Loše upravljanje otpadom – u rasponu od nepostojećih sistema sakupljanja do neefikasnog odlaganja – uzrokuje zagađenje vazduha, vode i zagađenja zemljišta.
Član 4 Direktive Evropske unije postavlja hijerarhiju od pet koraka opcija upravljanja otpadom koje države članice moraju primeniti u ovom prioritetnom redosledu. Prevenciju otpada, kao poželjnu opciju, prati ponovna upotreba, reciklaža, obnova uključujući i energetsku obnovu i kao poslednja opcija, bezbedno odlaganje.
Srbija po ovom pitanju radi malo, a u nekim slučajevima – nimalo. Najnovije dopune i izmene Zakona o upravljanju otpadom nisu rešile goruća pitanja u ovom polju.
Šta su posebni tokovi otpada
Proizvodi koji posle upotrebe postaju posebni tokovi otpada utvrđeni su Uredbom o proizvodima koji posle upotrebe postaju posebni tokovi otpada i uključuju gume, auot otpad, proizvode koji sadrži azbest, baterije i akumulatore, ulja, električne i elektronske proizvode i fluorescentne cevi koje sadrže živu.
Zakon o upravljanju otpadom u poglavlju 7. Upravljanje posebnim tokovima otpada u članovima od 47. do 58. propisuje načine upravljanja pojedinim posebnim tokovima otpada od mesta nastanka, preko sakupljanja, transporta i tretmana, do odlaganja na deponiju.
Istim članovima je propisana obaveza izveštavanja vlasnika ovih vrsta otpada i dostavljanja odgovarajućih podataka Agenciji za zaštitu životne sredine.
Svaki od ovih otpada ima posebnu priču, ali uglavnom na posebne tokove otpada primenjuje se princip produžene odgovornosti proizvođača, odnosno, proizvođač ili uvoznik plaćaju naknadu prilikom stavljanja na tržište ovih proizvoda.
Šta to praktično znači: svaki uvoznik npr šporeta ili frižidera plati naknadu po komadu ili kilogramu tog istog šporeta ili frižidera gde je on svoju ekološku obavezu ispunio. Ti novci onda idu na neku gomilu odakle treba da se potroše za pravljenje uslova i načina da se ti iskoriščeni proizvodi odlažu kako zakon nalaže, a ne tradicionalno u koritu reke.
Otpad se ne tretira
Iako ove takse tj naknade država ubira već godinama, situacija sa prikupljanjem nije preterano slavna:
Kada je reč o otpadnim gumama ne postoji posebna šema sakupljanja. Za istrošene baterije i akumulatore – ne postoji integrisan sistem prikupljanja ni za prenosive baterije ni za industrijske akumulatore i baterije.
Ne postoje ni usaglašeni i samim tim validni podaci o postupanju sa opasnim elektronskim otpadom. Prema podacima SEPA, godišnje na tržište Srbije se plasira oko 20.000 tona (str 18 izveštaja SEPA 2021), dok isti izveštaj pokazuje da je tretirano cca 40.000 tona EE otpada godišnje (strana 20 istog izveštaja). Istovremeno Program upravljanja otpadom u RS za period 2022-2031 godine koji je usvojen na Vladi na strani 33 tvrdi da procene pokazuju da se godišnje na tržište Srbije plasira cca 60.000 tona ovih proizvoda. Ovo nam govori dve stvari, prvo da za 1/3 količine stavljene na tržište nije plaćena zakonom obavezujuća taksa, kao i da tretiranje otpada koji ima ekonomsku vrednost funkcioniše, bar u meri da se počupaju vredni delovi, a kućište baci, što ako naletite na operatera koji ima dozvolu za ovu vrstu otpada, u dvorištu iza firme videćete groblje plastičnih delova od računara.
Izveštaji za otpadna vozila pokazuju da je na tržište stavljeno cca 160.000 tona dok se godišnje tretira samo 2-3.000 tona
Otpad koji sadrži azbest se odlaže na sanitarne deponije koje imaju dozvolu jer imaju odvojene ćelije za prihvat otpada koji sadrži azbest (Lapovo, Kikinda, Leskovac) gde se godišnje uskladišti cca 200t ovog otpada. Zabrinutost kod ove vrste otpada je da praktično ne postoji tretman već samo odlaganje, a i činjenica da otpad koji sadrži azbest se nalazi u građevinskim orpadu (salonit ploče, vinaz ploče, neke vrste vodovodnih cevi, PP izolacija), gde ne postoji primarna separacija i moguće je da onda opasan otpad koji sadrži azbest završava svoj životni put (zapravo ne završava, nastavlja da truje bolje nego ikad) kao otpad od građenja i rušenja.
