Da li su zelene stranke budućnost Evrope i regiona?

Da li su zelene stranke budućnost Evrope i regiona?
Foto: Možemo - Facebook

Tokom poslednjih nekoliko godina, u medijima su bile česte vesti o uspesima zelenih stranaka širom Evrope. Na izborima za Evropski parlament povećali su svoj broj poslanika, a u Nemačkoj i Francuskoj su bili prvoplasirani među mlađima od 30 godina.

Austrijski predsednik van der Belen dolazi iz ekološke partije i Zeleni su deo vlasti sa Sebastijanom Kurcom. U Nemačkoj su se u anektama približili vladajućim demohrišćanima i vlast su u 11 od 16 regiona, a na lokalnim izborima u Francuskoj ostvarili dobitke u velikim gradovima. Zeleni gradonačenlnici su izabrani i u Budimpešti i Pragu, a sličan uspeh se dogodio i u Zagrebu.

Ukoliko se ovi uspesi uporede sa pozicijama zelenih partija širom Evrope pre deceniju ili dve, rast je jasno merljiv. On je bio konstantan, sa dodatnim ubrzanjem u prethodne četiri godine. To prirodno dovodi do pretpostavke da uz prethodni trend rasta i sve važniju ulogu ekoloških tema u javnom mnjenju, zelene stranke imaju perspektivnu budućnost.

Međutim, da bi se takvi zaključci donosili, potrebno je analizirati njihovu istoriju, uspehe i aktulenu strukturu podrške u različitim delovima Evrope. Kada se ovi faktori uzmu u obzir, optimizam postaje dosta rezervisaniji i različit u odnosu na regione. Samim tim pitanje postaje značajno kompleksnije.

Poreklo uspeha zelenih

Kada su tokom ‘80. nastale prve značajne zelene partije na Zapadu, one su svoje korene našle u ekološkim pokretima koji su u toj i prethodnoj deceniji bili aktivni kroz različite proteste i demonstracije. Kao heterogeni grassroot pokreti, nekoliko decenija bili su percipirani više kao hipi politički neozbiljna snaga, nego kao ozbiljan politički takmac. Tom imidžu su doprinosile i česte žustre, višesatne i haotične debate između najrazličitijih frakcija ovih stranaka. Unutar ovih partija postojale su umerene struje, ali i radikalne aktivističke frakcije, antivakcinaške, maltuzijanske, a čak i one koje su se zalagale za dekriminalizaciju pedofilije.

Kako je vreme prolazilo, redovi ovih stranaka su se filterisali i već početkom ‘90. transformisale su se u manje više profesionalne političke partije, čije mesto u vlasti ne bi bilo preveliki rizik. Osim glavnog pitanja ekologije, njihovi stavovi su oduvek bili progresivni po pitanjima poput rodne ravnopravnosti, prava manjina, položaja LGBT zajednice ili pitanja imigracije. Ovo nije neobična pojava, a i u političkoj i u ekonomskoj nauci postoji objašnjenje zašto su baš ovakve stranke, nastale u ovim državama, baš u navedenom periodu.

Iz ugla ekonomske nauke, za objašnajvanje može najbolje poslužiti takozvana „Kuznjecova kriva“, koja je po izgledu klasična zvonasta kriva. Naime, države na niskom stupnju razvoja su mahom poljorpivredne i ne prozivode zagađenje. Kako dolazi do procesa industrijalizacije i bogaćenja, tako paralelno sa ova dva procesa drastično raste zagađenje i nemar prema okruženju. Međutim, kada države dođu na visok stepen razvoja i postanu uslužne ekonomije i ekonomije bazirane na znanju, tada ekologija postaje važno pitanje i postoji prostor da se uloži u očuvanje sredine, te zagađenje drastično brzo opada.

Postoji visoka korelacija između ovih ekonomskih faza razvoja na Zapadu i uspona zelenih stranaka, koje su se javile tek kada je dostignut visok stepen ekonomskog razvoja. Brojni bazičniji problemi u životu građana su sklonjeni sa dnevnog reda, te su prirodno ostavili prostora za pitanja vazduha, vode ili otpada koji su se popeli po važnosti.

