Naime, smanjenje obima rada njegove klimatske organizacije Breakthrough Energy  označila je kod mnogih svojevrsnu psihološku prekretnicu. Nekada moćna u lobiranju za klimatske politike, organizacija je zatvorila svoja zagovaračka i politička odeljenja, otpustivši desetine zaposlenih širom SAD-a i Evrope. Iz ugla aktivista kojima je pitanje klimatskih promena bitno, delovalo je kao da ovaj milijarder gubi entuzijazam za pitanja oko kojih je bio ranije značajno angažovan. 

Od kada je osnovao Breaktrough Energy, davne 2015, ideja je bila da kroz različite forme organizacija finansijski podrži brojna istraživanja tehnologija koje bi ubrzale zelenu tranziciju i donele održiviju energiju. Na Konferenciji Ujedinjenih nacija o klimatskim promenama 2015. u novembru Gejts je objavio da se koalicija od 28 investitora velikog bogatstva iz deset zemalja obavezala na navedenu inicijativu i da će dati svoj doprinos kroz finansiranje projekata koji će promeniti savremenu energetiku. Na taj način veliki broj ljudi je postao zainteresovan za ulogu koju najbogatiji pojedinci na svetu mogu da imaju u smeru većeg uticaja na ublažavanje posledica klimatskih promena. Pretpostavka je bila da će uz ogromno bogatstvo, ali i organizacione sposobnosti iz biznis sektora, oni biti sposobni da efikasnije poguraju brojne inicijative kojima nedostaje podrška vlade, ali i da će moći da utiču na politike samih vlada.

Odustajanje Bila Gejtsa, ali i prethodno najavljena odustajanja drugih milijardera, ukazuju da se klima menja ne samo globalno, nego i kod ovih pojedinaca. Mnogi ekološki svesni građani su zabrinuti da povlačenjem velikih investitora iz ovih inicijativa može doći do globalnog pada entuzijazma za zelenu tranziciju, kao i smanjenja dostupnih resursa za inicijative koje se bore za ova pitanja ili istražuju u ovom sektoru. Postavlja se pitanje da li dolazi kraj „ekološkoj filantropiji“ najvećih svetskih milijardera i šta bi to značilo za globalnu borbu protiv klimatskih promena?

Klimatski aktivizam milijardera

Milijarderska filantropija u oblastima poput klimatskih promena je istorijski gledano noviji fenomen. Dobrim delom i jer je podizanje svesti o klimatskim promenama relativno nova pojava u društvu, te je filantropija evoluirala decenijama, počevši od kasnog 20. veka kada su brige za životnu sredinu stekle širi društveni značaj. Rane napore su prvenstveno vodile fondacije kao što su Rockefeller Foundation i Hewlett Foundation, koje su se fokusirale na istraživanje očuvanja prirode i razvoja obnovljive energije. Tokom 2000-ih došlo je do povećanja direktnog učešća milijardera, sa ličnostima poput Ričarda Brensona koji je pokrenuo Virgin Earth Challenge 2007. godine, nudeći tada 25 miliona dolara za tehnološka rešenja bazirana na izvlačenju ugljenika iz vazduha. Otprilike u isto vreme osnovana je Fondacija ClimateWorks uz finansiranje različitih filantropa za podršku globalnoj klimatskoj politici.

Povezano: Fejsbuk dozvolio naftnim kompanijama da šire dezinformacije o klimatskoj krizi

Važna promena su bile 2010-te jer su označile značajnu društvenu prekretnicu, pošto su tehnološki milijarderi i lideri korporacija postali aktivnije uključeni. Bil Gejts, zajedno sa drugim investitorima najvišeg ranga, pokrenuo je spomenuti Breakthrough Energy Coalition 2015. godine, sa ciljem da ubrza inovacije u oblasti čiste energije. Džef Bezos je najavio svoj Fond za planetu Zemlju od 10 milijardi dolara 2020. godine, kada je obećao da će podržati organizacije koje se bore protiv klimatskih promena. Mnogi milijarderi, uključujući Majkla Blumberga i Toma Štajera, takođe su koristili svoje bogatstvo da utiču na politiku, podržavajući političke kandidate i inicijative koje podržavaju obnovljive izvore energije i smanjenje ugljenika, a prvenstveno inicijative za napuštanje upotrebe uglja.

