Jačanje desnice u Evropi moglo bi da dovede do usporavanja i razvodnjavanja zelene reforme u EU
Na izborima za Evropski parlament na proleće 2019. građani država članica izabrali su svoje nove predstavnike. Novi evropski poslanici popunili su klupe ovog evropskog tela predstavljajući najrazličitije ideološke grupacije, od izrazite levice do ekstremne desnice. Uprkos tome što je parlament u ovom sazivu bio nikada šareniji i podrška između ideoloških grupacija je bila nikada ravnomerenije raspoređena, nekako je sve ostalo isto. Najveće evrofilne grupacije stranaka su nastavile da zajedno vrše vlast na nivou Evropske unije, uz podelu izvršnih dužnosti u skladu sa kriterijumima od države, preko roda i prethodnog iskustva ličnosti, do ideološke grupacije kojima pripadaju.
Osim svih vanrednih okolnosti koje su pogodile svet i evropski kontinent od 2019. do danas, jedna pretnja je postojala u trajanju ovog saziva, tu je bila i pre njega, a bez greške će ostati i nakon raspuštanja i nove izborne kampanje u 2024. Radi se naravno o pitanju klimatskih promena oko kog su aktuelni sastav Evropske komisije i Evropskog parlamenta zabeležili i nešto odlučnije poteze. Za institucije za koje važi birokratizovanost i manjak učinkovitosti, po pitanju zelene tranzicije, određeni koraci su napravljeni u smeru smanjenja zagađenja na evropskom kontinentu.
Naravno, pred same izbore 2024. na nivou Evropske unije, ne bi trebalo ignorisati ni uticaj jednog novog trenda koji potencijalno može biti pretnja za spomenute ekološke iskorake. Radi se o jakom desničarskom populističkom talasu, o kom se često govori kada se radi o izborima za ovo legislativno telo, ali koji se retko pretvori u konkretne političke posledice. Ipak, evropsko skretanje udesno videlo se na izborima u mnogim državama i imalo je efekta na politike prema klimatskim pitanjima u prethodnim godinama na nacionalnom nivou. Postavlja se pitanje da li bi takav desničarski talas mogao da ugrozi i niz zelenih politika na nivou Evropske unije? To jeste važno pitanje za debatu i procene potencijalnih budućih kretanja evropskih ekoloških trendova.
Evropska zelena agenda i svetska uloga
Kada se radi o briselskoj politici ona često može delovati kao tehnokratska i ne previše bliska građanima, pa samim tim i dosadna za praćenje od šire javnosti. Najveći deo kritika izrazito desnog i izrazito levog dela političkog spektra usmeren je upravo na pitanje legitimiteta takvog rada. Ipak, manjak pažnje javnosti i nužnosti da ona teži isključivo popularnosti omogućava Evropskoj komisiji da inicira i nepopularnije mere, a da ne plaća za to političku cenu. Jedna od takvih inicijativa je Evropski zeleni dogovor iz 2020, koji obuhvata veoma širok obuhvat ekoloških politika sa ciljem da Evropska unija do 2050. postane ugljenično neutralna.
Značajan deo ovih mera nacionalne vlade ne bi mogle politički da „prodaju“ svojim biračima, a one imaju važnost kada se radi o postizanju važnih klimatskih ciljeva. Ukoliko svet želi da ograniči rast temperatura do razumnog nivoa, koji ne bi izazvao katastrofalne posledice po život ljudi na planeti, to je teško zamisliti bez smanjenja štetnih emisija Evropske unije, kao ni smanjenja drugih vidova zagađenja koji se u ovom regionu javljaju. Kada se pogledaju ukupne svetske emisije, Evropska unija sa manje od 500 miliona stanovnika godišnje emituje identičnu količinu CO2 (nešto iznad 2,7 milijardi tona) kao Indija koja je najmnogoljudnija zemlja sveta, sa tri puta više stanovnika. Iako je istina da štetne emisije Indije rastu, a da su evropske od ’70. pale za više od jedne trećine i padaju dalje, evropsko bogatstvo u odnosu na ostale regione sveta i istorijske emisije i doprinos lošijoj klimi, na neki način i obavezuje većim doprinosom danas.
