Pejzaži sa čistim belim peščanim plažama i bistrim plavim morskim površinama postali su globalni zaštitni znak nekoliko malih ostrvskih država širom sveta. Manjak  masovne urbanizacije i ekonomske aktivnosti, koji bi izazvali veće zagađenje, pretvorili su slabo naseljene i izolovane države arhipelage u svetske turističke atrakcije. Države poput Maldiva uspele su da iz zone apsolutnog siromaštva svog stanovništva do 1990-ih u prethodnih trideset godina izađu na zelenu granu kroz svoju usklađenost sa prirodom i želju ljudi širom sveta da vide divne prirodne lepote i za to plate.

Međutim, ovaj uspeh ostvaren u prethodnih 30 godina može biti lako obrisan u sledećih 30 godina, a najmanje krivicom stanovnika Maldiva ili sličnih ostrvskih država. Ukoliko se sadašnji trendovi klimatskih promena nastave, po proceni Svetske banke, ova i slične ostrvske države nalaze se u riziku da uopšte fizički opstanu. Po trenutnim procenama aktuelni trendovi klimatskih promena bi do 2050. mogli da Maldive učine nemogućim za život ljudi na 80% teritorije, a 2100. ova i slične ostrvske države mogu se naći potpuno ispod mora.

Nacije kao što su Maldivi, Kiribati, Fidži, Sejšeli, Tuvalu ili Palau nalaze se u egzistencijalnom riziku zbog klimatskih promena, iako su svojim skromnim štetnim emisijama njima beznačajno doprineli. Slično se može reći i za brojne afričke države u razvoju koje plaćaju ogromnu cenu klimatske katastrofe, a da su njoj minimalno doprinele.  Ovogodišnji globalni klimatski samit COP27 u Šarm El Šeiku konačno je ponovo retorski adresirao ovo pitanje i (bar načelno) se ponovo govori o potencijalnoj finansijskoj kompenzaciji koje bi najrazvijenije ekonomije dale najvećim gubitnicima klimatskih promena među državama u razvoju. Naravno, od retorike do realizacije postoji značajan broj prepreka.

Koliko bi ova globalna inicijativa bila realistična i da li moguće da se realizuje u narednim godinama?

Klimatska odšteta i istorijske štetne emisije

Koncept plaćanja svojevrsnih „klimatskih reparacija“ od strane država koje su kroz istoriju značajno doprinele svetskom zagađenju, onima koje to nisu, a svakako trpe posledice, je dobrim delom svima moralno jasan. Značajnu zaslugu za bogatstvo najvećih ekonomija sveta nosi intenzivna industrijalizacija koja je započeta u 18. veku i koja je kroz široku primenu uglja, a zatim nafte i na kraju gasa, bila energetska kičma istorijski neviđenog rasta bogatstva i kvaliteta života građana ovih država.

---

---

Danas međutim, zbog gasova sa efektom staklene bašte koji su emitovani i u ovom periodu svet se suočava sa značajnim promenama klime. S obzirom da je štetne emisije moguće retroaktivno izmeriti, na koliko toliko jednostavan način moguće je utvrditi i nivo odgovornosti za aktuelno stanje klime i trendove koje će disproporcionalno u efektima po okruženje više platiti države u razvoju. 

Kada se analiziraju kumulativne štetne emisije CO2 kroz istoriju, može se lakše doći do preciznijeg udela odgovornosti različitih aktera kroz istoriju. Po proceni Our World in Data sa oko 25% udela u istorijskim emisijama svetski prvak su Sjedinjenje Američke Države. Oko 400 milijardi tona CO2 ova najveća svetska ekonomija proizvela je od početka industrijalizacije u 18. veku do danas. Iza SAD-a na svetskoj rang listi nalazi se Evropska unija sa relativno sličnim udelom od oko 22% kumulativnih emisija, odnosno sa oko 350 milijardi tona CO2. Ostale države mahom se nalaze na jednocifrenim udelima u svetskom istorijskom zagađenju, sa izuzetkom Kine čiji udeo rapidno raste. Ova država je uspela da za kratko vreme dođe do trećeg mesta u svetu, te je do danas emitovala preko 200 milijardi tona CO2 i već danas čini skoro 13% svetskog istorijskog udela. Sličan trend primetan je danas i sa Indijom, koja se kasnije priključila, ali se zbog svoje veličine brzo penje na svetskoj lestvici.

