Do pre par godina debata o klimi delovala je kao prilično fokusirana na ekonomski najrazvijenije države. Države Zapada već par godina ubrzavaju svoje delovanje u sferi smanjivanja štetnih emisija i svoja obećanja oročavaju sa konkretnim datumima. Ovoj debati se sve uspešnije priključuje i Peking, te uprkos svojoj nezahvalnoj poziciji što se aktulenog zagađenja tiče, uspeva da pokazuje znake dobre volje u rešavanju ovog problema.

Ukoliko bi se obećanja država koje su najveći zagađivači ispunila do 2030, do kada su najvaljene značajne intervencije, globalna slika oko klimatskih promena dala bi razloga za optimizam. Štetne emisije bi u slučaju važnih zapadnih država bile prepolovljene, što bi značajno uticalo na globalno smanjenje opasnosti. Iako su poslednji izveštaji specijalizovanih organizacija poslali značajna upozorenja, deluje da političari širom sveta ovo pitanje shvataju ozbiljnije.

U ovoj debati često jedan region prolazi ispod radara medija i političke klase, iako ne od strane naučne zajednice. Zbog svog niskog stepena ekonomske razvijenosti i drugih višedecenijskih problema, Afrika kao kontinet nije među najvećim zagađivačima, iako se emisije CO2 iz ovog regiona ubrzano povećavaju. Uprkos relativno niskom zagađenju, ovaj region može potencijalno biti najveća žrtva klimatskih promena na svetskom nivou i to vrlo brzo. U slučaju neodgovornosti ili presporog delovanja, direktne, a naročito indirektne posledice, mogu biti katastrofalne po Afriku i njeno stanovništvo.

Afrika danas i klimatski izazovi

Uprkos tome što ovaj kontinet prolazi ispod radara mejnstrim medija oko klimatskog pitanja, to ne menja sumornu realnost. Međunarodni panel za klimatske promene (IPCC) – telo UN-a zaduženo za pružanje naučnih informacija o klimatskim promenama, u svom ovogodišnjem alarmantnom izveštaju stavilo je naglasak i na Afriku. Što se tiče afričkih zemalja, izveštaj predviđa povećanje prosečnih temperatura i ekstremnih vrućina širom kontinenta. Afrika će verovatno doživeti učestalije suše, sa izuzetkom Sahare i Istočne Afrike. Prosečni predviđeni rast temperatura na ovom kontinetntu, čak prevazilazi i prosečan predviđeni globalni rast temperatura.

Rast temperatura od tek dva stepena do polovine veka, koji ovaj izveštaj predviđa, imaće kao posledicu umanjenje nivoa padavina. Predviđa se da će se pomorski toplotni talasi i porast nivoa mora takođe povećati duž kontinentalnih obala. Prva posledica ovakve promene će biti sve teži uslovi za poljoprivredu, koja se u Africi najvećim delom nalazi pod rizikom promene klime, jer se i danas oslanja na arhaične metode. Više stotina miliona ljudi se i danas oslanja u svojoj poljoprivrednoj proizvodnji isključivo na padavine kao ključan faktor.

---

---

Najveća predviđena redukcija godišnjih padavina kroz proces klimatskih promena desiće se upravo u dva afrička regiona, Severnoj Africi i Južnoj Africi. U Istočnoj Africi ovaj problem ima i dodatnu kompleksnost, jer već danas u pojedinim državama poput Tanzanije ili Kenije kišni periodi počinju kasnije, a završavaju se ranije. Drugi afrički regioni takođe imaju svoje specifične štetne trendove, koje su već danas vidljivi.

Posledica svih navedenih procesa je veći rizik po biodiverzitet, smanjenje površina pod šumom, više suša, nestašice vode i naravno povećanje gladi u kojoj ovaj kontinet prednjači. Kao finalnu posledicu, ovi procesi bi doveli do smrti više ljudi godišnje i otežavanja svakodnevnog života stanovništva u pogođenim krajevima. Međutim, kao jedan od glavnih izazova, sem samih promena u prirodi, jesu ekonomska, politička i institucionalna ograničenja afričkih država da deluju u odnosu na ovaj problem sada i u budućnosti.