U 2020 god skupljeno je oko 300 tona otpadnih fluorescentnih cevi koje sadrže živu , očekivana količina za zemlju naše veličine – upoređujući sa podacima iz EU – je oko 2.100 tona ovog otpada godišnje.
Takođe, u 2020. godini na tržište u Republici Srbiji plasirano je 36.792,9 t ulja, a tretirano je samo 2.178 t. Dodatno zabrinjavajuće je da iz godine u godinu količina otpadnog ulja koji se tretira se smanjuje umesto da se povećava (2019 – 2348t = 6%, 2020 – 2178t = 5,8% i 2021 god 15955 ili 4% od ukupne količine stavljene na tržište.
Naknada za motorna ulja koju svaki proizvođač / uvoznik plaća je 12,34 din/kg kako piše u zakonu o naknadama za korišćenje javnih dobara. Pa ugrubo država samo do ove takse prihoduje cca četiri miliona evra godišnje. Ta sredstva su opet namenjenja jačanju kapaciteta sakupljanja i prerade jelte tih 40.000 tona. Dakle uvoznika / proizvođača briga o ekologiji košta 12,34 din koju je on u startu ugradio u cenu proizvoda, e sad da vidimo koliko košta one dalje u lancu da urade sve kako zakon propisuje.
U praksi teško održivo
Ako ste fizičko lice i sami sebi menjate ulje u kolima, praktično ne postoji način da to ulje legalno nekome predate, ma koliko se trudili i želeli da platite. Ja ne znam kolika je tu ukupna količina, i da li je to ulje završilo kao zaštita drvenih ograda ili kao energent, ali svakako kao poseban tok otpada nije.
Sada da vidimo kako jedan auto servis prolazi sa tim:
250 radnih dana, sa skromnih 2 automobila dnevno i četiri litre ulja po automobilu je 2 tone ulja po auto servisu.
Ako prijavljujete otpad, i imate preko 200 kg opasnog otpada (u šta spadaju otpadna ulja) dužni ste da napravite plan upravljanja otpadom, koji kosta cca 500 eur, jer tu ima i sijalice i otpadne krpe i antifriz itd, pa izađe na pedesetak strana, a 10 eur po strani jeftinije nego prevođjenje, nije to skupo. Zatim sledi deo koji se zove DKO tj dokument o kretanju otpada, pa GIO1 to je godiš nji izveštaj o otpadu, pa sve to neko treba da vodi u excelu, plus da unese u NRIZ tj nacionalni registar izvora zagađivanja.
Ovaj program radi samo pod Windows 7 i E xplorerom 7, pa vam treba poseban računar za to, plus da ste ozbiljno vešti kako sa računarima tako i sa nazivima, jer nazivi i iznosi naknada u NRIZ ne odgovaraju onima u zakonu o naknadama, te onda ko zna šta ćete da kliknete, a oni u Agenciji za zaš titu životne sredine nisu familijarni sa tim softwerom pa vas upute na ministarstvo, a zaposleni u ministarstvu nisu nadležni za softver, tj hoću da kazem, tom autoservisu iz preambule se više isplati da nekom plati 50 evra mesečno da mu to radi.
Sad idemo dalje, zakon predviđa karakterizaciju otpada, tj da vam ovlašćena laboratorija izda potvrdu da je otpadno motorno ulje stvarno otpadno motorno ulje i to košta cca 200 evra. I još po 200 za zauljene krpe i filtere, sijalice, antifriz itd. teoretski jedno 1000 sve skupa.
E sad kad imate papir da je vaše otpadno motorno ulje odista otpadno motorno ulje, zovete firmu koja ima dozvolu da preuzima otpadna ulja da vam to odveze, i to vas kosta cca 0,5 eur po kg, znači na one tone potrebno je da platite jos 1000 evra godišnje za zbrinjavanje otpadnog ulja.
Da ne zaboravimo izgubljenu dobit, ako se to ulje koristi kao energent od cca 30 centi po kg, (jes zabranjeno zakonom, al to su detalji) znači 600 evra godišnje.
Da saberemo (ekologija je skup sport) autoservis sa dva automobila na zameni ulja dnevno, u prvoj godini treba da plati:
- Plan upravljanja otpadom: 500 eur
- Nekoga da kucka papire: 600 eur godišnje
- Karakterizaciju otpada: 600 eur (samo za ulje antifriz i zauljene krpe i filtere)
- Odnošenje otpadnog ulja 1000 eur (za 2000 kg)
- Izgubljena dobit prodaje ulja na crno: 600 eur
Ukupno to je 3.300 eur ili taman skromnije letovanje i zimovanje za autoservis koji (dva automobila dnevno) ima samo jednu dizalicu i jednog samozaposlenog.
Sve u svemu – ne može da ne uspe.
Leave a Comment
Your email address will not be published. Required fields are marked with *