Iz ugla politikologije i političke sociologije, teorije Ronalda Inglharta o takozvanim materijalitičkim i postmaterijalističkim vrednostima mogu biti precizne u objašnjavanju. Po ovoj teoriji, u različitim društvima postoje materijalističke vrednosti koje su ljudima važne, poput visine zarade ili nivoa preraspodele dohotka, ali i postmaterijalističke vrednosti poput slobode izražavanja, rodne ravnopravnosti ili zaštite životne sredine. Kada u određenom društvu se ostvari visok stepen bogatstva i zadovoljen je materijalistički kriterijum, javlja se sve veći udeo stanovništva koji ima veće ambicije i kome postmaterijalsitičke vrednosti postaju glavno pitanje. Pokret 1968. i različiti pokreti nakon njega, u koji ekološki pokreti svakako spadaju, upravo su primer ovog društvenog razvoja na Zapadu.

Kako je bogatstvo na Zapadu raslo i ekonomija se transformisala, rasla je i relevatnost zelenog pitanja među biračima. Vremenom je taj udeo u ukupnom stanovništvu postao dovoljno relevantan da je njegov glas teško politički ignorisati. Sa druge strane, ovakav razvoj i rast ima i svoje izazove, naročito kada se prebaci u političku arenu.

Asimetrična podrška i ograničenja

Kada se analiziraju brzi trend rasta i ukupna snaga zelenih u razvijenim ekonomijama Zapada, ona daje dojam sile u porastu koja će zbrisati ostale stranke. Kada se analizira struktura njihove podrške, slika se brzo menja i može dati dojam da je aktuelna visina podrške možda i trenutni maksimum snage.

Kada bi se nacrtao profil prosečnog glasača određene zelene stranke, u pitanju bi bio čovek visokog obrazovanja, solidnog ekonomskog statusa, koji živi u velikom gradu i ima društveno liberalne stavove. Veće su šanse da bi bio ženskog roda, pripadnik LGBT zajednice ili da je imigrantskog porekla nego glasač drugih vrsta stranaka. Prevedeno na jezik prethodno navedenih teorija, radi se o biraču koji je rešio svoj materijalni status i želi da ima osećaj da se bori za neku plemenitu ideju, u koju zaštita životne sredine svakako spada.

Problem kod ovakve strukture glasača neke stranke je što je broj ovakvih birača ograničen i brojčano i geografski. Kada se pogleda raspoređenost glasova zelenih stranaka, prvo što se može uvideti da je njihova baza moćna u velikim gradovima i univerzitetskim centrima, ali da je slaba već u prvom gradu srednje veličine i katastrofalno niska u ruralnim krajevima.

Dok su po anketama nemački zeleni ubedljivo drugoplasirani na nacionalnom nivou, u siromašnijoj Istočnoj Nemačkoj su po poslednjoj anketi RTL tek četvrta stranka po snazi. Zeleni su na lokalnim izborima u Francuskoj ili Holandiji bili ključna snaga u skoro svakom od najvećih gradova, ali potpuno irelevantna u manjim naseljenim mestima i siromašnim deindustrijalizovanim krajevima. Austrijski predsednik Aleksandar van der Belen svoju pobedu nad tvrdim desničarem Hoferom duguje isključivo ogromnim broju glasova iz Beča, jer je u ruralnim zonama širom Austrije ubedljivo poražen. Slična je situacija i sa ovim partijama u Mađarskoj ili u svojoj piratskoj varijaciji u Češkoj Republici, gde van glavnog grada ove stranke ne dopiru do ogromnog broja birača.

Jasan hendikep zelenih je što slojevi poput radničke klase, siromašnih, poljoprivrednika, vlasnika malih biznisa ili penzionera, mahom potpuno nezainteresovani za ovakve partije. Ekološko pitanje je za njih prilično daleka (za neke i luksuzna) tema, koja na njihovoj listi prioriteta nije visoko. Na drugoj strani, njihov kulturološki liberalni i kosmopolitski paket vrednosti nije privlačan konzervativnijim slojevima stanovništva, u koji navedene grupe glasača sa početka pasusa redom spadaju.

