Kolumbija kao novi lider u obnovljivim izvorima energije?

Kolumbija kao novi lider u obnovljivim izvorima energije?
Foto: Flavia Carpio, Unsplash

Uprkos brojnim izazovima sa kojima se Kolumbija suočavala u prethodnom veku ova država je u ekspanziji

Južna Amerika i Centrala Amerika su regioni sveta koji kada se govori o ekologiji uglavnom do svetske pažnje stiže zahvaljujući par država. Radi se o Brazilu kada se govori o Južnoj Americi i Kosta Riki kada se radi o Centralnoj Americi. Takođe, jedna od država i njeno delovanje predstavljaju ekološku opasnost za ceo svet, dok druga predstavlja pozitivan primer za ceo svet.

Iz Amazona do svetskih medija stižu loše vesti koji se tiču deforestacije i intenzivnog širenja poljoprivrednih površina na račun šumskih, sa osvrtom na aktuelnog brazilskog predsednika Žaira Bolsonara. Kada se radi o Kosta Riki, primeri su sasvim suprotni i pozitivno se naglašava uspeh ove države u zelenoj tranziciji, jer danas gotovo celokupnu električnu energiju proizvodi iz obnovljiih izvora. Dok krčenje Amazona predstavlja rizik za ceo svet, uspešni ekološki zaokret Kosta Rike predstavlja dobar primer za sve države srednjeg stepena razvijenosti.

Još jedna država bi takođe mogla da se pridruži ovom klubu, ukoliko dobro iskoristi svoje potencijale za obnovljive izvore energije u narednih deset godina. Radi se o Kolumbiji, kao državi koja po aktuelnim projekcijama može biti budući lider u obnovljivim izvorima energije, barem u svom regionu. S obzirom da po broju stanovnika i površini svoje teritorije spada u 30 najvećih država sveta, dešavanja u Kolumbiji zahtevaju dodatnu pažnju i interesovanje.

Foto:  Anette BrattebergUnsplash

Kolumbija u ekspanziji i zagađenje

Uprkos brojnim izazovima sa kojima se Kolumbija suočavala u prethodnom veku i koji su izazivali velike političke nestabilnosti i van njenih granica, u poslednjih 20 godina, ova država je u ekspanziji. Kada se govori o ekspanziji, to se može odnositi na gotovo sve ključne sfere. U poslednjih 20 godina država je povećala svoju populaciju sa oko 40 na preko 50 miliona stanovnika. U istom periodu njena privreda je porasla sa 97 milijardi dolara (BDP nominalni) na preko 300 milijardi dolara koliko iznosi danas, a po projekcijama MMF-a do sredine decenije može preći i 400 milijardi dolara.

Uz ovaj vid populacione i ekonomske ekspanzije, očekivano javila se i veća potreba za energijom i po mogućstvu jeftinom. Koliko god se ova država brzo razvijala, njeno bogatstvo po glavi stanovnika danas je uporedivo sa  prosekom regiona Zapadnog Balkana, što u kratkom roku često znači ekonomiju koja dosta koristi fosilna goriva. U prethodno navedenom periodu od dve decenije, logično nije iznenađenje što je Kolumbija skoro duplirala svoje štetne emisije CO2 u ukupnoj količini, a i nezanemarljivo više i po glavi stanovnika. 



Iako štetne emisije ove države predstavljaju u kontinuitetu okvirno oko 0,25% svetskih emisija, projektovana ekonomska i populaciona ekspanzija Kolumbije može predstavljati problem u srednjem roku. Ipak, za razliku od brojnih država i regiona sveta, vlada u Bogoti ima različite opcije da ovo pitanje reši i čak ga pretvori u odličnu priliku za sebe. Trenutni potencijali Kolumbije za upotrebu obnovljivih izvora energije predstavljaju jedne od najvećih u svetu i veliku stratešku prednost za ovu državu u ovom veku.

