i njihova što šira primena, kao i mere za destimulisanje emisija ugljendioksida, jer je on mahom dolazio iz uvezenih goriva. Švedska je u tom smislu bila i prvak u primeni takozvanog poreza na ugljenik, koji je trebalo da bude alat da se ekonomska aktivnost koja uključuje njegove emisije učini skupljom.
Na drugoj strani, ova skandinavska država spada i u takozvano „društvo visokog poverenja“, što je takođe dobar preduslov za ekologiju i druga društveno odgovorna delovanja. U pitanju su društva u kojima pojedinci izražavaju veliko međusobno poverenje, gde su iste etičke vrednosti zastupljene u društvu, a u kojima rodovski, klanovski ili plemenski interesi nemaju uticaja. U takvim društvima je moguće zastupati ideje koje su od šireg društvenog interesa i za koje su građani spremni da daju i svoj novac kroz porez. Jedna od takvih ideja je ekologija i zaštita životne sredine, koja često podrazumeva i personalne žrtve, a za koje pojedinci u društvima niskog poverenja nisu spremna.
Važan faktor za ekološku svest Šveđana je postojanje jake srednje klase već decenijama, kao i kontinuitet visokog životnog standarda. Kada su materijalističke vrednosti ispunjene, građanima se često javljaju i želje za ispunjavanjem postmaterijalističkiih vrednosti. Pojedinci požele da osim personalne materijalne sigurnosti žive i u boljem društvu, te se često javljaju želje da takvo društvo bude tolerantnije, pravednije, demokratskije ili na kraju odgovornije prema svom okruženju.
Švedsko društvo je kao postmaterijalističko društvo identifikovalo Socijaldemokratsku partiju kao najboljeg predstavnika svojih interesa i glasalo je ovu stranku kao najčešću na vlasti od 1945. do danas. Igrom slučaja ova stranka je bila i u velikoj meri idealistički opredeljena prema životnoj sredini, a taj idealizam pratila je i konkretna politika.
Švedska desnica sa druge strane nije bila nekonstruktivna po ovom pitanju, a nije postojala ni jaka domaća industrija fosilnih goriva koja bi uticala na takvu partiju, kao što je slučaj u Australiji, SAD ili Kanadi. To je dovelo do rezultata da i kada su desne snage od 1945. do danas preuzimale vlast, što je bio period od ukupno manje od 20 godina, glavni ciljevi zelene tranzicije nisu prekidani. Švedska posvećenost ka ekologiji rođena još 1960-ih je opstala kroz decenije bez većih prepreka i postala primer i za ostale napredne ekonomije u svetu.
Švedske lekcije za svet
Kada se radi o Švedskoj i njenom pristupu ekologiji, on jeste bio proizvod nekoliko veoma povoljnih faktora koji su omogućili fertilno tlo za takav izbor vlada u Stokholmu. Ipak ni slika nije tako jednostavna. Nije teško opredeliti se za alternativnije izvore energije ukoliko ste država koja uvozi fosilna goriva, ali jeste napredno kada to identifikujete kao potencijalni problem pre 70ak godina. Takođe, na prvi pogled može delovati da je lako biti ekolog u bogatom društvu, ali to decenijama nisu bili SAD, Kanada ili Australija, a Saudijska Arabija ili Katar to nisu ni danas. Postoje i druga društva koja imaju visok stepen društvenog poverenja, ali je njihova energetska politika bila potpuno haotična za razliku od Švedske, što je slučaj sa Nemačkom.
Švedski primer pokazuje da je potencijale moguće iskoristiti ukoliko se donose dobre političke odluke i to na vreme, čak i ako one izlaze iz postojećih okvira. Švedski energetski miks nije tako česta pojava, niti put koji će nužno predložiti ekološki mejnstrim, ali je pokazatelj da je funkcionalan put. Kombinacija nuklearne energije, hidroenergije i vetra prisutna je u Španiji i donekle u Francuskoj i može biti jedna od mogućnosti za države koje su skeptične prema oslanjanju na samo vetar i solarne panele, a žele čistije okruženje.
Međutim, ni korišćenje švedskog primera ne može biti površno primenjeno, jer oslanjanje na nuklearnu opciju podrazumeva višedecenijsko planiranje i širi društveni konsenzus. To je u Švedskoj prisutno pri donošenju odluka, dok u drugim društvima ne mora da bude slučaj. Primena prethodno spomenutog poreza na ugljenik takođe ne bi mogla da nađe primenu svuda. Levica je protiv takvog rešenja jer se time dodatno oporezuju i siromašniji slojevi, a desnica jer je u pitanju upotreba novih poreza kao alata neke politike. U društvima sa neodgovornom političkom scenom, predlagač ove ideje može da postane svojevrsna „politička pinjata“ za udaranje sa svih ideoloških strana, a inovativna ideja lako propadne.
Svakako, iskoraci u ekološkom polju koji su sada nužnost, a ne izbor kao 1960-ih, podrazumevaju korišćenje najrazličitijih strategija. S obzirom da je svet u sferi ekologije značajno napredovao, postoje i različiti uspešni primeri koji mogu da budu od koristi, a švedski primer bi trebalo posmatrati kao jednu od uspešnih mogućnosti. Taj primer ima svoje prednosti za skeptike u odnosu na ekološki mejnstrim, ali i preduslove koje ne može svako društvo da ispuni. Ipak, u borbi protiv katastrofalnih klimatskih promena koje je urgentno, to pitanje možemo posmatrati i kroz metaforu da nije bitno da li je mačka crna ili bela, već da li lovi miševe. Ukoliko rešenje doprinosi smanjenju globalnog ekološkog rizika, zaslužuje podršku i replikovanje gde god je moguće primeniti ga.
Leave a Comment
Your email address will not be published. Required fields are marked with *