Mašina, koja će biti puštena u rad kasnije ove godine, melje krečnjak i oslobađa ga u reku West River Pictou, stvarajući mutnu vodu koja se rastvara u roku od nekoliko minuta. Ovaj proces bi mogao značajno da utiče na nivoe ugljen-dioksida (CO2) u atmosferi pretvaranjem gasa u stabilne molekule koje ostaju zarobljene pod vodom hiljadama godina.

Edi Halfjard, ekolog za slatkovodne ekosisteme i suosnivač CarbonRun, objašnjava za NYT: „Lepota ove tehnologije je u njenoj jednostavnosti. Voda obavlja većinu posla.“ Ovaj projekat, vredan 400.000 dolara, predstavlja početak šireg napora CarbonRun-a da izgradi više mašina s ciljem smanjenja globalnog ugljeničnog otiska.

Nauka iza tehnologije

Reke prirodno oslobađaju CO2 u atmosferu, doprinoseći globalnom zagrevanju. Dodavanjem krečnjaka u reke, tehnologija CarbonRun-a menja hemijski sastav vode, pretvarajući CO2 u bikarbonate koji ostaju rastvoreni u vodi i na kraju stižu do okeana, gde ostaju zarobljeni. Ovaj prirodni proces, poznat kao povećanje alkaliteta, mogao bi značajno da doprinese globalnoj borbi protiv klimatskih promena.

Nan Ransohof, vođa Frontier fonda, koji podržavaju tehnološki giganti poput Stripe i Alphabet, kaže: „Potencijal za uklanjanje ugljenika iz okeana je ogroman, a nedovoljno je istražen.“

Od ideje do akcije

U ponedeljak, Frontier je najavio investiciju od 25 miliona dolara u CarbonRun, s ciljem uklanjanja više od 55.000 tona CO2 iz atmosfere — što je jednako godišnjim emisijama 13.000 automobila. Ukoliko se uspešno skalira, ova metoda bi mogla ukloniti milijarde tona ugljenika godišnje.

Međutim, napori CarbonRun-a suočavaju se sa izazovima. Dok je tehnologija dokazano efikasna u rekama, njena primena na globalnoj skali ili u nepredvidljivim okeanima mnogo je složenija. Osim toga, skaliranje ove operacije zahtevalo bi ogromne količine krečnjaka, što bi moglo dovesti do novih ekoloških problema povezanih sa eksploatacijom i transportom.

Put pred nama

Menjanje hemije okeana ostaje kontroverzno pitanje. Neke ekološke grupe izrazile su zabrinutost da bi mešanje u morske ekosisteme moglo imati nepredviđene posledice. Ipak, mnogi naučnici tvrde da su takvi zahvati možda neophodni kako bi se izbegle katastrofalne klimatske promene.

Ken Buiseler viši naučnik u Woods Hole Oceanographic Institution, rekao je: „Sve ove metode imaju svoje probleme i posledice, ali moramo ih uporediti s posledicama nečinjenja, koje su za mene katastrofalne.“

CarbonRun je, međutim, već uspeo da dobije podršku lokalne zajednice. Na javnim sastancima sa lokalnim stanovništvom i prvim narodima Nove Škotske, startap je ukazao na ekološke koristi koje je krečenje reka već donelo ribljim populacijama, posebno u oživljavanju lososa u nekada kiselim rekama.

Donald Ratlidž, stanovnik Sheet Harbour, svedočio je povratku lososa u reku Killag nakon slične operacije krečenja. „Sada mogu pecati sa unukom. To mi mnogo znači,“ rekao je, izrazivši nadu da će tehnologija biti proširena.

Skaliranje tehnologije

Dok je krečenje reka pokazalo obećanje, skaliranje tehnologije za tretman okeana ostaje ogroman zadatak. Otvorene vode su turbulentnije, a efekti dodavanja alkaliteta teško se mere. Ipak, kompanije poput CarbonRun nastavljaju sa radom, znajući da je razvoj ove tehnologije ključan u borbi protiv klimatskih promena.

S porastom interesovanja za uklanjanje ugljenika iz okeana, sve je više naučnih istraživanja. Timovi sa Univerziteta Dalhousie u Halifaxu rade na verifikaciji da li ove metode mogu bezbedno i efikasno ukloniti ugljenik u velikom obimu.

Kako se svet suočava sa sve hitnijim klimatskim izazovima, projekti poput CarbonRun predstavljaju i nadu i osećaj hitnosti. Oni se utrkuju s vremenom kako bi razvili nove metode za uklanjanje viška ugljenika iz atmosfere, istovremeno balansirajući rizike i složenosti.

„Dugujemo budućim generacijama barem jedan deo planete koji nismo upropastili,“ rekla je Lisa Levin, morski ekolog u Scripps Institution of Oceanography. Pitanje je da li CarbonRun i slične kompanije mogu naći ravnotežu između očuvanja planete i zaštite njenih ekosistema.