Paralelno sa klimatskom filantropijom koju predvode milijarderi, moćan blok bogatih pojedinaca i korporacijskih grupacija aktivno je podržavao negatore klimatskih promena. Od 1980-ih, magnati fosilnih goriva kao što su braća Koh, Čarls i Dejvid Koh, igrali su centralnu ulogu u finansiranju napora da se baci sumnja na nauku o klimi. Kroz svoju mrežu istraživačkih centara, uključujući Kejto institut i Hartlend institut, uložili su stotine miliona dolara u lobiranje protiv klimatskih propisa i za promovisanje politika koje su povoljne za industriju fosilnih goriva. Rukovodioci Eksona takođe su u velikoj meri doprineli ovim inicijativama, te su uticali na javno mnjenje sa ciljem da se klimatske regulacije i mere odlože što dalje u budućnost. Tokom 2010-ih i 2020-ih, ove inicijative su se nastavile, a milijarderi kao što su Robert Mercer i Rupert Merdok su koristili svoje bogatstvo i medijski uticaj kako bi umanjili svest o klimatskim rizicima i doveli u pitanje tekuće i predložene ekološke propise. Ova opozicija se često suprotstavljala uticaju klimatske filantropije, sa ciljem da se osigura da odgovorno delovanje u odnosu na klimatske promene postane duboko polarizujuće društveno pitanje.

Zbog toga, uloga milijardera po pitanju klimatskih promena je oduvek bila mešovita, jer su neki koristili svoje bogatstvo da unaprede globalnu održivost, dok su drugi radili na tome da te procese zbog ličnih interesa ometaju. Čak i među milijarderima koji su svesni klimatskih promena i koji su se bavili tom temom, njihovo obavezivanje je često bilo nedosledno, jer su neki, poput Džefa Bezosa, u početku obećali ogromno finansiranje, ali su kasnije smanjili svoje učešće. Drugi su se fokusirali na tržišno vođena rešenja za koja kritičari tvrde da prednost daju profitu nad stvarnim sistemskim promenama, te je motivacija njihovog delovanja često bila pod znakom pitanja. Ova podeljenost je značila da je uticaj milijardera u klimatskim inicijativama često bio nepredvidiv, sa napretkom i neuspesima koji se javljaju u tandemu sa inicijativama negatora podržanim od različitih blokova milijardera vezanih za tradicionalne izvore energije. 

Povezano: Svemirska trka Bezosa, Brensona i Maska i klimatske promene

Međutim, ono što budi zabrinutost kod ekološki svesne javnosti je što deluje da entuzijazam kod dosadašnjih prvaka zelenih inicijativa među milijarderima opada i da to može da dovede u rizik borbu protiv klimatskih promena globalno. U scenariju gde ljudi poput Gejtsa, Bezosa ili Blumberga odustanu od delovanja u smeru podrške ekoloških inicijativa, to će ostaviti jvnu sferu pod jakim uticajem negatora klimatskih promena i njihovih podržavalaca bez jake i organizovane opozicije, iako oko klimatskih promena postoji skoro pa potpuni naučni konsenzus da se događaju i da su posledica ljudskog delovanja.