Ograničenja u sprečavanju poslednica

Za razliku od bogatih država Zapada ili čak Kine, koje imaju kapacitete da deluju preventivno, afričke države nisu te sreće. Prvi ograničavajući faktor je manjak želje afričkih elita da se pozabave ovim pitanjima, iako ovaj problem jeste jedan od najozbiljnijih. Sa jedne strane to je razumljivo, jer postoji čitav niz osnovnih pitanja koja u ovim državama nisu razrešena. Čak i u mnogo razvijenijim državama, sa mnogo većim kapacitetima, ovaj je rizik često je guran u stranu pod pritiskom kratkoročnijih briga. Zato je teško očekivati da će afričke političke elite svoj ograničeni politički kapital usmeriti ka ovom pitanju.

Osim samog manjka volje i postavljanja drugačijih prioriteta, postoji i ozbiljan manjak institucionalnih kapaciteta za adekvatno delovanje kod većine država.

Ukoliko se pogleda rangiranje država u odnosu na „Indeks krhkih država“ iz 2018, one najmanje stabilne smeštene su u baš u Africi. U pitanju su mahom države koje imaju problem legitimnosti centralne vlasti, nefunkcionalnih javnih usluga, demografski pritisak, izbegličko stanovništvo, relativno ekonomsko zaostajanje i druge elementarne probleme.

---

---

Paralelno sa navedenim izazovima za osnovno funkcionisanje država, javlja se i očigledan problem manjka bogatstva. Iako su afričke države ostvarile solidan rast u prethodnih nekoliko decenija, njihova relativna zaostalost je i danas ogromna. Kada se analiziraju projekcije MMF-a za 2021. koje se tiču bruto domaćeg proizvoda po glavni stanovnika (BDP per capita), može se videti jasnija slika. Na nivou sveta bruto domaći proizvod po glavi stanovnika nalazi se na oko 11 000 dolara. Najsiromašnija članica Evropske unije, Bugarska, nalazi se oko navedenog svetskog proseka.

Takođe, ni najbogatije afričke države poput Sejšela i Mauricijusa, daleko su od najsiromašnije članice Evropske unije. Ukoliko govorimo o kontinentalnim državama, afričke države zauzimaju samo dno liste i trenutno bogatstvo Bugarske predstavlja teško dostižan standard za svaku afričku državu. Očekivati investiranje u sprečavanje posledica klimatskih promena od država poput Burundija ili DR Konga je neozbiljno, ali ni najbogatije države Afrike poput Gabona ili Bocvane nemaju tu ekonomsku snagu.

Evropska rešenja za klimatske izazove zato su očekivano nemoguća, a afričke države ne mogu izaći sa njima na kraj samostalno zbog navedenih ograničenja. Osim manjka mogućnosti za samostalno rešavanje problema, postavlja se i jedno osnovano moralno pitanje. Da li je moralno ispravno da najsiromašnije zemlje sveta trpe disproporcionalno veće posledice od procesa globalnog zagrevanja na koji su imale najmanjeg uticaja? Ukoliko politički realizam bogatih država pobedi ovaj vid moralnih dilema na listi prioriteta, ignorisanje južnog kontinenta takođe nije opcija. Kriza na ovom kontinentu, imaće posledice i na bogati sever, a naročito Evropu.

