Ministarka zaštite životne sredine Irena Vujović rekla je da izmene Zakona treba da obezbede strože uslove za upravljenje otpadom, brže dozvole za prekogranično kretanje otpada, efikasnije izdavanje dozvola za upravljanje otpadom, unapređenje principa cirkularne ekonomije kroz ponovno iskorišćenje i reciklaže otpada.

Međutim pored – na papiru – važnih izmena, mesec dana kasnije jasno je da će se ovaj otpad i dalje nekontrolisano odlagati budući da ne postoji organizovan način prikupljanja, postrojenja za pravilno skladištenje ili preradu kao ni odgovarajuće uredbe koje bi detaljno regulisale upravljanje ovim vrstama otpada. Nisu donešene Uredbe o upravljanju otpadom od građenja i rušenja; o otpadu od žive i živinih jedinjenja; o upravljanju otpadnim muljem…

Kako se klasifikuje otpad:

Otpad je svaka materija ili proizvod koji vlasnik odbacuje, namerava ili mora da odbaci. On se deli prema agregatnom stanju na tečni, čvrsti, gasovit, a prema mestu nastanka na komunalni otpad (otpad iz domaćinstava, komercijalni otpad), industrijski.  Prema karakteristikama koje mogu negativno uticati na zdravlje ljudi, kao i na životnu sredinu deli se na inertan, neopasan, opasan otpad. Kojoj grupi koji otpad pripada definisano je Katalogom otpada, prema zakonu.

Najveći deo otpada od građenja i rušenja se deponuje ili češće odlaže zajedno sa komunalnim otpadom na opštinskim nesanitarnim deponijama. 

U Republici Srbiji trenutno ne postoji praksa odvojenog sakupljanja otpada od građenja i rušenja, i ne postoji šema za reciklažu ove vrste otpada. Iako postoji generalna zakonska obaveza da proizvođač otpada odvojeno prikuplja nastali otpad i sortira ga u skladu s budućim tretmanom, ova odredba nije na snazi usled nepostojanja podzakonskog akta. Tako, uglavnom se reciklira otpad visoke ekonomske vrednosti, poput metala, dok se drugi potencijalno reciklabilni materijali odlažu na deponiju ili češće završavaju na nelegalnim lokacijama. Nedostaju standardi kvaliteta za tretirani otpad od građenja i rušenja.

Sada bi otpad na gradilištu trebalo da se razdvaja, što će biti veoma teško za građevinske firme. To znači da bi trebalo na gradilištu da bude neko zadužen za taj posao. Trebalo bi da je obrazovan za taj posao, a ne postoje kvalifikacije za to. Glavni cilj je da se reciklaža tog materijala poveća na 40 odsto do kraja decenije. Trenutno se prerađuje vrlo mali procenat u jedinom postrojenju u Vinči, koje ima skoroman kapacitet od 200.000 tona i u režimu je probnog rada. Za dostizanje tog cilja potrebno bar jedno mobilno postrojenje kapaciteta oko 100.000 tona, još jedno stacionarno postrojenje poput onog u Vinči i nekoliko lokacija za odlaganje zemlje iz iskopa.

Nedovoljno resursa za upravljanje otpadom

Problema je mnogo – izveštaji Agencije za zaštitu životne sredine pokazuju da gotovo u svakom sektoru se suočavamo sa nedostatkom resursa za pravilno upravljanje otpadom. Pokrivenost uslugama sakupljanja komunalnog otpada je 86,4% stanovništva, što je nedovoljno;

Odvojeno sakupljanje reciklabilnog otpada, osim ambalažnog otpada iz domaćinstava, još uvek nije adekvatno sprovedeno. Nije sprovedeno odvojeno sakupljanje tekstila i frakcija opasnog otpada koje proizvode domaćinstva. Biootpad se sistemski ne odvaja na izvoru i ne reciklira. Ne postoji dovoljan broj centara za sakupljanje otpada u lokalnim samoupravama;

Stopa recikliranja za komunalni otpad iznosila je 15,5% u 2020. godini; Veći deo komunalnog otpada netretiran se odlaže na deponije, a znatan deo komunalnog otpada još uvek se odlaže na nesanitarne deponije; Nedovoljno je izgrađenih regionalnih centara za upravljanje komunalnim otpadom.