Uticaj milijardera na sprečavanje klimatskih promena

Osim spomenutog Bila Gejtsa, nekoliko milijardera koji su ranije podržavali klimatske inicijative nedavno su smanjili ili potpuno obustavili svoju podršku. Na primer, Džef Bezos je povukao finansiranje iz Science Based Targets Initiative (SBTI), organizacije koja procenjuje napore korporacija u smeru dekarbonizacije, što je izazvalo zabrinutost da milijarderi popuštaju pod političkim pritiscima republikanskog političkog talasa. Ilon Mask, Tim Kuk i Mark Zakerberg, koji su 2017. godine kritikovali povlačenje SAD iz Pariskog sporazuma o klimu, ostali su tihi kada se isto ponovilo 2025. sa istovetnom Trampovom izvršnom naredbom, što se pripisuje njihovim poslovnim interesima i izbegavanju političkih sukoba. Slično tome, Lari Fink, izvršni direktor Blekroka, ublažio je retoriku o održivom investiranju nakon što su konzervativni političari i investitori kritikovali ESG strategije u celini. Voron Bafet takođe je smanjio ulaganja u zelene projekte, dok su pojedini američki i evropski milijarderi povukli sredstva iz inicijativa za klimatsku pravdu, navodeći ekonomske neizvesnosti kao glavni razlog. Ove promene u obrascima investiranja velikih milijardera na štetu zelenih tema zato i postavlja pitanja koliko će to imati efekata na generalnu svetsku borbu protiv klimatskih promena i koliko su milijarderi i njihovi projekti uopšte bitni za nju.

Milijarderi, iako igraju značajnu ulogu u borbi protiv klimatskih promena, njihov uticaj je prilično ograničen u poređenju sa džravnim politikama i regulacijama. Njihova ulaganja u čiste tehnologije, obnovljive izvore energije i klimatsku filantropiju mogu ubrzati inovacije i popuniti finansijske praznine, ali nemaju moć da sprovedu sistemske promene na globalnom nivou. Na primer, procenjuje se da su milijarderi donirali oko 15 milijardi dolara za klimatske inicijative u poslednjoj deceniji, dok su vlade širom sveta uložile više od 850 milijardi dolara samo u 2023. godini u zelene investicije i subvencije za dekarbonizaciju.

Povezano: Da li će Maskova Tesla „preživeti“ Trampov mandat

Iako milijarderi mogu uticati na politiku kroz lobiranje i kampanje, njihova ulaganja su često bazirana na dobroj volji i podložna su ličnim ili poslovnim interesima, što ih čini nepouzdanim pokretačima dugoročnih promena. S druge strane, javne politike postavljaju obavezujuće ciljeve i regulative koje oblikuju čitava tržišta i ponašanje kompanija. Na primer, iako je Tesla pod vođstvom Ilona Maska doprinela popularizaciji električnih vozila, ključnu ulogu odigrale su državne subvencije i regulative o emisijama, koje su omogućile njihov masovni rast. Vlade su kroz poreske olakšice i direktne investicije u elektromobilnost obezbedile više od 400 milijardi dolara u poslednjih pet godina, dok su pojedinačna ulaganja milijardera u ovu oblast znatno manja.

Poređenje Bajdenovog državnog programa Inflation Reduction Act (IRA) i Gejtsovog privatnog Breakthrough Energy Coalition (BEC) dobro ilustruje razliku u razmeri uticaja javnih politika i privatnih inicijativa na borbu protiv klimatskih promena. IRA, usvojen u SAD 2022. godine, obuhvatio je 369 milijardi dolara ulaganja u obnovljive izvore energije, subvencije za električna vozila i smanjenje industrijskih emisija, stvarajući dugoročan regulatorni okvir sa obavezujućim podsticajima. Nasuprot tome, spomenuti BEC koji je osnovao Bil Gejts sa grupom milijardera, investirao je ukupno oko 2 milijarde dolara u razvoj čistih tehnologija, ali bez obavezujućih ciljeva smanjenja emisija. Dok privatne inicijative poput BEC-a mogu ubrzati inovacije, njihov uticaj je ograničen u poređenju sa javnim politikama poput IRA-e, koje oblikuju tržišta i postavljaju sistemske standarde za dekarbonizaciju.