Efekat prelivanja i klimatska kriza u Africi

Kada se moralna pitanja stave u stranu, što je u globalnoj polici neretko slučaj, čak i praktični izazovi navešće prvenstveno evropske države da deluju. Poznajući evropsku birokratizovanost i tromost u konkretnim akcijama, naročito kada problemi ne proizvode instant posledice, izvesno je da će ta intervencija biti sporija od očekivane. Govori se naravno o efektima koje bi velika klimatska kriza na afričkom kontinetu proizvela u odnosu na Evropu. Prelivanje posledica ove kriza, osim globalno negativnih efekata, imala bi efekte na najbliži afrički komšiluk. Prvi takvi efekti vidljivi su već danas i uprkos svom ograničenom obimu, evropsko delovanje se pokazalo kao neorganizovano i nejedinstveno. Radi se naravno o pitanju neuređenih migracija.

Dosadašnji demografski trendovi pokazali su konstantan rast afričke populacije i mahom stagnaciju broja stanovnika u Evropi. Na početku 20. veka, Evropa je imala oko 400 miliona stanovnika, dok je za ceo vek broj stanovnika uvećan na tek oko 750 miliona. Na drugoj strani, Afrika je za isti period udesetostručila svoju populaciju sa oko 130 miliona na blizu 1,3 milijarde i nastavlja svoj rast.

---

Evropske stope fertiliteta su među najnižima su u svetu, uprkos možda globalno najvećim državnim benificijama za rađanje. Stopa od 2,1, koja predstavlja minimum za zamenu sadašnjih stanovnika novim, nema nijedna evropska država po podacima Svetske banke iz 2016. U Subsaharskoj Africi fertilitet je na 4,8, a na nivou celog kontineta je 4,5. To predstavlja značajan pad sa 6,6 iz 1980, ali je i danas garant za rapidan rast stanovništva u sledećim decenijama.

Po projekcijama Ujedinjenih nacija do 2050. populacija ovog kontineta će se praktično duplirati na 2,5 milijardi stanovnika sa sadašnjih 1,3 milijade. Za isti period, stanovništvo Evrope će se blago smanjiti i ostati na sličnom nivou od oko 700 miliona ljudi. Ignorisanje katastrofalnih posledica klimatskih promena po Afriku od strane Evropljana, uz aktuelno ekonomsko zaostajanje i slabe institucije, imalo bi brze posledice.

Nespremnost Evrope

Migrantska kriza od 2014. do 2018. dovela je na evropsko tlo blizu dva miliona ljudi iz evropskog okruženja. Iako se radi o relativno malom broju ljudi (u poređenju sa afričkim trendovima), ova kriza je prozivela razdor među evropskim državama, neogranizovanost, promenu političke scene udesno i surovu politiku na spoljnim granicama.

Klimatske promene i navedeni disproporcionalno štetniji efekti po Afriku, bez delovanja bogatijih država, mogu u budućnosti navesti desetine milona ljudi u smeru Evrope. U delovima Severne i Južne Afrike život može postati nesnošljiv, a povećanje broja gladnih će tom problemu dati novu dimenziju. Trend kretnja stanovništva neuređenih afričkih država ka severu je već vidljiv. Države poput Nigerije, Somalije, Eritereje ili Sudana su bile najčšeći izvor zahteva za azil u Evropi sa ovog kontinenta.

Za ovaj trend Evropa nije ni organizaciono, a ni politički spremna. Države koje su na početku migrantske krize bile otvorene za nove stanovnike, poput Švedske, danas imaju političku scenu u kojoj se partije takmiče koja će više ljudi deportovati. U državama koje su bile iole skeptične, taj skepticizam se pretvorio u protivljenje. O državama Višegradske grupe i migrantskom pitanju je možda i suvišno govoriti.

Čak i iz politički najsebičijeg razloga, evropske države će morati da reaguju nekoliko smerova koji se tiču Afrike i klimatskog problema.

Pomoć Africi oko klimatskog pitanja

Postoji nekoliko načina kako (prvenstveno) Evropljani stanovništvu Afrike mogu pomoći u sprečavanju posledica klimatskih promena, čak i da motivi za takvo delovanje budu različiti.