U okviru spomenutog Evropskog klimatskog dogovora taj veći doprinos je vrlo ambiciozno definisan. On podrazumeva čitav niz mera koje bi trebalo da učine Evropu veoma čistim mestom za život u relativno kratkom roku. EU bi tako trebalo da smanji svoje štetne emisije za 55% do 2030, smanji upotrebu pesticida do istog roka na pola, da smanji upotrebu azotnog zagađenja iz poljoprivrede, uz smanjenje upotreba đubriva za petinu. Navedene mere sadrže i proces povećanja šumskih površina, insistiranja na cirkularnoj ekonomiji, veću energetsku efikasnost, smanjenje rasipanja hrane kroz otpad, smanjenja subvencija za fosilna goriva, a proširenje upotrebe obnovljivih izvora i mnoge druge ekološki svesne mere. Kada bismo ih sumirali kroz kraći opis, one bi podrazumevale sveobuhvatan pristup poboljšanja stanja životne sredine u Evropi, uz ujedno veliki doprinos Unije globalnom smanjenju zagađenja.
Naravno, dok je neke mere lakše izglasati u Evropskom parlamentu ili inicirati ih od strane Evropske komisije, gde je distanca između glasača i političara mnogo veća, kada se radi o nacionalnim vladama to može biti veći problem. Sa jedne strane jer su te vlade danas više desničarske nego ranije, a takvi rezultati se mogu brzo preslikati na izborima za Evropski parlament. Uz desnije vlade i desniji Evropski parlament, to bi značilo i automatski više desničarski Evropski savet, a posredno i više desničarsku Evropsku komisiju. Postavlja se naravno logično pitanje, da li će onda svi ambiciozni ekološki planovi doneti u sazivu sadašnje administracije biti ugroženi od naredne godine?
Desničarska pretnja zelenoj agendi
Evropski parlament predstavlja najvećim delom samo ukupni presek stanja evropske politike u godini izbora, jer je ga čini 705 poslanika približno proporcionalno raspoređenih u odnosu na broj stanovnika država, a koji su kao poslanici raspodeljeni u 7 ideoloških grupacija. Najviše poslanika daje i najmnogoljudnija Nemačka (njih 96), a najamanje Luksemburg, Kipar i Malta sa tek po 6 predstavnika. Tokom glasanja u svim državama članicama za poslanike koji će ih predstavljati u ovom telu, budući poslanici ne predstavljaju samo svoje partije, već i evropske grupacije stranaka, koje su dosta ideološki srodne onim nacionalnim.
U tom smislu, veliku prednost za izglasavanje zelenih politika u Evropskoj uniji u ovom mandatu Evropskog parlamenta, nosila je dobra predstavljenost levičarskih snaga. Iako je njihov udeo pao u odnosu na prethodni saziv, one su zadržale preko 1/3 udela parlamenta. Socijaldemokratska grupacija Progresivnih socijalista i demokrata (PES), kao druga najveća grupacija u parlamentu i deo vladajuće većine, mogla je da inicira ekološke inicijative i da računa na podršku četvrtoplasirane zelene grupacije stranaka i poslednje po snazi tvrdo leve grupacije stranaka.
Na drugoj strani, najjači po snazi EPP ili Evropska narodna partija, koja obuhvata strane desnog centra, predstavljala je mahom manje ili više konstruktivnu grupaciju oko ekoloških pitanja. Predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen, koja dolazi iz ove grupacije, čak je i bila izrazito opredeljena ka odlučnijem delovanju oko klimatskih pitanja. Međutim, trećeplasirana liberalna grupacija Obnovimo Evropu imala je periodično rezerve prema ambicioznijem zelenom delovanju, dok je kod dve desnije grupacije, Evropskih konzervativaca i reformista (ECR) i grupacije Identitet i demokratija (ID), klimatsko pitanje vrlo nepopularno.