Veliku konkurenciju ovim stranakama mogu biti konsolidovane socijaldemokratske ili liberalne partije, koje uspešno ulaze u njihovu bazu, a istovremeno mogu obuhvatati i neke konzervativnije glasače. Liberali su uspešni kod vlasnika malih biznisa i imućnijih slojeva, a mogu privući i glasove obrazovanih iz velikih gradova. Primer je prodor liberala u Nemačkoj i uspeh Emanuela Makrona na predsedničkim izborima u Francuskoj 2017. Socijaldemokrate, kada su uspešni, zahvataju i urbane obrazovane birače progresivnih stavova, ali i radničke slojeve sa kojima ih spaja ekonomski interes. Zeleni imaju sreću jer su ostale leve snage nekonsolidovane, te u sadašnjim okolnostima uspešno dominiraju u urbanim zonama, što ne mora biti večito stanje.

Perspektiva zelenih u našem regionu

Uspeh zelenog kandidata za gradonačelnika u Budimpešti ili uspeh ekološke liste „Možemo“ na gradskim izborima u Zagrebu, vredni su analize. Nakon višedecenijskog rivalstva sistemske desnice i levice u obe države, pobeda zelenih u dva glavna grada predstavlja novost. Prva hipoteza bi bila da se ova pobeda može preliti na nacionalne izbore (recimo u Mađarskoj 2022) ili na druge države regiona, poput Srbije. Ova pretpostavka nije naročito utemeljena u realnosti.

Za početak, Mađarska i Hrvatska se nalaze na identičnom stepenu ekonomskog razvoja. Njihov bruto domaći proizvod po glavi stanovnika je u opsegu od 15.000 do 20.000 dolara, te po bogatstvu spadaju u prvu trećinu država sveta. Sa ovim stepenom bogatstva prirodno je da će se u razvijenim urbanim centrima, kakve su obe prestonice, javiti solidan broj situiranih, obrazovanih i kosmopolitski orijentisanih birača. Kao i u razvijenijim zapadnoevropskim državama, ovim glasačima zelene stranke mogu delovati naročito privlačno. U slučaju obe prestonice evropski trend se preslikao, te su i u Hrvatskoj i u Mađarskoj na čelu prestonica zeleni političari.

Međutim, u obe države su partije iz kojih dolaze spomenuti političari sa istim manjkavostima kao i njihove zapadnoevropske kolege. Van velikih gradova i visokoobrazovanog biračkog tela, njihova podrška je mala. S obzirom da zbog nivoa razvijenosti ove dve države imaju proporcionalno manje ovakavih glasača nego Nemačka ili Francuska, njihova nacionalna podrška je još niža. U Mađarskoj se zelena stranka gradonačelnika Budimpešte „Dijalog“ kreće na nivou države na samo 1% do 2%, a njoj srodna ekološka LMP je na sličnoj podršci. Na gradskim izborima zavisila je od podrške ostale socijaldemokratske opozicije, poput socijalista i stranke prepredenog bivšeg premijera Ferenca Đurčanja. U Hrvatskoj je ubedljiva pobeda „Možemo“ u Zagrebu dovela do rasta ove stranke i na nacionalnom nivou, ali je uprkos momentumu i lošem stanju socijaldemokrata tek trećeplasnirana sa oko 14%.

U skladu sa ovim pravilnostima, prostor za zelene stranke je još manji u regionu Zapadnog Balkana ili konkretno Srbiji. Države našeg regiona su po bogatstvu po glavi stanovnika od Hrvatske i Mađarske dva ili tri puta siromašnije, u zavisnosti od države do države. Stanovništvo je u proseku siromašnije i samim tim više usmereno na osnovna materijalistička pitanja, a uz to je po anketama i konzervativno. Takva demografska i ekonomska slika mahom ne predstavlja fertilno tlo za uspon jakih zelenih stranaka. One mogu biti ograničene na mali deo urbane populacije u najvećim gradovima, a ograničen uspeh se može javiti samo u slučaju da ne postoji jaka konkurencija slične vrste.