Prvi način je smanjenje sopstvenih emisija. Ukoliko najveći svetski zagađivači, u koje spadaju Kina, SAD, Indija i evropske države, smanje svoje štetne emisije, to će uticati na sporiju promenu klime. Samim tim štetne posledice će biti manje i u samoj Africi. Samo ovo može spasti više desetina hiljada života svake godine na južnom kontinentu.

Drugi način je direktna pomoć afričkim državama u rešavanju ovog pitanja, kroz pažljiv transfer sredstava, a u boljem slučaju i tehnologije. Brojne tehnološke inovacije u sferi zaštite životne sredine će po predviđanjima biti sve povoljnije i dostupnije, te bi njihov transfer ka jugu takođe bio od koristi.

Jedno od rešenja koja predlaže čuveni ekonomista Džefri Saks je veliko evropsko ulaganje u obrazovanje žena u Africi. Studije posle studija su pokazale da povećano obrazovanje žena i stupanje na tržište rada utiče na smanjenje stopa rađanja, koje su sa ovom visinom jedan od najvećih rizika za (samo)održivost afričkih država. Ojačavanje afričkih institucija može takođe biti od velikih koristi, ali ovaj proces nije jednostavan i spoljnopolitički interesi različitih velikih sila mogu se na više mesta kositi sa ovim procesima.

Evropske države će zato morati da uz ostale izazove nađu svoju strategiju za Afriku koja će biti usmerena i na pomoć u smanjivanju negativnih efekata klimatskih promena. To bi dovelo do benefita za stabilnost oba kontineta, koja će biti pod velikim izazovima u narednim decenijama na različite načine.

Afrika i budućnost klimatskih promena

Studija Univerziteta Oksford, koja je merila istorijske emisije CO2 od 1751. do 2017, pokazala je jasne podatke oko udela različitih država i regiona u kumulativnim štetnim emisijama kroz vreme. Sjedinjene Američke Države zaslužne su za 25% kumulativnih svetskih emisija, EU-28 za 22%, Kina za 12,7%, Rusija 6% i Japan za 4%. Celokupni afrički kontinet je zaslužan za tek 3% svetskih emisija kroz ceo period od skoro tri puna veka, te se sa toliko i može meriti njegova odgovornost za aktuelne klimatske promene.

Na drugoj strani, po procenama Svetske zdravstvene organizacije na osnovu podataka IPCC-a, od 2030. do 2050. po konzervativnoj proceni, broj dodatnih smrti godišnje biće oko 250 000 ljudi. Najveći broj žrtava biće lociran upravo u najpogođenijim regionima Afrike, a da se na samo par stotina kilometara od nekih od ovih regiona nalaze najbogatije države sveta, u kojima godišnje više ljudi umre od posledica gojaznosti nego od gladi. Očekivati da afričko stanovništvo ignoriše ovo činjenično stanje, na koje je i najmanje uticalo je prilično teško.

Zbog navedenih razloga, koji se mogu tumačiti iz ugla morala i iz ugla golog pragmatizma, afričke države će morati da budu pomognute od bogatijih država u sprečavanju klimatske krize. Iako je u uvodu navedeno da zapadni političari danas dosta ozibljnije shavataju pitanje klimatskih promena, može se reći da ga shvataju iz ugla rizika po svoje države. Kada se radi o nešto širim efektima, koji se mogu preliti kasnije i na njihove države, deluje da još ne.

Ukoliko svet ne želi da u narednim decenijama na afričkom kontinentu trenutno loše stanje i strah postane potpuna istorijska tragedija, promene o načinu razmišljanja o klimatskom pitanju moraju da dodaju i afričku perspektivu. Trenutno odsustvo ovog kontinenta iz globalne debate o ovim pitanjima, kao i manjak pažnje medija prema njemu, utiču isključivo na štetu rešavanja ovog pitanja. To mora da se promeni brzo.