Potencijali Kolumbije za obnovljive izvore

Kolumbija je država kojoj već par decenija nisu strani obnovljivi izvori energije, barem ne oni konvencionalni. Zahvaljujući potencijalima svojih reka, vlade u Bogoti su u značajnoj meri oslanjale na hidroenergiju kao glavni izvor električne energije. Kada se pogleda iz kog izvora Kolumbija generiše najviše energije, hidroenergija zauzima čak 70% ukupnog udela, dok gas i ugalj predstavljaju ostatak energije koja se upotrebljava.

Načelno, ovaj energetski miks ne predstavlja lošu polaznu tačku za zelenu transformaciju. Većina kolumbijskih vlada u svojim energetskim strategijama mahom se oslanjala na hidro kapacitete i njihovo dodatno širenje, uz upotrebu fosilnih goriva tokom sušnih perioda. Međutim, ova strategija zbog prirode klimatskih promena može naići na velike prepreke. Najbolje lokacije za hidroelektrane su već u upotrebi, a projektovani duži periodi suša mogu smanjiti ukupne potencijale i postojećih kapaciteta.

Ipak, to ovoj državi u slučaju opreznog delovanja ne mora nužno predstavljati problem, za razliku od brojnih drugih širom sveta. Trenutno procenjeni potencijali energije vetra i sunca u Kolumbiji predstavljaju impresivan potencijalni rezervoar za čistu i isplativu energiju. Značajan deo ovih pozitivnih potencijala potiče naravno od geografije, ali i prirode svetske trgovinske mreže. Prva takva prednost je to što Kolumbija predstavlja sam ulaz u Južnu Ameriku sa izlazom i na Tihi i na Atlanski okean, što predstvalja uniktno povoljnu okolnost za izvoz energije.

Mogućnosti za obnovljive izvore su trenutno veoma visoke. Severna obala Kolumbije karakteristična je po veoma jakoj brzini vetra, ali i ogromnim mogućnostima za korišćenje energije sunca u svrhu proizvodnje struje. Poluostrvo Gvahira na severu države svakako predstavlja najveći potencijal, jer se prosečna brzina nekprekidnih vetrova u ovoj pustinji kreće od 8,5 do 10 metara u sekundi, što je drastično više od globalnog proseka. Po trenutnim projekcijama Jejl Univerziteta, kapaciteti vetrogeneratora u samo ovom regionu mogu pokriti više od trenutne proizvodnje električne energije celokupne države. 

Kada se govori o solarnoj energiji, potencijali postoje u spomenutom pustinjskom regionu i u različitim ruralim krajevima ove države, a naročito u regionima Ornoko i San Andres. Slični potencijali se mogu pronaći i kada se radi o biomasi i geotermalnoj energiji. Ukupno gledano, različiti putevi za ekološku tranziciju postoje u ovoj državi, a startne pozicije nisu loše same po sebi. Određeni rezultati su već postignuti ili mogu biti postignuti u ne tako dalekoj budućnosti.

Mogućnosti i delovanje kolumbijskih vlada

Kao i druge države u razvoju, Kolumbija se trudi da izbalansira ekonomski razvoj i ekologiju, a za razliku i od pojedinih već bogatih država, ovaj proces ne ide toliko loše. Tokom klimatskog samita COP26 u Glazgovu, kolumbijski predsednik Ivan Duke dao je ambiciozna obećanja za svoju državu. Ona podrazumevaju da Kolumbija smanji svoje štetne emisije gasova za 51% do 2030, da do 2050. postane ugljenično neutralna država, kao i da se proces gubljenja šumskih površina u potpunosti stopira do kraja ove dekade. Za državu ovog stepena ekonomskog razvoja, ovakava obećanja predstavljaju veoma ambiciozne ciljeve. Međutim, u slučaju Kolumbije nisu u potpunosti nerealni i deo posla je već započet sa realizacijom.

