Jedna od retkih država koje je uspela da iskoristi maksimum svojih prirodnih resursa i vodi uspešnu zelenu reformu je Norveška
U vreme klimatskih promena i prateće svetske zelene tranzicije, fosilna goriva delovala su kao resurs koji nema nužno budućnost. Države najavljuju ambiciozne planove i nove ekološke regulacije, privatni sektor menja svoje navike i investicije, a obnovljivi izvori energije postaju sve više isplativi u proizvodnji električne energije. Ipak, globalna energetska kriza izazvana ratom u Ukrajini pokazala je da slika nije tako „zelena“ i da fosilna goriva još imaju svoju snagu i uticaj.
Cene energenata su na momente eksplodirale, giganti proizvođači fosilnih goriva zabeležili su rekordne profite, a države koje na svojoj teritoriji imaju naftu ili gas su ekonomski i politički profitirale. Saudijski naftaški gigant Aramco nalazi se po svojoj tržišnoj kapitalizaciji u društvu najvećih svetskih kompanija kao što su: Epl, Majkrosoft ili Alfabet (Gugl). Naravno, posedovanje jake industrije fosilnih goriva ili energenata ove vrste na svojoj teritoriji, dolazi i sa drugim vidom političke ili ekonomske cene.
Države ove vrste češće postaju autokratije koje je teško smeniti, domaća industrija nafte i gasa ume da ima političkog uticaja na domaću politiku i zelenu tranziciju, ove industrije mogu poremetiti kurs valute i konkurentnost drugih industrija, a celokupna ekonomija može postati dosta ranjiva na tržišna kretanja cena ovih resursa. Jedna od retkih država koje je uspela da izbegne sve ove zamke i iskoristi maksimum svojih prirodnih resursa, a sa druge strane vodi uspešnu zelenu reformu je Norveška. Postoji više razloga za ovaj skoro unikatni rezultat, a da nije u pitanju sreća ili nasumični sled događaja.
Prokletstvo prirodnih resursa
Države koje na svojoj teritoriji otkriju određene energente koje je moguće eksploatisati, najčešće upadaju u nekoliko identičnih zamki. Prva od njih je vrlo verovatno skretanje u autoritarni politički poredak, s obzirom da domaće političke elite industriju fosilnih goriva vide kao adekvatno sredstvo kontrole ekonomskih tokova, a samim tim i stanovnika. Ukoliko je navedeno društvo pre otkrića nafte ili drugog traženog energenta bilo siromašno, ova putanja je gotovo izvesna. Državni giganti za eksploataciju fosilnih goriva beleže ogromne prihode koje generiše i država, a zatim kroz redistribuciju i kontrolu zarađenog novca politička elita kontroliše i široke slojeve stanovništva.
U ovakvim državama neretko nezavisni privatni sektor se loše ili jedva razvija, te široki slojevi stanovništva zavise od državne industrije fosilnih goriva ili posredno od novca zarađenog od nje. Primeri ovakvih država su skoro sve bliskoistočne petromonarhije, kao i donekle Rusija, Libija ili Venecuela.
Dodatni problem u ovom vidu država je i pojava ogromne ranjivosti privrede na promene cene ovih energenata na svetskom tržištu.
Zbog pada cene barela nafte od 2014. do 2022, privreda Rusije nije mogla da prestigne po veličini samu sebe iz 2013. Na drugoj strani, Venecuela je u istom vremenskom intervalu upala u potpuni ekonomski haos i hiperinflaciju, sa katastrofalnim posledicama po ekonomski standard širokih slojeva stanovništva.
Radi se o istim slojevima stanovništva koji su bili dobitnici državne populističke potrošnje zarada od prodaje nafte dok su cene bile visoke od 2003. do 2014.
Velika zavisnost od izvoza jednog energenta može da izazove i pad konkurentnosti ostalih industrija, koji se zove i „holandska bolest“. Disproporcionalno veliki izvoz jedne sirovine dovodi do naglog jačanja domaće valute, koja samim tim umanjuje konkurentnost ostalih industrija na svetskom tržištu, kao što je bio slučaj sa Holandijom i sa njenim izvozom gasa.
U slučaju Kanade, Australije ili Sjedinjenih Američkih Država, navedene pojave nisu se javile kao naročiti problem. Međutim, iako se radi o demokratskim državama sa raznolikim jakim granama privrede, industrija fosilnih goriva ima ogroman politički uticaj na domaću politiku. Ona je posredno kočničar ozbiljnijih ekoloških reformi, uspešno se bori preko lobija i finansiranja kampanja za blaže regulacije zagađenja, a u vidu desnih stranaka ima svoje jake zastupnike u zakonodavnoj vlasti.
Ipak, postoji i država koja je uspela da maksimizuje dobiti od postojanja energenata na svojoj teritoriji, a minimizuje sve navedene rizike i štete. Norveška je država koja beleži ogromno bogatstvo, trudi se da prihode od nafte i gasa uloži u druge industrije, vredno radi na zelenoj tranziciji i nije skrenula u autokratski poredak. Može se reći da je Norveška primer kako bi ne samo izbeći prokletstvo prirodnih resursa, već pretvoriti prirodne resurse u alat ekonomskog i društvenog razvoja.