Zbog toga, inicijative milijardera mogu da budu koristan dodatak javnoj politici, ali ne mogu da je zamene. Bez jakih regulatornih okvira, čak i najambiciozniji privatni klimatski projekti teško mogu da postignu širok i dugoročan efekat. Najefikasnija borba protiv klimatskih promena dolazi iz kombinacije vladinih propisa, tržišnih podsticaja i privatnih investicija koje zajednički rade na dekarbonizaciji privrede. Milijarderi sa svojim inicijativama mogu da budu samo dodatak na postojeći okvir. Oni mogu i da utiču na javne politike i javno mnjenje kroz svoje investicije i odluke, ali ni u ovom segmentu ne moraju da budu ključni. Međutim, njihova uloga može biti dosta opasnija kada se radi o negiranju klimatskih promena i širenju sumnje u naučna saznanja u ovoj oblasti, jer je ovaj opskurni deo naučne zajednice svoju relevantnost postigao kroz ogromno finansiranje u prethodnim decenijama.

Gde je budućnost milijarderske filantropije?

Kako se globalni prioriteti oko filantropije menjaju, era zelenih inicijativa koje predvode milijarderi sve više dolazi pod lupu. Iako su njihovi doprinosi nesumnjivo pogurali ekološke ciljeve napred, kritičari već godinama tvrde da takva filantropija često prikriva dublje sistemske probleme, uključujući korporativne prakse koje su u suprotnosti sa ciljevima održivosti. Rastući skepticizam u odnosu na njihove inicijative ukazuje da je nepoverenje obostrano. Javnost sve više prepoznaje da pojedinačne donacije, koliko god bile značajne, ne mogu da zamene regulatorne okvire i državne politike koje obavezuju kompanije i čitave sektore na konkretne akcije, ali su i sami milijarderi sve skeptičniji prema takvim inicijativama sa svoje strane.

Pvezano: Koja je ekološka cena uspona veštačke inteligencije?

Istovremeno, ostaje objektivno pitanje koliko su milijarderski fondovi za zaštitu životne sredine zaista efikasni u postizanju dugoročnih promena. Dok su neke inicijative donele konkretne rezultate, poput investicija u obnovljive izvore energije i inovativne tehnologije, druge su kritikovane zbog stavljanja ličnog uticaja ispred potreba lokalnih zajednica i pokreta. Pojedini milijarderi koriste ekološke projekte kao sredstvo za jačanje sopstvene reputacije ili ublažavanje pritiska na njihove poslovne modele, dok su stvarne promene često ograničene na uske sektore. Ključno pitanje je da li se stvarna ekološka tranzicija može postići filantropijom zasnovanom na bogatstvu ili su dugoročna, pravedna rešenja moguća jedino kroz preraspodelu moći ka državnim institucijama, građanskom društvu i regulativama koje obavezuju sve aktere tržišta da deluju u korist zaštite životne sredine.

Zbog toga, budućnost zelene filantropije zavisi od njene sposobnosti da se prilagodi novim očekivanjima i da se integriše u šire sistemske promene. Ako milijarderi zaista žele da ostvare trajan uticaj, njihova uloga mora da prevaziđe puko finansiranje i usmeri se ka podršci reformama i politikama koje rešavaju suštinske uzroke ekološke degradacije. To podrazumeva ne samo ulaganja u tehnologije, već i zalaganje za strože ekološke regulative, pravednije raspodeljene ekonomske modele i osnaživanje lokalnih zajednica koje se suočavaju sa direktnim posledicama klimatskih promena. U suprotnom, rastuće nepoverenje javnosti može da označi ne samo promenu u prioritetima finansiranja, već i kraj ere u kojoj se filantropija milijardera vidi kao održiva zamena za sveobuhvatnu klimatsku akciju. Jedino kroz kombinaciju privatnih ulaganja, snažne državne regulative i široke društvene mobilizacije moguće je da se postigne dugoročna i stvarna klimatska tranzicija.