Kolumbija planira da do avgusta 2022. zasadi preko 180 miliona stabala kao meru protiv deforestacije. Instalacija vetroparkova je započeta u brojnim delovima zemlje, a kapaciteti na poluostrvu Gvahira su već započeti da se stavljaju u funkciju. Ukoliko instaliranje vetrogeneratora u ovom regionu bude teklo po planu, već 2031. bi po projekcijama Jeljl Univerziteta samo na ovom mestu Kolumbija generisala čak 17% ukupne električne energije koju proizvede. Predviđeni broj vetrogeneratora u ovom regionu bio bi čak 2500. 

Pojedine lokalne samuprave su pratile nacionalnu vladu sa ekološkim politikama. Barankilja, najveći kolumbijski grad na obali Kariba, potpisao je sporazum sa Copenhagen Infrastructure Partners za studiju izvodljivosti za istraživanje vetroparka na moru od 350 MW. Uz dodatne proširene kapacitete hidroelektrana, poput uskoro očekivanog završetka izgradnje ogrome brane Ituango na reci Kauka, već 2030. energetika u Kolumbiji može izgledati u potpunosti drugačije.

Bogota / Foto: Social IncomeUnsplash

Ovi potezi dobrim delom predstavljaju i nužnost, s obzirom da ovoj državi ponestaje domaćih izvora gasa, koji je u poslednjoj dekadi imao važno mesto kao izvor energije sa oko 15% udela. Trenutna predviđanja oko domaće proizvodnje gasa nisu naročito optimistične. Na osnovu podataka Ministarstva rudarstva i energetike ove države, Kolumbija bi na domaće rezerve gasa mogla da se osloni još nešto manje od 8 godina. 

Iz tog razloga, uz dodatna ulaganja u istraživanje i morske kapacitete u Karipskom moru, prirodni gas bi mogao da posluži tek kao privremeno ili rešenje za rezervu. Iako je Kolumbija jedan od većih proizvođača nafte i gasa u regionu Latinske Amerike, tokom 2021. zabeležini su najslabiji proizvodni rezultati od 2009. Međutim, ova država se neće lako odreći eksploatacije i upotrebe svojih fosilnih goriva, jer značajan deo prihoda ove države zavisi i od izvoza ovih energenata, kao i uglja. U današnjim okolnostima visokih cena energenata i pojačane potražnje za njima u Evropi, kao alternative ruskim fosilnim gorivima, u kratkom roku teže je očekivati brzu promenu u ovoj sferi.

Svakako, generalni trend kolumbijskih vlada ka dekarbonizaciji i sve većoj upotrebi obnovljivih izvora energije je vidljiv i teško ga je negirati. Od 2018. do 2020. kapaciteti za proizvodnju električne energije iz obnovljivih izvora su povećani impresivnom brzinom. Naročitu pažnju bi trebalo usmeriti na takozvani “zeleni hidrogen” i sve više interesovanja za njegovu upotrebu i u ovoj državi. 

Ono što je dodatno zanimljivo je što je ove ambicioznije planove i politike sprovela i sprovodi desničarska vlast predsednika Ivana Dukea. Pravilnosti u Latinskoj Americi su najčešće suprotne, a to je da su desne vlasti značajnije probiznis orijentisane i u najmanju ruku nezainteresovane za životnu sredinu. Ovo sve takođe ne znači da će put Kolumbije do ugljenične neutralnosti biti lak i da već danas ne postoje prepreke na tom putu i manjkavosti u radu.

Prepreke ka zelenoj tranziciji

Kao i u slučaju bilo koje države sveta, tranzicija iz fosilnih goriva ka obnovljivim izvorima nije laka, koliko god početni položaj određene države bio bolji. Kolumbija spada u takve države, zbog svoje trenutne strukture energetske potrošnje, iako stepen ekonomske razvijenosti jeste jasna barijera. Takva barijera se vidi naročito tokom većih kriza, kada se države ovog stepna razvijenosti mogu oprezno osloniti na prodaju fosilnih goriva kao siguran i predvidiv način za sticanje prihoda. 