Mogućnosti tretmana PCB otpada u Republici Srbiji, tj. ulja i opreme koja sadrži PCB, nisu dovoljne;

Neusklađivanjem nacionalnog zakonodavstva sa EU propisima, Republika Srbija rizikuje da se trend zaostajanja u upravljanju otpadom za zemljama u okruženju i u EU nastavi i da se zagađenje životne sredine, kao i degradacija prostora, nastave. Takođe, nepreduzimanje dodatnih mera imalo bi negativan uticaj na proces pristupanja EU, članstvo u međunarodnim organizacijama, a pre svega na održivost u upravljanju otpadom i uticaj na degradaciju životne sredine i zdravlje ljudi. S obzirom da se odlaganjem jedne tone netretiranog otpada na deponiju doprinosi emisiji od 0,83 t CO2 eq, ukoliko bi se nastavilo sa ovakvom praksom, ukupna količina otpada koja bi se 2030. godine odložila na deponije bi bila 29.188.330 t. To bi doprinelo emisiji CO2 eq od 24.226.314 t. Sa aspekta uticaja na životnu sredinu i smanjenja rizika od klimatskih promena, trenutno stanje upravljanja otpadom na dugi rok do 2030. godine je neodrživo, jer se dugoročno doprinosi degradaciji životne sredine. 

Benefiti brojni

Država, pred mrtvog slova na papiru, mora i da uradi mnogo na unapređenju stanja na terenu. Neophodni su selekcija otpada na izvoru,  povećanje stepena reciklaže otpada, Izgradnju nedostajuće infrastrukture,  upotpunjavanje zakonodavnog okvira i planskih dokumenata

Efekti implementacije direktiva o otpadu se ogledaju u koristima koje nastaju zbog poboljšanja kvaliteta životne sredine, poboljšanja zdravlja stanovništva i smanjivanja troškova za zdravstvene usluge, porasta tržišne vrednosti zemljišta i drugih društveno-ekonomskih koristi.

Oni dovode do manjeg zagađenja podzemnih i površinskih voda usled curenja nezaštićenih deponija i, kao rezultat toga, manji rizici od kontaminacije vodonosnih slojeva podzemnih i površinskih voda, odnosno smanjen rizik od kontaminacije vode za piće; Manjih zdravstvenih rizika i rizika od eksplozija kao i manjeg uticaja na globalno zagrevanje pošto se emisije metana sa deponija sakupljaju i koriste za proizvodnju energije (ekonomske koristi). Postojeće deponije se nadograđuju ili zatvaraju u skladu sa posebnim standardima. Nelegalne deponije se takođe zatvaraju u skladu sa propisima;

Korist imaju i ekosistemi i druge resurse životne sredine. Štetne emisije (nastale aktivnostima u oblasti upravljanja otpadom) u vazduh, vodu i zemljište se smanjuju, dok je povrat energije povećan;

Povećava se efikasnost u korišćenju materijala i smanjena proizvodnja (ekstrakcija) primarnih resursa kao rezultat višeg nivoa reciklaže. Ovo je rezultat primene Direktive o ambalaži i ambalažnom otpadu kao i dostizanja ciljeva iz Direktive o deponijama;

Smanjuju se troškovi prikupljanja, tretmana i odlaganja otpada, jer će se generisati manje otpada;

Neophodno je i bolje upravljanje i praćenje tokova otpada kroz primenu Okvirne direktive o otpadu;

Primena navedenih direktiva smanjuje potrebu za povećavanjem kapaciteta deponija što stvara dodatne ekonomske koristi zbog profitabilnijeg korišćenja zemljišta. Pored toga, zatvaranje nesanitarnih i divljih deponija će dovesti do porasta vrednosti zemljišta. 

Pored povećanja vrednosti zemljišta, smanjenje potrebe za dodatnim kapacitetima bi moglo dovesti do značajnih ušteda i u investicionim troškovima za izgradnju postrojenja za tretman otpada.

Smanjenje bolesti i ostalih rizika po zdravlje lokalnog stanovništva od zagađenog vazduha i kontaminiranog zemljišta stvara ekonomske koristi zbog smanjenja troškova lečenja stanovništva. 

Ekonomske uštede nastaju i po osnovu smanjenja emisije CO2. Ove koristi se ogledaju kako kroz smanjenje štete koja nastaje za životnu sredinu zbog emisije gasova, tako i kroz povećanje potencijalne konkurentske prednosti industrije zbog smanjenja ugljeničnog otiska u krajnjem proizvodu tokom procesa proizvodnje. Izračunate ekonomske koristi koje nastaju sprovođenjem ovog programa u periodu 2022-2031. godina iznose preko milijardu evre.