Opasan otpad se više ne mora predavati na tretman i zbrinjavanja, može se čuvati u dvorištu bez posebnih dozvola i tehničkih zahteva
Tema današnje priče je opasan industrijski otpad i kako se zbrinjava, tretira i odlaže, jer kako zakon kaže opasan otpad se prvo bezbedno zbrine da ne zagadi okolinu dok ne ode na tretman, gde se raznim fizičko-hemijskim ili nekim drugim tretmanom tretira da postane neopasan ili inertan, i nakon toga se bezbedno odlaže na odgobarajuću deponiju.
Istorijski gledano postupanju sa opasnim otpadom nikad nije nedostajalo kreativnosti i inventivnosti.
Na području Obrenovca, u selu Vukićevica, 2017. je pronađeno više od 25 tona opasnog otpada, zakopanog u zemlji, godinu dana kasnije otkriveno da je vlasnik firme “Nitor trans” zakopao otpad na još dve lokacije. Iste godine zbog sumnje da su zakopavali toksični i kancerogeni otpad u Kikindi, dva direktora privrednog društva “FCC Eko”, uhapšena su uz određeno zadržavanje od 48 sati.
Bez tačnih podataka o opasnom otpadu
Ni nekoliko godina kasnije problem odlaganja otpada nije adekvatno rešen.
U januaru 2023. Državna revizorska institucija utvrdila je niz nepravilnosti kada je reč o upravljanju opasnim otpadom.
Državni revizor Nikola Stefanović ukazao je da je tokom revizije ustanovljeno da postoje razlike između podataka o količini proizvedenog opasnog otpada Agencije za zaštitu životne sredine i Republičkog zavoda za statistiku.
Tako je količina nastalog opasnog otpada u 2020. godini po Republičkom zavodu za statistiku 70.444 tona, po Agenciji za zaštitu životne sredine 67.872 tona, dok je očekivana količina nastalog otpada čak – 218.635 tona.
Tako je poslednjeg dana 2019. godine stanje zaliha opasnog otpada zabeleženo u količini od 3.874 tona, dok je prvog narednog dana – 1. januara 2020. godine stanje tih istih zaliha u privremenom skladištu čak 8.368 tona.
Bez nacionalnog postrojenja za opasan otpad
Izmenama i dopunama Zakona o upravljanju otpadom, koji je usvojen krajem aprila, vlast je prepoznala problem nedovoljnih kapaciteta za skladištenje opasnog otpada. U takvim okolnostima, proizvođači opasnog otpada, opasni otpad privremeno skladište na svojim lokacijama.
Izmenama zakona dozvoljeno je privremeno skladištenje opasnog otpada na svojim lokacijama i do 3 godine (ranije je bilo do godinu dana) i ujedno ukidanje obaveze pribavljanja dozvole proizvođaču otpada za privremeno skladištenje sopstvenog otpada koji je nastao u postupku obavljanja njegove osnovne delatnosti na lokaciji na kojoj je otpad nastao.
Tako da, otpad se više ne mora predavati na tretman i zbrinjavanja, može se čuvati u dvorištu bez posebnih dozvola i tehničkih zahteva, već je dovoljno postupati sa “pažnjom dobrog privrednika” što je takođe opet na neki način tradicionalna vrednost.
Sad kad smo rešili problem skladištenja dolazimo do rešavanja problema tretmana. Da naglasimo – kod naftnih bušotina, zauljenih jama itd da nije rešen problem skladištenja jer privremeno skladištenje na mestu nastajanja tehnički nije moguće.
Kakogod, država se dosetila da problem opasnog otpada reši javno privatnim partnerstvom ili liberalizacijom tržišta duopolom, dočim se nije dosetila da izgradi nacionalno postrojenje za tretman opasnog industrijskog otpada, kao ni centralna regionalna skladišta opasnog otpada, iako je plansko rešenje dato u Prostornom planu Republike Srbije iz 2010. godine.
Tako je država dala dozvole za skladištenje Eliksiru u Šapcu za 12.000 t zapaljivog otpada na lokaciji Zorka boje gde po zakonima ne može biti skladišteno više od stotinak tona zapaljivog otpada, I Yunirisku u Barajevu sa manje više istim problemom.
Država se mudro dosetila kako bi izbegla dodatna ulaganja da jednostavno ne implementira Seveso III direktivu kojom bi se opasnosti od opasnog otpada izjednačile sa opasnošću od opasnih hemikalija. Ili prevedeno po postojećim zakonima čist benzin je zapaljiv, a prljav benzin nije.
Ovo se isto odnosi na toksičnost i ekotoksičnost opasnog otpada, tj te vrste opasnosti zakonski nisu prepoznate, te možete bez problema skladištiti beskonačne količine cijanida, pesticida, rodenticida, germicida i čega još god zamislite.
Ako je to izgledalo loše, kod prerade je još gore. Eliksirov insenerator u Prahovu još nije proradio, i cela država je spala na fizičkohemijski tretman Yuniriskovom midmix tehnologijom.
Sam Yunirisk je prijavio tehnologiju za preradu sedam vrsta otpada, a onda se neko setio da bi bilo idealno da bi Yunirisk mogao dobiti dozvolu za preradu 304 vrste otpada za koje nema odgovarajuću tehnologiju niti mogućnost prerade, ali hej, kad usvoje te nove tehnologije neće morati da rade nove integrisane dozvole jer će je već imati pa se uštedelo na vremenu.
Legenda kaže da kako je Yunirisk imao dozvole za sve vrste otpada, da su jednostavno sve firme tamo predavale otpad, i šta je sa tim posle bilo niko nema pojma, ali Yunirisk tvrdi da su otpade koje ne mogu da prerade vraćali nazad i onda je opet pitanje šta se radilo sa vraćenim otpadom itd.
U svakom slučaju Yunirisk je prerađivao tj inertizovao desetine hiljada tona godišnje otpada, do nedavno. Kako je Yunirisku istekla probna dozvola, novu, stalnu integrisanu dozvolu nije dobio jer nije ispunjavao uslove po više osnova, te shodno tome opasan industrijski otpad nemate više kome predati kako na skladištenje tako i na preradu, pa na pitanje gde sada odlagati opasan idustrijski otpad, odgovor je jedino – po šumama i gorama. Dok vas ne uhvate.
Leave a Comment
Your email address will not be published. Required fields are marked with *