Kolumbija je država kojoj izvoz energenata čini oko 1/3 izvoza i kao takav predstavlja značajan budžetski prihod za vladu. Međutim, kao što je prethodno navedeno takva ekspolatacija nailazi na svoja ograničenja i potrebna su dodatna ulaganja, a ova država ima jasnu strategiju ka obnovljivim izvorima. Ograničeni kapaciteti za ekspoaltaciju fosilnih goriva i jasna strategija ka obnovljivim izvorima, takođe nije apsolutna garancija. 



Prvi rizik je spomenuta visoka zavisnost od energije koju proizvode hidroelektrane. Osim manjkavosti i negativnih posledica zidanja brana na rekama, klimatske promene će u Kolumbiji stvarati češće sušne periode, što podrazumeva i manje kapacitete za proizvodnju električne energije. Na drugoj strani, postoje i prepreke da se kapaciteti vetrogeneratora brzo prošire kao lako dostupna alternativa. 

U spomenutom pustinjskom regionu Gvahira, postoji važno pitanje lokale indijanske domicilne populacije Vaju, koja nije zadovoljna prevelikim promenama njihovog regiona, a koje instalacija preko 2000 vetrenjača svakako donosi sa sobom. Iako je vlada garantovala i benefite za loklanu zajednicu i obećala više hiljada radnih mesta, domorodačko stanovnišvo Vaju vrlo je rezervisano. Prethodna eksploatacija fosilnih goriva u ovom regionu nije donela naročito dobiti ovoj zajednici, odnosno falilo je kompenzacije za drastičnu promenu koje su doživele zemlje ove domorodačke populacije, koja i danas predstavlja jednu od najsiromašnijih populacija u Kolumbiji.

Ukupno gledano, ove prepreke nisu nesavladiva barijera, jer je startna pozicija za vlade u Bogoti značajno bolja od vlada susednih država. Međutim, bez adekvatnog zakonskog okvira, efikasnije realizacije i uz preveliko oslanjanje na energiju hidrocentrala, Kolumbija može izgubiti dragoceno vreme i resurse. Dosadašnja realizacija je išla ispod predviđene brzine, od izgradnje novih hidroelektrana do prodizanja novih vetrogeneratora.

Kolumbija ima šansu

Vetrovi trenutno duvaju u korist Kolumbije i njene zelene transformacije, bilo da se gleda metaforčki, bilo doslovce. Potencijali za energiju vetra, kao i sunca, uz postojeće kapacitete hidroelektrana, predstavljaju jasan put ove države da do 2030. prepolovi svoje štetne emisije i da do 2050. stvarno postane ugljenično neutralna, kako se obavezala na klimatskom samitu COP26 u Glazgovu. 

Na ovaj način, Kolumbija može izvršiti tansformaciju od države koja značajno zavisi od izvoza fosilnih goriva u državu koja će biti lider regiona u izvozu energije proizvedene iz obnovljivih izvora. Od države koja je bila poznata kao država u kojoj su narko karteli uspevali da imaju ogroman uticaj i stvaraju političku nestabilnost, Kolumbija može postati država kakvu bi svi voleli da vide u 21. veku. U pitanju bi bila država koja bi uprkos svojoj ekonomskoj zaostalosti u odnosu na svetski prosek uspela da pošalje poruku da je odgovorna u odnosu na klimatsko pitanje.

Takva promena imidža u “lidera u obnovljivim izvorima energije Latinske Amerika” dala bi dodatnog zamaha za strane direktne investicije u ovu oblast u Kolumbiji, koja ima ogromne potencijale i ograničeni kapital. Kolumbija bi tako imala priliku da nastavi svoju ekonomsku i populacionu ekspanziju, ali na osnovama koje su više održive i svakako čistije. Za takvu promenu potrebna je veća efikasnost vlasti i veća odlučnost političkih lidera u Kolumbiji, koja trenutno manjka, a nekada i opravdanih razloga istorije ove države. Osnovi za ekološki iskorak postoje i trebalo bi ih iskoristiti.


Ostavite komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su obeležena *

Share via
Copy link
Powered by Social Snap