Može se reći da su ECR i ID bili veoma glasni protivnici ozbiljnog klimatskog zaokreta na nivou Evropske unije, a još više oko takvih odlučnijih mera u matičnim državama. Neretko su ove partije koristile Evropsku komisiju za napade na proevropske vlade državama odakle su, kada se radi o ekološkim pitanjima, kroz primer da te vlade služe da sprovode politiku „odnarođenih briselskih elita“, a ne u skladu sa afinitetima njihovih sunarodnika koji ih zapravo glasaju. U nekoliko država su populističke snage profitirale na osnovu ove retorike antibriselske retorike, a naročito jer su se ekološke mere okrivljavale za više troškove života, po pitanju naročito cene energije ili cene hrane.
Delovi Evropskog zelenog dogovora bili su pod rizikom na glasanju u Evropskom parlamentu u junu ove godine, jer su desne snage od grupacije EPP-a do svih ostalih partija desnijih od ove grupe želele da ga obore. Predlog socijaldemokrata koji se tiče očuvanje prirode prošao je tesnom većinom i delom jer je jedan deo poslanika EPP-a odbio poslušnost svoga predsednika Manfreda Vebera i glasao za ovaj ekološki predlog naspram oko 150 ostalih partijskih kolega koji su hteli da ga sruše, uz pomoć ostalih desnih snaga. Naravno, postavlja se logično pitanje da li bi u okolnostima tek malo drugačijeg rasporeda u briselskim poslaničkim klupama rezultat izgledao drugačije?
Desničarski talas i borba protiv klimatskih promena
Evropski desničarski politički talas doneo je promene u nekoliko važnih nacionalnih vlada, dok u pojedinim društvima nije promenio vlade, ali je doneo nove i jače protesne glasove u predstavnička tela. Za početak, treća najmnogoljudnija država Italija dobila je veoma desnu vladu oličenu u stranci Italijanska braća i premijerki Đorđi Meloni. Švedska je izgubila svoju socijaldemokratsku vladu prošle godine, a umesto nje je na vlast došla koalicija umerene desnice i liberala, uz podršku izrazite desnice. Takva promena na primeru Švedske nije donela previše promena u sferi ekologije, ali jeste razblažila neke od ciljeva koje je nominovala prethodna leva vlada.
Na osnovu pitanja trenutnog nezadovoljstva razvojem ekonomske i političke situacije, u najmnogoljudnijoj Nemačkoj veoma desničarska Alternativa za Nemačku (Afd) kotira se sa rekordnom podrškom od preko 20%. U pitanju stranka koja je izrazito protiv zelenih politika i koja u značajnoj meri ima sumnje da je za klimatske promene odgovorno ljudsko delovanje. Nemačka kao država daje najviše poslanika u Evropskom parlamentu, te jaki AFD na izborima znači i jaku desnicu u ovom telu. Opasnost je veća jer je u pitanju stranka koja je svoju novu podršku zabeležila i kroz napade na nemačku zelenu stranku i Evropsku komisiju po pitanju ekologije.
Izrazita desnica je ojačala u Španiji i Francuskoj, u Mađarskoj i Poljskoj je praktično na vlasti, a u slučaju poslednje države su se posledice videle kroz njeno aktivno miniranje Evropskog zelenog dogovora. U Holandiji je pokušaj vlade liberala Marka Rutea da se smanji azotno zagađenje iz poljoprivrede dovelo do višemesčenih protesta poljoprivrednika i buma desničarske stranke poljoprivrednika na regionalnim izborima u maju ove godine.
Da li ovo jačanje desnice znači i pobedu ovih partija na narednim izborima za Evropski parlament 2024. i samim tim kraj ambicijama evropske zelene agende? Ne, ali može da dovede do usporavanja i razvodnjavanja reformi ove vrste. Postoji nekoliko razloga zašto je opasnost ove vrste ipak mala, ali postoji.
