Do kraja ove dekade Danska će u značajnoj meri izgledati kao što bi trebalo da izgledaju pojedine razvijene ekonomije sa svojim ekološkim planovima na polovini ovog veka.
Zelena tranzicija je proces o kom se sve više priča, ali i proces na kome se konačno i nešto više praktično radi. Signali država sa svojim regulacijama prema tržištu i prilagođavanje investitora i preduzeća ovim trendovima ukazuju da do promena zaista dolazi. Da li su one dovoljno brze i efikasne u odnosu na stepen globalne klimatske pretnje, predstavlja svakako glavno pitanje i dilemu u javnosti. Za odlučnije zaokrete u energetskoj, ekonomskoj i saobraćajnoj politici različitih država, a naročito onih velikih, potrebni su i manji uspešni primeri koji bi bili pioniri i ogledna polja u nekoj zelenoj inovaciji i novom pristupu ekologiji.
Jedna od država koja svakako predstavlja prvaka zelene tranzicije i primene zaštite životne sredine u najrazličitijim oblastima života je Danska. Iako je u pitanju država koja se nalazi u komšiluku koji je sam po sebi u značajnoj meri ekološki svestan i naglašava važnost održivog razvoja, vlade u Kopenhagenu dokazale su se kao najbolje i u ovoj ligi ekoloških šampiona. Do kraja ove dekade, spomenuta skandinavska država će u značajnoj meri izgledati kao što bi trebalo da izgledaju pojedine razvijene ekonomije sa svojim ekološkim planovima na polovini ovog veka.
Razloga za ovakve rezultate i održive ambicije Danske ima više, te se objektivno može reći da se sve lekcije iz ove države ne mogu lako transponovati u svaku državu i politički kontekst. Međutim, onaj kriterijum gde ova država može služiti kao svetionik je svakako primer kako najnaprednije ekonomije sveta mogu da transformišu sebe ka održivijim politikama i ujedno održe visok ekonomski standard svog stanovništva i konkurentnost svoje privrede. Koliko god ovi procesi delovali nekada obrnuto proporcionalno, budućnost zelene tranzicije biće najvećim delom vezana i za paralelni ekonomski rast i održavanje konkurentnosti preduzeća. Iz tog razloga Dansku bi trebalo u sferi ekologije posmatrati i analizirati sa dodatnom pažnjom.
Brzi put ka čistoj energiji i okruženju
Koliko god pitanje zelene tranzicije u energetici delovalo kao kompleksna tema i čitav niz teških odluka, značajnim delom se može redukovati na nekoliko identičnih poteza. Države imaju za cilj da u prvoj fazi redukuju udeo energije koji dolazi iz najprljavijih izvora (prvenstveno uglja), povećavaju udeo obnovljivih izvora energije (hidro, vetar i sunce) i povećavaju ukupnu energetsku efikasnost, uključujući naravno i domaćinstva u tom procesu.
S obzirom da je i većina visokorazvijenih ekonomija izvršila tranziciju od industrijskog ka uslužnom sektoru, zagađenje koje dolazi iz industrije se samim tim i u ovoj oblasti smanjilo. U finalnoj fazi elektrifikacija voznog parka i poboljšanje javnog prevoza redukuje i štetne emisije koje dolaze iz saobraćaja. Pitanje upravljanja otpadom i reciklaža se po prirodi javljaju kao logičan paralelan proces, gde se sve veći udeo otpada kroz vreme reciklira.
Većina država svoje planove zelene tranzicije uz manje izuzetke bazira na prethodno navedenim nizom koraka.
U zavisnosti od početnog zatečenog stanja i prosečnog bogatstva po glavi stanovnika, taj proces može biti brži ili postepeniji. Da bi ovaj proces bio i prihvaćen od šire populacije, što je još jedan važan preduslov uspešnosti, potreban je i visok stepen društvenog poverenja.
Danska kao država se pokazala kao najuspešnija po gotovo svim navedenim kriterijumima i trenutno najbrže ide ka cilju održivog razvoja.
Danske zelene reforme i rezultati
Mala skandinavska nacija je već postigla značajne uspehe na zelenom polju, ali njene buduće reforme u ovoj oblasti bi trebalo pratiti, jer ukoliko u njima u potpunosti uspe, one će izvesno biti role-model za ostatak sveta. Te reforme idu od proizvodnje električne energije, preko menadžmenta otpada do promena u funkcionisanju prestonice i saobraćaja.
Za početak, Danska će svoje štetne emisije do 2030. redukovati za 70%, iako je prosek ciljeva visokorazvijenih ekonomija u navedenom vremenskom intervalu na oko 50%. Ovaj procenat deluje još impresivnije ukoliko se uzme u obzir da je samo od kraja ’90. do početka 2020. Danska već smanjila svoje štetne emisije za 2/3. Prvenstvenu zaslugu za ovaj rezultat nosi postepeno izbacivanje iz upotrebe uglja u proizvodnji električne energije u prethodne tri dekade.
