“Auf wiedersehen” nuklearnoj energiji: Borba zelene Nemačke na pogrešnom frontu

“Auf wiedersehen” nuklearnoj energiji: Borba zelene Nemačke na pogrešnom frontu
Foto: Thomas Imo/photothek/ via Deutscher Bundestag

Kada su se sredinom 1970-ih ekološki aktivisti, farmeri i studenti skupljali širom Zapadne Nemačke i vrlo nasilno hteli da spreče gradnju nuklearnih elektrana, nisu ni sanjali da će se njihove ideje sprovesti u delo 50 godina kasnije.

Ne postoji država u svetu u kojoj je korišćenje nuklearne energije više satanizovano od Nemačke. Javno mnjenje je u proseku dvotrećenski protiv ovog energetskog izvora kroz više decenija u kontinutietu. Sa tim se slažu i gotovo sve partije, te je između njih razlika samo u brzini odbacivanja ovog energetskog izvora i zatvaranja elektrana.

Dok Ukrajina, kao država u kojoj se desio neslavni incident u Černobilu 1986, planira da izgradi još par desetina elektrana ove vrste, Nemačka će ih po planu u potpunosti napustiti sledeće godine. Iako se u Zapadnoj Nemačkoj (i kasnije ujedinjenoj Nemačkoj) kroz celu poluvekovnu istoriju korišćenja ovog izvora energije desilo tek par manjih proizvodnih incidenata, vlade su od kraja devedsetih bile beskomprimisne u cilju da nuklearna energija ode u istoriju.

Trenutno u svetu gotovo da nema razvijene ekonomije koja razmatra takvu opciju, a na tako radikalan način ni u najavi. Čak i nakon japanskog incidenta u Fukušimi 2011, skepsa i nezadovoljstvo nuklearnom energijom bilo je privremeno, te se globalni kapaciteti dalje šire. Ono što se postavlja kao razumno pitanje je da li je Nemačka ispred svih i vidi nešto što ne vide drugi ili je u pitanju strateška greška?

Nemačka i nuklearna energija

Nakon Drugog svetskog rata ubrazno istraživanje nuklearne energije pomoglo je da ona dobija i komercijalnu ulogu, a ne samo onu koju je do tada imala u vidu prestižnog najrazornijeg naoružanja. Najrazvijenije industrijalizovane ekonomije su povećavale svoje energetske potrebe kao posledicu brzog posleratnog ekonomskog razvoja, te su inovacije u sferi nuklearne energije bile od koristi. Većina razvijenih ekonomija je tokom ’60. krenula sa korišćenjem nukelarnih elektrana, što se desilo i u Zapadnoj Nemačkoj.

Inicijativa za izgradnju što više nuklearnih elektrana u Evropi je intenzivirana tokom ’70. zbog naftne krize, koja je ovo fosilno gorivo učinila skupim. Nuklearna energija se tada pokazala kao jeftinija i pouzdanija alternativa, te su se države poput Francuske usmerile da se većinski upravo oslone na nuklearne reaktore kao izvor električne energije. Dok su se francuski gradići radovali kada su se nuklearne elektrane podizale u njihovim mestima i smatrali su to prestižom, u Nemačkoj je ta putanja bila dosta komplikovanija.

Iako je od ’70. udeo električne energije koja se u Nemačkoj proizvede kroz nuklearne reaktore rastao više decenija u kontinuitetu, sve vreme su bili nepopularno pitanje. Uprkos tome što je 2010. između četvrtine i petine struje proizvedene u Nemačkoj dolazilo iz ovog izvora, u jednoj od anketa BBC-a više od polovine građana je 2011. bilo za to da se one što pre zatvore. U drugim razvijenim ekonomijama taj procenat u istoj anketi nije dostizao ni četvrtinu ljudi, a u SAD i UK bio je ispod šestine.

Danas u Nemačkoj tek deset odsto električne energije dolazi iz ovog izvora, dok se taj procenat političkom odlukom uskoro ne približi nuli. U susednoj Francuskoj on i dan danas čini čak 70 odsto, sa sporom tendecijom pada do 50 odsto u 2035. po vladinom planu. Za ovu jedinstvenu nemačku poziciju oko nuklearne energije najviše bi trebalo zahvaliti Zelenima, kao političkoj snazi koja je u osnovi nastala iz redova antinuklearnih aktivista i koja je danas sve moćnija politička snaga.