Trenutni trendovi, na primer u Srbiji, mogu delovati samo pesimistično za budućnost ovih partija. Na već ograničeno biračko telo koje može glasati za zelene stranke, postoji čitava inflacija novih zelenih opcija, a da su se već prethodne postojeće pokazale mahom neuspešnim. Uz to, različite desničarske opcije uz sebe pripisuju zeleni epitet, poput Dveri, čime se u potpunosti relativizuje ova politička pozicija. U regionu Zapadnog Balkana, umerene socijaldemokratske opcije mogu imati mnogo više uspeha. One adresiraju sa jedne ekonomske brige prosečnog građanina, a sa druge strane svojim umereno društveno progresivnim stavovima imaju uspeha u urbanim sredinama. Međutim, slična prethodna inflacija socijaldemokratskih i socijalliberalnih stranaka je i ovaj potencijal ostavila da ostane u sferi potencijala.

Ne bi se trebalo ni zavaravati da će tema zagađenja biti mobilizator nezadovoljstva značajnijeg udela biračkog tela, kao što nije ni u drugim društvima sličnog bogatstva. Ogroman pul birača sa nezadovoljenim materijalističkim potrebama se može načelno slagati sa ekološkim tezama, ali neće podržati ekološke mere i regulacije. Prosečan birač u ovom tipu država se neće odreći jeftine struje iz uglja, starog dizel automobila ili efikasnog učinkovitog pesticida, što sličan tip glasača ne želi ni u mnogo razvijenijim državama, ali ih je po udelu u ukupnom biračkom telu manje. Na ovom stupnju ekonomskog razvoja, zelene partije u našem regionu imaju prilično ograničen prostor za delovanje u kratkom roku, ali će kroz vreme potencijali rasti.

Zeleni kao snaga budućnosti?

Neprestano uvećavanje metropola naspram malih gradova i ruralnih sredina, praćeno tehnološkim razvojem i novim generacijama mladih glasača, daje optimizma za zelene stranke. Najmlađi glasači na Zapadu su formalno obrazovaniji, po anketama liberalniji i etnički raznolikiji od bilo koje prethodne generacije, a uz to imaju strah od stanja klime kada ostare. To pogoduje upravo zelenim strankama na srednji rok i ove partije imaju potencijala za dalji rast. Takođe, to ne znači da će lako zbrisati svoju konkurenciju, a naročito ne onu sa tvrde desnice koja predstavlja protesni glas protiv svega što zeleni predstavljaju.

Foto: Mika Baumeister on Unsplash

Ono što su dva najvažnija trenda kod zelenih stranaka od kada su nastale su prihvaćenost njih kao aktera i prihvaćenost njihovih ideja. One su poliranjem svog imidža postale ozbiljni politički takmaci, koji u percepciji birača nisu pretnja po sistem ili rizik za glasanje, a da su uz to zadržali i imidž da nisu establišment. Ovaj komfor je autentičan za ekološke partije, koji bilo koja alternativna partija, poput tvrde levice ili desnih populista, nemaju ni u tragovima. Kod umerenih birača koji se plaše promena, zeleni danas deluju kao razumna snaga, a tvrda levica i desnica kao ideologizirani fanatici koji će upropastiti državu ako se dočepaju vlasti. 

Na drugoj strani  ideje zelenih stranaka su postale prihvaćene u manjoj i većoj meri i od ostalih stranaka. Za razliku od Amerike, u Evropi gotovo da nema ozbiljnije stranke koja se bavi negiranjem klimatskih promena, te je percepcija da su zeleni ostvarili moralnu pobedu kroz svoju višedecenijsku borbu od protesnih skupova ’70. do paralmentarnih klupa.

Uz sve manjkavosti i ograničenja, zelene stranke imaju budućnost i vreme radi za njih. Preterani optimizam koji taj uspeh vidi u prilično bliskoj budućnosti jeste donekle utemeljen, jer polazi iz merljivih trendova. U najrazvijenijim ekonomijama Zapadne Evrope već se može govoriti da će preuzeti primat na levom spektru, u solidno razvijenim državama Centralne i Istočne Evrope da će biti jaka stranka u velikim gradovima, a u našem regionu da će kroz vreme imati sve više prostora. Ukoliko bi zelene stranke bile neki vid akcija na berzi, finansijski savetnik bi vam sigurno preporučio da u njih uložite vaše bogatstvo.


Ostavite komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su obeležena *

Share via
Copy link
Powered by Social Snap