Kroz ovu analizu lako je vidljivo da je za preko 2/3 svetskih emisija odgovorno tek nekoliko svetskih aktera, koji su danas od siromašnijeg dela sveta pozvani da daju svoj ekonomski doprinos sanaciji klimatske štete. Deo aktera ove godine je dao i svoj odgovor, a neki su čak ponudili i konkretne finansijske iznose. Iako izostaje detaljnija razrada plana, deluje da do određenog progresa može doći.

Prve zainteresovane države i organizacije

Ova ideja kompenzacije u javnosti postoji već tridesetak godina, koliko države u razvoju pozivaju visokoindustrijalizovane ekonomije sveta da daju svoj doprinos. Tokom prošlogodišnjeg klimatskog samita u Škotskoj ova ideja je direktno inicirana od nekoliko država u razvoju, a ove godine se našla u formalnoj agendi skupa u Egiptu. Ipak, to što se inicijativa formalno našla u agendi skupa se pokazalo kao korak napred, jer je došlo do načelnog iniciranja plana o fondu. Ovaj vid globalnih transfera nije lako dogovoriti, niti naći konsenzus u vidu obima i vremenskih rokova. Na COP27 u Šarm El Šeiku je to bilo više nego vidljivo, ali je do određenih iskoraka došlo.

---

---

Tokom ovogodišnjeg skupa svetskih lidera mogle su se primetiti inicijative pojedinačnih država i organizacija, sa sopstvenim interpretacijama obima i namene pomoći. Vlada Škotske obećala je nešto iznad 5 miliona dolara za umanjivanje štete izazvane klimatskim promenama u državama u razvoju. Premijer Irske Martin obećao je duplo veći iznos za ovu inicijativu, belgijska vlada oko 2,5 miliona dolara za štete u Mozambiku, a danska vlada oko 13 miliona dolara za štete koje su se desile u državama u razvoju. 

Najambicioznija sa doprinosom bila je austrijska ministarka za klimu, sa obećanih 50 miliona dolara za oštećene države u razvoju, kao i nemački doprinos od 170 miliona dolara u formi „klimatskog osiguranja“ za oštećene države. Od strane predsednice Evropske komisije, Ursule fon der Lajen, mogle su se čuti identične poruke, iako bez konkretnih datuma i sredstava. Tokom poslednjeg dana samita, potpredsednik Evropske komisije Frans Timermans pokazao je otvorenu zainteresovanost Evropske unije za formiranje fonda, što daje nadu.  Od svih navedenih aktera, Evropska unija jedina ima finansijskih kapaciteta, mogućnosti i institucionalne sposobnosti da ovom programu da obim, dugoročnu održivost i adekvatnu kontrolu potrošenih sredstava. Međutim, još nema konkrentnijih cifara i definitivnog predloženog načina funkcionisanja, iako se neki okvirni nacrti mogu naći u javnosti. Sa finalnim dokumentom jasno je definisano da bi trebalo da dođe do formiranja takvog fonda, iako do ispunjavanja takvog cilja ima još prepreka.

Naravno, takvi konkretni i veći programi verovatno će sačekati neko vreme da bi dobili veći efekat i širu podršku. Trenutni entuzijazam je tek u začetku i koliko se vidi nije u potpunosti kompletan. Iako Evropska unija i pojedine njene članice izražavaju interesovanje da učestvuju u takvom programu i sprovedu ga u delo, ne vidi se da postoji globalni konsenzus, a više je nego vidljivo ćutanje Sjedinjenih Američkih Država, kao i Kine koja sebe selektivno svrstava od „najmoćnije ekonomije sveta“ do „države u razvoju“ u odnosu na politički kontekst.