Od protesta do mejnstrima

Kada su Zeleni kao stranka ušli prvi put u nemački Bundestag 1983, većina političkog establišmenta bila je u čudu. U skupštini ove države po prvi put su sedeli ljudi sa dugim kosama i bradama, alternativnog stajlinga. Lider ove stranke, Joška Fišer, ostao je upamćen po tome što je zakletvu davao u belim patikama, a ne formalnim cipelama. To što je ova ekološka snaga postala parlamentarna samo tri godine od svog osnivanja, dobrim delom svoje korene ima deceniju ranije.

Stranka je nastala kao koalicija različitih pokreta za ljudska prava, ekologiju, a među njima i veoma moćnog pokreta koji se borio protiv nuklearne energije. Početkom 1970. borci protiv nuklearnih elektrana bili su masovna pojava širom Zapadne Nemačke, a u svojim metodama borbe vrlo radikalna. Iako je skepticizam kada je reč o bezbednost nuklearne energije oduvek postojao, nekoliko nespretnih situacija ga je pretvorilo u masovni otpor.

Sleva: Oto Šili, Zeleni, predsednik Bundestaga Ričard Šuklen, CDU / CSU, Petra Kelli, Zeleni, Jozef Joška Fišer, Zeleni. Foto: Presse-Service Steponaitis / via Deutscher Bundestag

Povod za dramatičan uspon Zelenih je svakako prvi masovniji i medijski primećeniji protest u varošici Vil u Baden-Vitenbergu. Od malobrojnog protesta lokalnih meštana i njihovih porodica protiv zidanja nuklearnog reaktora, ovo pitanje je brzo postalo nacionalna tema. Za to je najvećim delom zaslužna izrazito nasilna reakcija policije, koju je snimila televizijska kamera. Ponižavajući odnos policije prema farmerima, meštankama i lokalnim stanovništvom, brzo je proizveo erupciju antinuklearnih protesta, te je u Vilu uskoro bilo više desetina hiljada demonstranata.

U narednih nekoliko godina antinuklearni pokret je ojačao i sve agresivnije napadao bilo kakvu upotrebu ovog vida energije. Slični protesti su se raširili širom zemlje, te su i po odzivu učesnika dolazili do šestocifrenih brojeva. U nekoliko momenata, poput protesta u gradu Vakersdorfu, aktivisti su policiju napadali i molotovljevim koktelima.

Kada je nastala Zelena stranka u Nemačkoj 1980. ona je integrisala antinuklearni pokret i kroz aktiviste i kroz program. Jedna od glavnih programskih tačaka ove nove partije bilo je upravo ukidanje nuklearnih reaktora i protivljenje nuklearnom vojnom arsenalu. Ulazak brojnih uglednih ličnosti iz sveta kulture u novu ekološku partiju popularizovalo je ove ideje, te je nošenje nalepnica sa sloganima protiv nuklearne energije postalo moderno i deo popularne buntovničke kontrakulture. Ovaj sled akcija, izveden kao po udžbeniku propagandiste Edvarda Bernejsa, trajno je promenio stavove nemačkog javnog mnjenja, koje se od tada oštro protivi bilo kakvoj upotrebi nuklearne energije. Iako su i druge evropske države imale slične pokrete i inicijative, u britanskom slučaju čak i hronološki pre Nemačke, jedino je u Nemačkoj ovaj pokret svoje stavove uspešno lansirao u mejnstrim.

Zeleni na vlasti i nuklearna energija

Od momenta kada su Zeleni ušli u nemački parlament 1983, iz njega više nikada nisu izašli. Oni su uspeli da pronađu jaku bazu u urbanoj populaciji, iz koje su na svakom izbornom ciklusu crpeli od 2 do 3 miliona glasova. Bilo je pitanje vremena kada će postizborna matematika zelene učiniti nužnim partnerom za formiranje vladajuće većine. To se dogodilo 1998, kada je socijaldemokrati Gerhardu Šrederu zafalilo malo parlamentarnih predstavnika za većinu. 

Zeleni su sa svojih 47 poslanika postali deo parlamentarne većine po prvi put, te samim tim i dobili mesta u vladi i priliku da utiču na vladinu politiku. Taj uticaj je je dobrim delom značio jedno: nuklearnoj energiji će doći kraj. Deo koalicione politike bio je da nuklearne elektrane budu stavljene van upotrebe. To nije bila naročito radikalna pozicija tog vremena, s obzirom da su se i socijaldemorkate nakon katastrofe u Černobilu 1986. zalagali za gašenje svih nuklearnih reaktora u narednih 10 godina.