Zelena agenda neće biti srušena naredne godine
Koliko god evropski medijski naslovi voleli da eksploatišu svaki bolji rezultat tvrdo desnih snaga na biračkom mestu ili u anketama, to ne znači da će one nužno preuzeti apsolutnu vlast. Slično se radi i kada se govori o pitanju politike na nivou Evropske unije. Uprkos tome što će tvrdo desne snage biti jače, one neće biti ni približno jače od proevropskih grupacija stranaka, iako sam raspored snaga može negativno uticati na sveobuhvatnost klimatskih politika i njihovo sprovođenje.
Ukoliko bismo gledali aktuelne ankete za evropske izbore naredne godine, iako je ipak dosta rano i svašta se može dogoditi do samog izbornog dana, slika ne ukazuje na radikalne promene. Po anketnom agregatoru nacionalih istraživanja, koji pravi medijska kuća Politico, situacija će ostati manje ili više ista kao 2019. Dve najveće evropske grupacije, EPP i socijaldemokrate, zabeležiće manji pad, kao i grupacija zelenih stranaka. Dve desne evroskeptične grupacije bi na drugoj strani mogle da zabeleže solidan rast.
Međutim, uprkos takvom rastu evroskeptici bi bili veoma daleko većine, a čak ni većinska koalicija Evropske narodne partije, liberala i blaže evroskeptične grupacije ECR ne bi bila moguća. U prevodu to znači da bi bilo kakvo desno rušenje zelene politike bilo teško, ali i znači da bi izglasavanje ambicioznih zelenih predloga takođe bilo komplikovano. Većina inicijativa koje izlaze iz okvira načina generisanja električne energije bi bile pod izazovom, a prvenstveno one koje dolaze iz sfere ograničavanja poljoprivrede u svom delovanju. Ruralna populacija generalno u malim procentima glasa za zelene ili leve stranke, već će pritiskati svoje desnije političke predstavnike da štite njihove interese i u ovom telu.
Sa jedne strane, evropski birači smatraju klimatske promene važnim pitanjem, ali i na biračkim mestima mahom ruše predloge koji idu ambiciozno u ovom smeru. Postoji i značajna percepcija da ove mere dosta koštaju i da je pitanje da li uvek imaju do kraja smisla, a to je zadatak ekološki svesnog dela društva da ubede onaj drugi deo da ipak nije tako. U ovom trenutku inflacije i energetskih problema u Evropi, to ne ide očekivanom brzinom i efikasnošću. I do sada je uticaj reakcije na zelene mere bio tek ograničen, jer je većina glavnih evropskih politika smanjenja CO2 fiksirana u zakonima država članica. To ne znači da reakcija može da doprinese ukupnom usporavanju napretka u ovoj oblasti.
Glavni evropski zadatak će biti da se naprave važni iskoraci u sferi zelene tehnologije, jer trenutno deluje da u ovoj oblasti Evropa počinje da zaostaje u odnosu na Kinu i SAD. Iako su u pitanju dve države koje su veći zagađivači, one svojim različitim nacionalnim programima sebe kandiduju kao buduće izvore zelene tehnologije, ali i proizvodnje konkretnih elemenata za zelenu tranziciju, za ceo svet, pa i samu Evropu. U tom smislu, efekat desničarskog talasa unutar Evropske unije može imati najnegativnije posledice, jer može da predstavlja solidnu prepreku za ove nužne iskorake. Najveći zadatak evropskih progresivnih snaga narednih godina biće najvećim delom usmeren za male pobede na ovom frontu, jer je ukupno postavljeni ekološki okvir o kom se trenutno debatuje i razgovara, velika pobeda u startu, ali koju je potrebno i odbraniti.
Leave a Comment
Your email address will not be published. Required fields are marked with *