Barijere u odnosu na ovu inicijativu

Na jednoj strani je dobro čuti da deo najbogatijih država sveta je zainteresovan da pomogne klimatski ugroženom delu država konkretnim finansijskim merama. Na drugoj strani, u tu pomoć se nisu uključile pojedine najrazvijenije ekonomije, ona nije sistemski uređena i iznosi su (barem trenutno) veoma mali. Ukoliko se saberu svi navedeni iznosi koje su obećale pojedinačne države tokom prošle nedelje, za najrazličitije namene, ne radi se o mnogo većem iznosu od oko 200 miliona dolara u zbiru. 

Da bi simboličnost ove cifre bila jasnija, ovaj iznos se može staviti u perspektivu kroz poređenje sa pojedinim aktuelnim klimatskim katastrofama. Samo poslednje ogromne poplave u Pakistanu načinile su štetu ovoj državi procenjenu na do 40 milijardi dolara, odnosno skoro dve stotine puta više od ukupne odvojene pomoći pojedinačnih država za ceo svet. Ovogodišnja suša u Etiopiji, Keniji i Somaliji izazvala je štetu od čak 2 milijarde dolara u ove tri siromašne države.

Svaka pomoć državama u razvoju oko klimatske štete je svakako dobrodošla, ali u trenutnom navedenom obimu ona ne može da da većeg efekta. Ukoliko se štete na godišnjem nivou mere u desetinama milijardi, a pomoć u stotinama miliona i bez sistematičnog usmerenja, razrađenog mehanizma još nema ni u tragovima.

Problema za tako nešto postoji na više nivoa. Prvi se naravno tiče postavljanja prioriteta visokorazvijenih država, gde u toku energetske krize i domaćih ekonomskih problema, strana pomoć državama u razvoju sigurno nije prioritet. Britanska vlada će u svom novom budžetu gotovo izvesno iseći stavku inostrane pomoći, zbog trenutnih ekonomskih nedaća. Evropske države će što pojedinačno, a što na nivou Evropske unije, davati različite pakete pomoći sopstvenim građanima zbog posledica poskupljenja energenata. U trenutnim ekonomskim i političkim okolnostima, milijarde dolara će izvesnije naći domaću namenu.

---

---

Međutim, budućnost ovog programa je teško zamisliti bez učešća Sjedinjenih Američkih Država, kao istorijski gledano najvećeg proizvođača svetskih štetnih emisija. Ukoliko se analizira zainteresovanost SAD-a da učestvuje u sličnim inicijativama u poslednjih 30ak godina, ona je tradicionalno bila niska do skorije. Tek od Pariskog klimatskog sporazuma i dolaska Bajdenove administracije ona raste i do određenih konkretnih rezultata dolazi u praksi. 

Međutim, ovaj vid globalnih ambicija za klimatskim odštetama suviše je ambiciozan za američki domaći politički kontekst. Demokratska stranka je tek od skoro dosta otvorenija i odlučnija oko pitanja zelene tranzicije, a Republikanska partija je najvećim delom negatorski raspoložena u odnosu na klimatske promene u celini. Dolazak bilo kog republikanskog predsednika u Belu kuću gotovo izvesno bi ubio svaku mogućnost za inicijativu ove vrste, kao što se desilo sa američkim povlačenjem iz Pariskog klimatskog sporazuma sa dolaskom Trampa 2016. 

Naravno dela odgovornosti ima i kod različitih država u razvoju i njihovog (manjka) pristupa problemu.

Deo država u razvoju kao deo problema

Jedan od najboljih primera dela odgovornosti za stanje klima, a sa druge strane manjka priznavanja sopstvene odgovornosti za to je deo govora lidera država u razvoju na ovogodišnjem COP27. Predsednik Venecuele, Nikolas Maduro, napao je kapitalizam i srčano je pozdravio ideju o pomoći najbogatijih država sveta ka onim siromašnim državama koje trpe posledice klimatskih promena. Naravno, ovaj lider nije spomenuo da praktično 95% izvoza njegove države čini nafta i naftni derivati, kao ni da ova država ne planira skorije da promeni ovaj odnos, kao i da nema ni u tragovima klimatsku strategiju za svoju državu.

