Kada je 24. februara prošle godine izbilo ratno stanje na teritoriji Ukrajine, alarmi su obišli brojne prestonice Evropske unije, ali je jedan od najvećih zazvonio je u bitnoj prestonici. Naravno, radi se o Berlinu i jakim strahovima koji su postojali u ovoj državi oko takvog scenarija. Nemačka spoljna, ekonomska i energetska politika sa ruskom agresijom naišle su na ogromne izazove. Celokupno strateško planiranje od ’90. našlo se pred vanrednim stanjem, te je novoizabrana vlada Olafa Šolca morala da se podjednako vanredno prilagodi u brojnim oblastima.

Najveća prepreka je naravno evidentirana kada se radi o energetici, jer je zavisnost od Rusije svima poznata i medijski prenaglašena činjenica već godinama. Loša energetska situacija u najvećoj ekonomiji Evrope značila bi probleme i za stanovništvo i za privredu, a u medijima su najavljivani crni scenariji za perspektivu Nemačke. Pretnja sa istoka u tom smislu nije se odlikovala samo kroz bezbednosni element (u užem smislu), već i kroz dugoročnu perspektivu ove države da beleži stope privrednog rasta koje je imala od kraja krize Evrozone do početka pandemije koronavirusa 2020.

Iz ugla nemačkih kreatora energetskih javnih politika iz ’90, prirodni gas iz Rusije je delovao kao adekvatno privremeno rešenje. On se nametnuo kao višestruko povoljna trenutna opcija, jer je u pitanju energent koji: manje zagađuje od uglja, koji je relativno jeftin i dostupan, a koji može nadoknaditi energetske potrebe do ubrzavanja zelene tranzicije. Osim same upotrebe za proizvodnju električne energije, prirodni gas se javio kao sve važniji kada se radi o grejanju tokom zime, ali i za potrebe jake nemačke industrije poput hemijske.

Jedan deo takvog vakuma u energetici svakako je nastao zbog nemačkog samoinicijativnog gašenja funkcionalnih nuklearnih reaktora zbog domaćeg pritiska zelenih političkih snaga. Od početka 2000. do 2023. njihov udeo u proizvodnji električne energije je sa malo više od petine pao na 0%, kroz postepeno smanjivanje kapaciteta. Ugalj je opstao kao važan energent sa udelom od oko trećine, što je u ovoj državi nešto veći udeo nego što je primer u ekonomijama sličnog stepena razvijenosti.

Iako su ruska aneksija Krima 2014. i tadašnje suptilnije učešće u ratu u Donbasu mogli da ukažu nemačkim političarima da Rusija možda nije najidealniji snabdevač energentima, ta se politika nije menjala. Uvoz gasa se intenzivirao, a zelena energija se sa svojim udelom tek postepeno uvećavala, prvenstveno kroz sve veće korišćenje vetrogeneratora.

Taj se scenario nije desio, ali je plaćena cena veoma visoka, i kada se mere desetine milijardi evra alociranih za potrebe sprečavanja negativnih posledica kize, kao i kada se radi o globalnoj konkurentnosti privrede ove države sa višim cenama energetskih troškova. Cenu je platila i zelena tranzicija i smanjenje štetnih emisija, s obzirom da je zbog gašenja nuklearnih elektrana i rizika sa snabdevanjem ostalim energentima, ugalj morao da se u većoj meri privremeno vrati u upotrebu. Međutim, bez obzira na navedene manjkavosti, privreda ove države uspela je da se adaptira na nove okolnosti.

Prvi razlog zašto je ova država uspela da se adaptira je i nemački dubok džep i zdrave javne finansije, koje su ostavile prostora za veću potrošnju i u kriznim vremenima. Uprkos velikoj potrošnji tokom pandemije koronavirusa, javni dug u odnosu na BDP ove države ostao je daleko ispod proseka Evrozone na tek oko 66%. To je ostavilo prostora za veliki program pomoći privedi i građanima, kao što su ogromne subvencije za cenu energije u iznosu od čak 4 milijarde evra godišnje do 2030. 

Relativno brzo ova država je uspela i da izgradi i osposobi nove terminale za tečni gas (LNG), koji su u prevazilaženju problema sa energentima bili od pomoći. Još jedan takav novi u Mukranu biće osposobljen u prvoj polovini naredne godine, sa kapacitetom od 4 milijardi kubnih metara gasa godišnje, što je oko 5% godišnje potrošnje ove države. Uvoz tečnog gasa u Nemačkoj je omogućio zapravo uvoz gasa iz najrazličitijih delova sveta, gde su i LNG terminali iz susedne Belgije bili od pomoći.

Umesto Rusije kao glavnog snabdevača prirodnog gasa, Nemačka je kao alternativnog snabdevača uposlila Norvešku i Holandiju, koje su recimo u avgustu ove godine dopremile čak po trećinu uvezenog „plavog zlata“. Norveška se tako u prethodnom periodu nametnula kao glavni izvor gasa za najveću evropsku ekonomiju umesto Rusije. Pomoć u prevazilaženju tog problema pružila je i veća štedljivost građana i privrede u periodu druge polovine 2022. do danas, gde je i veoma topla zima u Evropi donela sreću za manjom potrebom za gasom.