Norveška i njeni energenti
Do sredine 20. veka Norveška je bila relativno siromašna država, čak i za standarde sveta. Kada se pogledaju podaci Svetske banke o bogatstvu po glavi stanovnika sa početka ’60, može se videti da je Norveška bila tek nešto bogatija od Argentine ili Venecuele. Međutim, već 1980. bila je od 5 do 7 puta bogatija po glavi stanovnika od ove dve države, održavajući tu razliku kroz ’90 i 2000, da bi tokom 2010. došla do razlike od skoro 10 puta. Razlog je svakako otkriće nafte i gasa u Severnom moru, koje je kroz vreme postalo važna komponenta privrede ove države.
U početku istraživanja potencijalnih rezervi gasa i nafte u Severnom moru delovalo je da su pretpostavljene rezerve precenjene i tokom ranih 1960-ih javio se pesimizam oko budućih benefita od ove grane privrede. Ipak, nakon uspešnog istraživanja u avgustu 1969. utvrđeno je da postoji ogroman potencijal za eksploataciju ovih resursa. Od 1980-ih eksploatacija nafte, a zatim i prirodnog gasa krenula je da značajno menja ekonomsku situaciju u državi i donosi ogromne zarade državnim gigantima, a posredno i državi.
Za razliku od drugih država koje su takođe imale sreće na geografskom lotu, Norveška se odlučila da sa svojim prirodnim resursima i prihodima od njih postupa drugačije. Jedan deo država najčešće je visoke prihode od prodaje fosilnih goriva koristio da bi kroz populističku javnu potrošnju kupovao takozvani „socijalni mir“, dok su druge države dozvolile da im industrija fosilnih goriva postane predominantni deo privrede.
S obzirom na to da se radi o resursu čije su količine i mogućnosti eksploatacije logično ograničene, takva politika oslanjanja samo na ovaj resurs i populističku potrošnju od ovih prihoda nije dugoročno održiva.
Mnoge države bogate naftom i gasom su ovo kroz vreme shvatile i napravile takozvane „suverene fondove“, koji imaju za cilj da deo prihoda od energenta kroz njih usmere u druga ulaganja širom sveta.
Na taj način bi kada prirodna bogatstva presuše, ove države imale diversifikovane prihode sa više strana, koje bi obezbedile njihovim građanima i javnim finansijama sigurnost u novim okolnostima.
Norveška je sa ovim vidom aktivnosti krenula početkom ’90, kada je osnovala svoj „Naftni fond“, koji je kasnije objedinjen sa drugim sličnim fondovima u nacionalni „Norveški vladin penzioni fond“.
Na ovaj način Norveška svoje prihode od energenata već decenijama investira širom sveta, te danas u vlasništvu ima preko 1.000 milijardi vredne imovine i oko 1,5% vlasništva nad akcijama najvećih svetskih kompanija. Takođe, osim svojih energenata, ova država je uspela i da razvije druge grane privrede i po doing-business listi nalazi se uglavnom u najboljih 10 država. Prodaja nafte, gasa i njihovih derivata – istina – čini skoro polovinu izvoza ove države, ali ova država je uspela da postane i veliki izvoznik: ribe i ribljih prerađevina, aluminijuma, platine, brodova, mašina, đubriva, lekova i drugih proizvoda. Ono gde Norveška želi da usmeri dodatnu pažnju i sredstva je i zelena tranzicija, gde već danas beleži solidne uspehe.
Norveška zelena tranzicija
Kada se analizira trenutna ekološka situacija u Norveškoj, može se reći da je rezultat dvostran. Sa jedne strane, Norveška je država koja ima emisije ugljendioksida po glavi stanovnika koje su značajno veće od njenog komšiluka. One su ubedljivo veće od Švedske, Finske, Danske ili Francuske, a kada se gledaju u ukupnom zbiru one veoma sporo opadaju. Na drugoj strani, kada se Norveška uporedi sa drugim državama koje imaju jaku industriju fosilnih goriva, ona se kotira kao dosta zelena.
Mereno po glavi stanovnika, štetne emisije Norveške su niže od SAD, Kanade, Australije, a nemerljivo bolje od bilo koje bliskoistočne petro države. Katar koji nema ni tri miliona stanovnika ima više od dva puta veće štetne emisije od ove nordijske države, koja ima 5,5 miliona građana. Norveška takođe pobeđuje Nemačku ili Holandiju kada se radi o emisijama CO2 po glavi stanovnika, iako ima nemerljivo veću proizvodnju gasa i nafta od ove dve velike ekonomije.
dolazi iz obnovljivih izvora energije, gde hidro energija čini gotovo kompletan udeo, sa malim procentom doprinosa i energije vetra. Norveška je i prva država koja uspešno koristi energiju koju proizvode morski talasi u svrhu proizvodnje struje. Iz tog razloga proizvodnja električne energije nije naročiti problem kada se radi o štetnim emisijama Norveške, već je on više koncentrisan u samoj eksploataciji fosilnih goriva, grejanju, transportu, poljoprivredi i drugim oblastima.