Foto: Simone M. Neumann/ via Deutscher Bundestag

Međutim, ulazak Zelenih u vlast značio je definitivan kraj za upotrebu nuklearne energije, s obzirom na to da je ovo obećanje bilo jedno od glavnih programskih tačaka stranke u kampanji. Vlada kancelara Gerharda Šredera je ovo obećanje i pretvorilu u konkretnu politiku,  te je kroz kompromis stavljanje nuklearnih elektrana van upotrebe određeno da se izvrši u narednih 20 godina (tada definisano 2021). Ovu novu vladinu energetsku politiku više niko nije mogao da zaustavi. 

Iako su Zeleni od 2005. ispali iz vlasti, njihova politika prema nuklearnim elektranama je nastavila da živi. Demohrišćani Angele Merkel su pokušavali da dovedu u pitanje odluku, međutim svaku šansu da do promene dođe poništila je nuklearna katastrofa u Fukušimi 2011. Ona je na ulice izvela šestocifren broj demonstranata koji su se zalagali za ukidanje nuklearnih elektrana u panici da se slično može dogoditi i u Nemačkoj. Zeleni su u anketama zabeležili istorijske maksimume podrške, te je vlada u strahu odustala od svog pokušaja da proširi nuklearne kapacitete.

Poznata po preuzimanju popularnih političkih pozicija svojih protivnika u cilju slabljenja konkurencije, i kancelarka Angela Merkel, koja je po pitanju ukidanja nuklearnih reaktora bila skeptik, postala je zagovornik ove energetske politike. Postalo je jasno da će se reaktori ugasiti do zadatog roka, sa Zelenima u vlasti ili bez njih. Za razliku od svih ostalih bogatih država, jedino su u Nemačkoj po pitanju nuklearne energije svi političari zeleni kao posledica ovih neobičnih političkih okolnosti. 

Utemljena politika ili populizam

Tokom poslednjih deset godina udeo nuklearnih reaktora kao izvora proizvodnje električne energije pao je za čak 50 odsto.  Politika odbacivanja ovog energetskog izvora sprovodi se dosledno i jasno je da će želja javnog mnjenja i san zelenih aktivista biti ispunjeni vrlo brzo. U ovome Nemačka ostaje jedinstvena. Osim Belgije i Švajcarske koje planiraju sličnu politiku, ali postepenu, u svetu su trendovi suprotni. Rusija i Kina zidaju nove nuklearne reaktore, nekoliko ih je u izgradnji u SAD-u, dok države poput Poljske ili Ukrajine deluju u istom smeru.

Ono što javnu debatu o energetici u Nemačkoj razlikuje od ostalih država je što je narativ antinuklearnog pokreta postao nacionalni narativ o temi nuklearne energije i to se nije promenilo 50 godina. On kao aksiom uzima da je nuklearna energija najveća opasnost po bezbednost i zdravlje ljudi, te je glavni zadatak izboriti se protiv nje. Ovaj stav dodatno je potvrđen u percepciji nemačke javnosti kao aksiom zbog popularizovanje teme kroz masovne proteste, program parlamentarne partije, podrške poznatih ličnosti iz sfere umetnosti i kulture, te je na kraju postao i deo kontrakulture. Kako su i birači većinski prihvatili ovaj stav, tako su se i ostale političke partije oportunistički adaptirale tome.

Problem sa takvom postavkom i percepcijom javnosti o pitanju nuklearne energije je to što je narativ antinuklearnog pokreta neutemljen i dobrim delom populistički. On kao glavnu metu u borbi za čistije okruženje i ekološke ideale vidi nuklearnu energiju, te da kada se nuklearne elektrane ukinu da će veliki broj ekoloških problema biti rešen. Međutim, ovaj niz hipoteza nema naučno utemeljenje. 

Kroz 60 godina korišćenja nuklearne energije postojalo je samo nekoliko incidenata koji su alarmirali javnost, a to su Incident na ostrvu Tri milje 1979, Černobil iz 1986. i Fukušima iz 2011. Ukupne direktne i indirektne žrtve ovih incidenata manje su nego dnevne žrtve od posledica emisija spaljenog uglja. 