Ukupno gledano, može se reći da je Nemačka uspela da stabilizuje svoju energetsku situaciju, jer su i cene za potrošače krenule da padaju. One su visoke u odnosu na prethodne cenovne proseke, ali su u zavisnosti od energenta do energenta niže oko 20-40% u odnosu na prethodnu godinu, koja je bila rekordna po visini cena. Naravno ovde se radi o adaptiranju u kriznim situacijama, ali se postavlja pitanje da li su vladini strateški prioriteti ugroženi, poput prethodno spominjane zelene tranzicije.

Zelena tranzicija u novim okolnostima

Dimnjaci na termoelektranama na ugalj koji rade u punom intenzitetu nisu nešto što je obradovalo zelene aktiviste u Nemačkoj, ali izvesno ni vladu u kojoj posle dugo vremena ponovo sedi Savez zelenih. Bez obzira što se ispunila vizija ove stranke iz ’80. o izbacivanju nuklearnih elektrana iz upotrebe, ta vizija neće biti kompletna dok centralni izvor energije u ovoj državi ne postanu obnovljivi izvori. Vladin program rada iz 2021. je u čak petini svojih obećanja bio fokusiran na ekološke ciljeve, koji delom mogu delovati pauziranim zbog aktuelne ratne situacije u Istočnoj Evropi. 

Potrošači uprkos pesimizmu oko budućeg standarda i kupovne moći odlučuju se da sve više kupuju električna vozila i u njima vide budućnost. Kada se analiziraju državni podaci iz avgusta ove godine i avgusta prošle godine, može se videti da je skoro duplo više vozila na električni pogon registrovano u osmom mesecu 2023. nego 2022.

U ovoj sferi najveći problemi Nemačke nisu više zavisnost od Rusije i prateće političke tenzije, jer oko zelene tranzicije ona nema uticaja. Prvenstvena prepreka ostaje zavisnost od Kine u srednjem roku, jer ova država ili proizvodi ili obrađuje sve dominantne sirovine potrebne za zelenu tranziciju. Bilo da se radi o solarnim panelima, bakru, litijumu i kobaltu, ili baterijama za električna vozila, nemačka zavisnost od Kine je prisutna kao pojava u kontekstu lanaca snabdevanja. Ipak, za razliku od zavisnosti od Rusije koja se panično smanjivala i rešavala u prethodnom periodu, u slučaju ovog vida zavisnosti od Kine, deluje da Nemačka ozbiljnije nastupa i da određeni vid smanjenja rizika na strateški način postoji. Najnovija strategija Evropske unije o ključnim sirovinama jasno definiše strategije diversifikacije snabdevanja mineralima koji su od centralne važnosti za zelenu tranziciju cele Evropske unije, kao i Nemačke.

Perspektiva nemačke energetike i ekologije

Kada se radi o predstavljanju Nemačke u medijima važe dva stereotipna prikaza koja su se pokazala kao podjednako netačna. Prvi prikaz je da se radi o naciji koja je nepogrešiva u svojim odlukama i čije strateško planiranje, industrijski kapaciteti i radna disciplina ne prave promašaje. Drugi prikaz je predstavljanje Nemačke kao države koja u potpunosti nema svoju politiku, zavisna je od Vašingtona i donosi odluke koji nisu usklađene sa željama njenih građana i njihovim interesima. Praksa je pokazala da su oba primera netačna i da je Berlin uvek težio da jasno definiše svoju politiku u različitim okolnostima, ali i da je u tim planovima i potezima bilo grešaka, konfuzije i previše straha od rizika.

Najveća razlika između grešaka koje je u sferi energetike pravila Nemačka i grešaka koje su pravili drugi akteri je dobrim delom u finansijskim mogućnostima ove države, a manjkom tih mogućnosti kod drugih. Takav fiskalni prostor za zaduživanje i ispravljanje pogrešnih procena nemaju manje države, ali i zbog svog javnog duga ni veće evropske sile poput Francuske, Italije ili Španije. Nemačka rezerva prema većoj proizvodnji električnih automobila, preveliko verovanje Rusiji kao snabdevaču gasom ili često antinaučni animozitet prema nuklearnoj energiji nisu proizveli tragične posledice po ovu državu i njenu privredu. 

U roku od godinu dana i sve prepreke, energetska slika u ovoj državi više nije mračna, a zelena tranzicija se nastavila svojim tokom, iako nešto sporije i ne kao što je glasio inicijalni plan. Nemačka će uprkos promenama u funkcionisanju svog energetskog sistema vrlo jasno nastaviti svojim putem zelene tranzicije, koji je jedini način da ova država ima suverenost u oblasti koja je ključna za njenu moćnu izvozno orijentisanu privredu. Kao država koja nije bogata energentima, ali jeste titanima evropske industrije, ona će svoju budućnost potražiti u izvorima koji neće na dugi rok biti predmet ucene drugih država ili ranjivosti koju mogu da proizvode nepouzdani snabdevači. Jedno ovakvo negativno vanredno iskustvo sigurno će biti važna lekcija i za Nemačku i za druge države oko adekvatnog pristupa energetskoj budućnosti.