Na početku ’90. Danska je približno 90% električne energije dobijala iz ovog energenta, što je značajno više i od Srbije danas. Kroz vreme, Danska je ovaj najštetniji energent po okruženje prvo menjala manje štetnim gasom i donekle naftom, te je do 2010. udeo uglja opao na ispod polovine. Sve vreme vlade u Kopenhagenu podizale su i kapacitete obnovljivih izvora, te je energija vetra od jednocifrenog udela ’90, došla do oko jedne petine 2000, da bi danas preko 50% električne energije u Danskoj dolazilo iz vetrogeneratora, a samo 10ak procenata iz uglja. Do 2030. ova država planira da utrostruči kapacitete vetrogeneratora, gde bi ovaj izvor ostao noseći u proizvodnji struje iz čistih izvora.
Kao što se iz priloženog može videti, proces završetka zavisnosti od uglja nije brz niti lak, ali može dati rezultate u vidu smanjenja štetnih emisija i poboljšanja zdravlja građana. Paralelno sa smanjenjem štetnih emisija u proizvodnji električne energije, Danska je država sa kvalitetnom infrastrukturom vozova i javnog prevoza, kao i sa široko rasprostranjenom kulturom vožnje bicikala.
Ovi dodatni elementi danske javne politike i kulture doveli su i do rezultata da štetne emisije iz saobraćaja budu niže nego u državama sličnog bogatstva po glavi stanovnika.
Dosta reformi sa sobom donosi i prestonica Kopenhagen, kao grad koji planira da bude ugljenično neutralan već u 2025. i koji će u ne tako dalekoj budućnosti imati jednu od najboljih infrastruktura za električna vozila na svetu. U pitanju je grad koji je i prvak u menadžmentu otpadnih voda, ali među prvima kada se radi o recikaži otpada.
Dok je u državama Zapadnog Balkana procenat recikliranog otpada jednocifren, a prosek Evropske unije je na oko 40%, u maloj skandinavskoj državi on je već danas blizu 100%.
Za ove postignute rezultate i ambiciozne planove za budućnost zaslužno je više faktora, iako će ih mnogi svesti na bogatstvo ove države. Uspešna Danska zelena tranzicija nije unikatan proces u Evropi, ali svakako predstavlja jedan od najuspešnijih. Deo razloga se svodi na specifičnosti same Danske, dok značajan deo razloga se ipak svodi i na političke odluke koje su mogle da donesu i druge države u svetu, ali se za to nisu odlučile.
Specifičnosti i opšte lekcije iz Danske
Bogatstvo po glavi stanovnika jeste jedan od glavnih preduslova uspešnih i brzih zelenih tranzicija, a Danska spada u sam svetski vrh po listi Međunarodnog monetarnog fonda. Od godine do godine, ova nordijska nacija na listama međunarodnih institucija rangira se uvek među prvih 15 ekonomija sveta kada se gleda BDP po glavi stanovnika. Takav finansijski preduslov olakšava značajan deo zelene tranzicije i iz ugla postojanja državnih sredstava za ovaj vid tranzicije, ali i stepena materijalnog zadovoljstva prosečnog stanovnika da bi on prepoznao ekologiju kao relevantnu temu.
Međutim, visoko bogatstvo po glavi stanovnika nije garant zelene tranzicije, već je dosta i do političkih odluka vlasti ili uticaja industrije fosilnih goriva. U klubu 15 najbogatijih ekonomija po glavi stanovnika nalaze se i: Australija, Sjedinjenje Američke Države, Katar i Kanada, a koje značajno zaostaju i u odnosu na siromašnije države Evrope. Igrom slučaja, u pitanju su i države sa jakim industrijama fosilnih goriva, koja često predstavlja barijeru ekologiji kod kuće. Na drugoj strani, Norveška i Danska sa svojim industrijama fosilnih goriva svojim političkim odlukama nisu upale u tu zamku i obe države su značajno ekološki svesnije od prethodno navedene liste bogatih nacija.
Iz tog razloga bogatstvo nije garant zelene tranzicije, već su to političke odluke kako će to bogatstvo biti alocirano. Političke odluke u velikoj meri zavise od domaćeg društvenog i političkog konteksta, koji je u slučaju skandinavskih država povoljan za ekološku politiku, a koji u Kataru ili SAD nije iz različitih razloga.
Na drugoj strani, ukoliko u nekoj državi 2/3 domaćinstava se zimi greje putem privatnih ložišta na drva i ugalj (prosek Zapadnog Balkana) zbog manjka novca, teško je izvršiti zelenu tranziciju kao u državama većeg bogatstva po glavi stanovnika.
Na drugoj strani, različite političke odluke Francuske i Holandije u sferi energetike dale su različite rezultate u sferi ekologije, iako su obe države bogate. Holandija ima veće bogatstvo po glavi stanovnika od Francuske za oko 20%, ali skoro duplo veće štetne emisije po glavi stanovnika.
Iz tog razloga, uspeh Danske nije samo pitanje bogatstva, već upravo političkih odluka da ekonomija bude održivija, a okruženje čistije, a ne postavljanje prioriteta na drugim pitanjima.