Antverpen, Belgija Foto: Nicolas HIPPERTUnsplash

Naučnik Stiven Pinker problem u percepciji i strahu od nuklearne energije definiše kao problem ljudske percepcije opasnosti, koja je više anegdotalna nego statistička. Ljudi u percepciji opasnosti prioretizuju pojave za koje mogu vezati opipljive anegdote u odnosu na realne i statistički relevantnije opasnosti Iako od posledica spaljivanja uglja dnevno umre više nego od posledica nuklearne energije za svih 60 godina njene upotrebe, drugo se percipira kao veća opasnost zbog konkretnijih upečatljivih negativnih događaja. Kako je i sam naveo, nuklearne elektrane uprkos mitu, ne mogu da eksplodiraju, a njihov otpad je kompaktan, te sav nuklearni otpad nastao kroz 60 godina upotrebe ove energije u SAD-u, može da „stane u jedan Volmartov supermarket“. Nuklearna energija iz tog razloga spada u jednu od najčistijih i u većini država najisplativijih izvora energije, te cela kalkulacija antinuklearnog pokreta iz ’70 nema utemljenja i potpuni fokus na nju u borbi za čistiju energiju je potpuni i politički i ekološki promašaj.

O tome govore i podaci da iako je Nemačka u prethodnim decenijama gasila svoje nuklearne reaktore i uskoro će ugasiti i poslednje, da njeno umanjenje emisija ugljendioksida ide veoma sporo i da je i dan danas najveći evropski zagađivač. Ukoliko se ova država uporedi sa susednom Francuskom koja se oslanja sa 70% na nuklearnu energiju, razlika je velika. Francuski kvalitet vazduha je jedan od boljih u svetu i broj smrti od emisija ugljendioksida višestruko je niži, a i njemu najviše doprinose gasovi koji upravo dolaze iz nemačkih termoelektrana. Francuska je za nešto više od decenije kroz zidanje nuklearnih elektrana upravo smanjila emisije štetnih gasova, a po podacima Evropske komisije iz 2017, njena cena struje je skoro duplo niža sa porezima od cene struje u Nemačkoj.

Nemačka je kroz par decenija u potpunosti ugasila svoje nuklearne reaktore, a da nije imala realističnu alternativu u obnovljivim izvorima energije. Njene emisije su ostale relativno visoke, te po podacima Eurostata iz 2017. samostalno godišnje proizvede CO2 koliko Francuska, Italija i Češka Republika zajedno.

Promašena meta

Celokupna višedecenijska kampanja antinuklearnog pokreta i Zelene stranke u Nemačkoj se može opisati kao uspešna, ali sa potpuno promašenim ciljem. Aktivisti koji su se zalagali za ukidanje nuklearne energije još 1970. uspeli su da ostvare svoju konkretnu fiksaciju, ali cilj čistijeg okruženja je dobrim delom promašen, jer prvo i drugo nisu nužno povezani. Iako je tokom ’60. i ’70. znanje o ovom vidu energije bilo nešto šturije, te je pobuna i donekle mogla da bude opravdano, dosledno sleđenje istih pozicija, kada savremena nauka nakon pola veka iskustva negira te negativne pretpostavke, svakako nije.

Dok su ostale države nastavile da primenjuju ovaj način za popunjavanje svojih energetskih potreba, a neke i sa njima tako smanjivale emisije štetnih gasova (Francuska i Švedska), u Nemačkoj je ova tema ostala u raljama populizma. Savremenu nauku i prethodno empirijsko iskustvo pobedile su deplasirane apokaliptične teorije iz ’60. i slogani. Iako su u periodu vlasti demohirišćanke Angele Merkel i liberala Gvida Vestervelea postojale šanse da se kurs promeni, nesreća u Fukušimi je malerozno trajno zacementirala postojeće antinuklearno raspoloženje.

Kao posledica svega navedenog, Nemačka će kroz svoju ekološku tranziciju ići zaobilaznim putem, koji zahteva više vremena i više finansijskih sredstava, a paradoklasno i kratkoročno više zagađenja, jer su brze i kratkoročne alternative za nuklearnu energiju fosilna goriva. Nemački primer bi trebalo da stoji svakoj državi za negativan primer ekološke politike u kojoj prioritete definišu slogani i percepcija javnosti, a ne naučni dokazi i empirijsko iskustvo. U vremenu kada ekologija biva sve važnije pitanje, imati na oku populističke i antinaučne elemente u korpusu zelenih pokreta i inicijativa, biće naročito korisno. Prethodnih pola veka u Nemačkoj mogu biti odličan primer za poređenje i identifikovanje takvih opasnosti, jer je ukupno vreme za globalnu ekološku transformaciju ograničeno.


Ostavite komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su obeležena *

Share via
Copy link
Powered by Social Snap