Ukoliko se pogledaju trenutno svetske štetne emisije, Kina je u kratkom vremenskom roku od par decenija uspela da se po kumulativnim štetnim emisijama približi državama koje zagađuju svet od 18. veka. i od 1950-ih do danas je uspela sa par procenata udela pređe preko 50% američkih istorijskih emisija. Slična je situacija i sa Indijom, koja je nemilice troši ugalj kao glavno pogonsko gorivo svoje ekonomije, te će u ne tako dalekoj budućnosti prestići istorijske emisije Japana, koji se industrijalizuje od druge polovine 19. veka.

---

---

Istina je da su najrazvijenije ekonomije sveta odgovorne za većinu istorijskih emisija, ali u prethodnom periodu su to i iste države koje vrše rapidno smanjenje emisija, a države u razvoju su danas nosilac aktuelnih štetnih emisija CO2. Dok većina najrazvijenijih država ima u zakonu ili u policy dokumentima propisanu obavezu da dostignu ugljeničnu neutralnost do 2050,  retko koja država u razvoju ima jasno propisan put do ovog cilja ili uopšte propisan cilj. Većina najrazvijenijih država sveta, uključujući SAD, UK ili Nemačku, svoje emisije CO2 smanjile su u poslednjih 15 godina za između petine i četvrtine, dok su ih Kina i Indija duplirale. U značajnom broju država u razvoju, uključujući i domaćina COP27, klimatski aktivisti su u zatvoru kao politički zatvorenici.

Iako naravno odgovornost i dan danas većinski stoji na najrazvijenijim državama, potencijalni transferi oko klimatske odštete ne bi trebalo da se pretvore u davanja bez uslovljavanja. Ukoliko bi najrazvijenije države smanjivale svoje štetne emisije i nadoknađivale štetu državama u razvoju zbog klimatskih posledica, one bi u najmanju ruku morale da ozbiljnije shvate svoj eksponencijalan rast emisija CO2.

Put do rešenja kao moguć?

Teško je očekivati da će ovogodišnji klimatski samit u Šarm El Šeiku dati konkretniji okvir oko spominjanih transfera od visokorazvijenih država ka najviše oštećenim državama u razvoju. Veliki presedan predstavlja i spominjanje ove inicijative u formalnoj agendi skupa i finalnom dokumentu. Pojedinačna konkretna obećanja nekoliko veoma naprednih ekonomija sveta i Evropske unije takođe su pozitivan iskorak. Ovaj ugao gledanja je od strane najrazvijenijih država bio nekoliko decenija u potpunosti ignorisan, a sada je svakako postao bar tema najvažnijeg skupa o klimi.

Ipak, države u razvoju koje se nalaze u egzistencijalnoj pretnji od klimatskih promena, poput recimo navedenih ostrvskih država sa početka teksta, sigurno neće biti zadovoljne tim skromnim pomakom. Svetu je svakako potreban razređen mehanizam koji bi mogao da rapidno i efikasno pomogne državama koje pogađaju klimatske nepogode, a koje nemaju uslova da saniraju posledice i iz finansijskog i iz tehničkog ugla.

---

---

Ideja nemačkog kancelara Olafa Šolca o globalnom „klimatskom osiguranju“ koji bi bio finansiran od visokoindustrijalizovanih ekonomija sveta i privatnih donatora, i gde bi siromašne države koje imaju klimatske nedaće mogle da u navedenim situacijama traže sredstva za pomoć, deluje kao solidno rešenje i u domenu realnih mogućnosti. Kontinuirani transferi bazirani isključivo na moralnim razlozima politički su gotovo nemoguće očekivanje. 

Da bi se nešto slično Šolcovom ili Timermansovom predlogu realizovalo, a što bi izvesno bilo i zadovoljavajuće rešenje i za države u razvoju, potrebno je i malo sreće u političkom smislu. Ukoliko u Americi demokrate ostanu u Beloj kući i nakon 2024. ovu ideju je u nekom obliku moguće progurati čak i kod ovih političkih krugova. Ukoliko se Amerika nađe kao jedan od garanata programa, mogućnosti za njegovo sprovođenje i međunarodnu podršku drastično rastu. Do tada, svetski klimatski aktivisti i države u razvoju moraju da nastave sa političkim pritiskom, jer je teško očekivati da će bez njega političari visokorazvijenih država samoinicijativno doći do efikasnog modela pomoći.