Drugi preduslov koji je doveo do uspešnosti Danske je visok stepen društvenog poverenja, gde se ova petomilionska nacija rangira među prvima u svetu. Bez visokog stepena društvenog poverenja, teško je sprovesti politiku koja podrazumeva velike transfere novca poreskih obveznika prema idealističnim ciljevima, kao i bez poverenja u institucije koje bi sve trebalo da sprovedu u delo.
Visok stepen društvenog poverenja u ovoj državi omogućio je da reciklaža u ovom društvu bude široko primenjena i poštovana, ali i da građani uzmu veliki deo učešća u državnom programu povećanja udela vetrogeneratora u proizvodnji električne energije. Za razliku od većine država gde je ovaj deo zelene tranzicije prepušten privatnim investitorima, u Danskoj je proces započet kroz široko učešće građana u kooperativama na nivou opština. Ove lokalne kooperative su se bavile upravljanjem vetrogeneratorima, dok su domaćinstva imala udeo u vlasništvu samih turbina. U društvima sa niskim stepenom poverenja, sumnjom u institucije i iznadprosečnom korupcijom, ovakve reforme ne bi bile moguće.
Na kraju, populacija Danske je u anketi Evropske investicione banke iz 2022. pokazala da ima najviši stepen brige u odnosu na klimatske promene u odnosu na sve ostale države članice Evropske unije. Čak 79% građana ove države smatra da su klimatske promene najveća pretnja po čovečanstvo u 21. veku, a preko 60% ispitanika podržalo bi veća ograničenja države u ovoj oblasti. Takođe, u istoj anketi preko 70% Danaca i Dankinja podržalo bi veće poreze na proizvode koji najviše doprinose klimatskim promenama, a 83% njih bi zamenilo letove na kratkim distancama za put vozom.
Rezultati anketa govore da osim finansijskog preduslova, političkih odluka i visokog društvenog poverenja, građani Danske su po stavovima među najviše ekološki svesnim populacijama u Evropskoj uniji i svetu. Kada se svi ovi faktori spoje, može se reći da je ekološka tranzicija ove države logičan izbor, ali i da nije sve predmet unikatnosti ove države, već i odluke politike i društva da uvaži ovo pitanje.
Danska kao dobar model?
Globalna potražnja za adekvatnom role-model državom u sferi zelene tranzicije nije lak zadatak, ali se Danska po prirodi svojih uspeha i brzine tranzicije nameće kao logičan izbor. Ona je više ekološka i od nekih država koje su bogatije od nje, onih koje imaju viši stepen društvenog poverenja ili nemaju industriju fosilnih goriva sa svojim interesima. Iako su faktori društvenog poverenja, bogatstva po glavi stanovnika i malog političkog uticaja industrije fosilnih goriva svakako bili od pomoći, značajnu ulogu bi trebalo pripisati političkoj volji i ekološkoj svesti građana.
Danska se brže odrekla značajno većeg udela uglja u energetici od drugih visokorazvijenih ekonomija poput Nemačke, SAD ili Australije. Ona brže vrši elektrifikaciju svog voznog parka od država koje imaju jaku industriju automobila, poput Nemačke, Francuske ili Italije. U pitanju je mala država koja je uspela da proizvede najveću kompaniju na svetu u sferi vetrogeneratora.
Danska kompanija Vestas danas drži 16% svetskog tržišta i ima instalirane kapacitete za proizvodnju struje iz energije vetra u preko 70 država sveta. Iako u pitanju nije država koje će snositi najveće posledice klimatskih promena, u pitanju je država u kojoj je ekološka svest građana u anketama među najvećima u svetu.
Iz tog ugla može se reći da je mala skandinavska nacija sve vreme imala komparativnu prednost u sferi ekologije u odnosu na druge države sveta, ali i da je ovaj potencijal u značajnoj meri iskoristila.
Dok su bogate države poput Australija, Kanade ili SAD uprkos potencijalima za ekologiju ostale ranjive na politički uticaj domaće industrije fosilnih goriva, Nemačka donosila neracionalne odluke u energetici, a bliskoistočne petromonarhije se jedva bave temom ekologije, Danska predstavlja svojevrsni ekološki svetionik.
Vlade u Kopenhagenu su na vreme prepoznale ovaj potencijal i pokrenule procese koji danas donose plodove ovoj državi i u smislu čistog okruženje i u smislu adaptiranosti privrede na nove ekološke globalne okolnosti i sve više standarde i regulacije. Dok se u pojedinim državama preduzeća tek osveste da će u budućnosti ugljenična neutralnost u proizvodnji roba i usluga biti važan preduslov za konkurentnost na tržištu, danske kompanije to već danas znaju i ove standarde primenjuju. Iz tog razloga, ukoliko svet želi da gleda u budućnost održive privrede, može gledati u Dansku već danas ili još napredniju Dansku koja nam dolazi 2030.
Leave a Comment
Your email address will not be published. Required fields are marked with *