Jedna od sfera zelene tranzicije gde je Norveška već danas u svetskom vrhu je prodaja i upotreba električnih vozila. Dok države poput Nemačke ili Sjedinjenih Američkih Država planiraju da polovina prodatih vozila 2030. budu na električni pogon, u nordijskoj državi ovaj cilj je već uveliko prebačen.
Tokom prethodne godine čak 79,3% prodatih vozila bila su 100% na pogon baterija, dok su sve ostale forme vozila činile preostalu petinu prodatih automobila. To se dobrim delom uklapa u ciljeve vlade u Oslu koja želi da do 2025. ukupno 100% prodatih vozila budu sa nultim emisijama CO2.
Na osnovu dosadašnjih trendova, deluje da će se ovaj cilj bez većih problema uskoro ostvariti.
Takođe, ova skandinavska država uspela je da napravi značajnu tranziciju kada se radi o proizvodnji električne energije. Danas čak 97% električne energije u Norveškoj
Može se reći da Norveška zelenu tranziciju shvata kao ozbiljan proces i da u značajnoj meri ostvaruje vidne rezultate u ovom polju. To je vidljivo i od poslovanja njenog glavnog suverenog fonda koji izbegava da ulaže u kompanije sa lošim učinkom po životnu sredinu, preko promena u proizvodnji električne energije do uspešne elektrifikacije voznog parka države i običnih građana.
Budućnost zelene Norveške
Ukoliko se analizira putanja različitih država sveta od momenta otkrića vrednih fosilnih goriva na njihovoj teritoriji do danas, Norveška se pokazala kao očigledan izuzetak. Slično se može reći i kada se govori o putanji država koje imaju toliko veliki udeo energenata u svom bruto domaćem proizvodu i njihovoj efikasnosti u zelenoj tranziciji. Kao što je navedeno, velike rezerve nafte i gasa pokazale su se tradicionalno kao veoma jak magnet za korupciju, autoritarizam, nekontrolisano zagađenje i loš menadžment javnih sredstava.
Norveška je dokazala i izvesno će u narednom periodu potvrditi da je moguć drugačiji pristup koji je i kratkoročno i dugoročno održiv. Novac trenutno zarađen kroz ne mnogo čista fosilna goriva uspešno se ulaže u čistiju budućnost, koja neće zavisiti od eksploatacije fosilnih goriva. Po različitim procenama u Norveškom vladinom penzionom fondu nalazi se portfolio u vrednosti od 250 000 dolara po svakom građaninu ove države, što je već danas velika garancija sigurne budućnosti.
Takođe, iako se radi o državi kojoj bi potencijalno brže otopljavanje Arktika omogućilo dodatne rezerve nafte i gasa za eksploataciju, ne deluje da vlade u Oslu razmišljaju u tom smeru. Iz tog razloga norvešku politiku prema ekologiji, energetici i poslovanju njenog suverenog fonda ne bi trebalo gledati kao nužno interesno vođenu, iako je ona predominantno takva.
Postoji i određeni vrednosni element viših ciljeva koji koliko toliko rukovodi i odluke vlada u Oslu, iako smanjenje štetnih emisija Norveške ne bi donelo previše promene u svetskoj klimi matematički gledano. Ova država emituje 0,1% ukupnih štetnih CO2 emisija u svetu, a njena ekonomija čini oko 0,5% svetskog bruto domaćeg proizvoda.
Ukupno gledano deluje da će retko koja država uspeti da ponovi ovaj pristup i rezultat u menadžmentu svojim prirodnim resursima i prihodima od njih. U pojedinim državama nezavisne institucije su bile preslabe da se odupru alavim političkim elitama ili moćnoj industriji fosilnih goriva.
U drugim državama takve institucije ili građanska svest nikada nisu postojali, te je na arhaične društvene strukture i odnose moći pridodat energetski galimatijas pod de facto kontrolom vladajućeg sloja.
Kao i u slučaju uspešne danske zelene tranzicije, značajnu ulogu u uspešnosti menadžmentu fosilnih goriva u Norveškoj ima visok stepen društvenog poverenja i tradicionalno nizak stepen korupcije, jer bi u suprotnom bilo kakav vid implicitnog međugeneracijskog dogovora u upravljanju nacionalnim blagom bio gotovo nemoguć. Zato izbegavanje zamki u koje su upale mnoge države koje su imale sreće da otkriju na svojoj teritoriji veliko blago u slučaju Norveške takođe nije samo proizvod sreće i nasumičnog sleda događaja. Finalni rezultat kome svet svedoči je proizvod i istorije institucija i društvenog poverenja, ali i donošenja odgovornih i ispravnih političkih odluka različitih vlada kroz decenije.
Leave a Comment
Your email address will not be published. Required fields are marked with *