Svedoci smo da otvaranje klastera Zelena agenda i održiva povezanost gotovo da nije uticao na napredak Srbije na polju zaštite životne sredine i klimatskih promena
Tekst je prethodno objavljen na EWB
Na Međuvladinoj konferenciji održanoj 14. decembra prošle godine u Briselu, u pristupnim pregovorima Srbije sa Evropskom unijom, otvoren je Klaster četiri što je premijerka Srbije Ana Brnabić tad ocenila kao važnu prekretnicu i veliki uspeh zemlje, te dodatnu motivaciju da se radi bolje. Godinu dana kasnije, na žalost, svedoci smo da otvaranje klastera Zelena agenda i održiva povezanost gotovo da nije uticao na napredak Srbije na polju zaštite životne sredine i klimatskih promena. Srbija po svim važnim pitanjima godinu dana uglavnom “tapka u mestu” i gubi dragoceno vreme, saglasni su sagovornici EWB.
Evropska komisija u svom izveštaju o Srbiji za 2022. počinje odeljak o Poglavlju 27 porukom o neophodnošću usvajanje propisa i strateških dokumenata koji će trasirati put zemlje ka cilju nulte emisije gasova sa efektom staklene bašte do 2050. godine. To ujedno znači ubrzano napuštanje uglja i razvoj energetskih kapaciteta zasnovanih na obnovljivim izvorima.
Upravo je donošenje jednoglasne strateške odluke o dekarbonizaciji energetskog sektora ono na šta čekaju i mnogi drugi dokumenti vezani za klimu i zaštitu vazduha, dok Ministarstvo energetike ostaje neodređeno. Bez zatvaranja termoelektrana neće biti smanjenja emisija, a nemoguće je ni sprovesti Program o zaštiti vazduha do 2030, čije donošenje predstavlja najznačajniji događaj po pitanju Poglavlja 27 ove godine. U krajnjoj liniji, bez dekarbonizacije Srbija nije u stanju da poštuje ni sopstvene zakone i međunarodne obaveze.
Uz to su povećanje broja kadrova i investicija na centralnom i lokalnom nivou, primena i intenzivnije sprovođenje propisa, povećanje transparentnosti i smanjenje korupcije, ključni za sve činioce životne sredine – poboljšanje kvaliteta vazduha vode i zemljišta, smanjenje količine i povećanje stepena reciklaže otpada, zaštitu biljnih i životinjskih staništa i vrsta.
Na kvalitet vazduha motri sve manji broj stručnjaka
U Godišnjem izveštaju Evropske komisije o Srbiji za 2022. među ključnim preporukama za Poglavlje 27 stoji „jačanje administrativnih i finansijskih kapaciteta centralnih i lokalnih organa vlasti, naročito u Agenciji za zaštitu životne sredine (SEPA) i inspekcijama za zaštitu životne sredine“.
„Ako pogledate ključne preporuke u dosadašnjim izveštajima, vidite da se to ponavlja jedanaesti put za redom. Ta stvar je ušla u Pregovaračku poziciju Srbije, u čijim aneksima stoji da Agencija treba da pojača poslove analitike u oblasti zaštite životne sredine jačanjem ljudskih kapaciteta i treba da ima 146 zaposlenih. SEPA sad ima 56 stvarno zaposlenih, a pre tri godine imala je 75. Broj se prirodnim odlivom smanjio, a menadžment je to pokušao da nadomesti zapošljavanjem ljudi na ugovor o privremeno povremenim poslovima, što, naravno, nije uspelo. To je vrlo ozbiljno, jer dugo nema napretka“, kaže Dejan Lekić, koji je u periodu od 2007. do 2021. u Agenciji za zaštitu životne sredine Srbije obavljao dužnost Nacionalne fokalne tačke za saradnju sa Evropskom agencijom za životnu sredinu (EEA) i njenom mrežom za osmatranje i informacije (Eionet).
Da Agenciji nedostaju odgovarajuća kadrovska rešenja Evropska komisija ponavlja i u delu koji se odnosi na kvalitet vazduha. Takođe preporučuje usvajanje EU indeksa kvaliteta vazduha, što upućuje na činjenicu da Srbija toleriše veće koncentracije određenih polutanata u vazduhu nego EU.
Značajan pomak kad je u pitanju planska dokumentacija desio se nakon objavljivanja godišnjeg izveštaja EK – Vlada Srbije je 8. decembra usvojila Program zaštite vazduha u Republici Srbiji za period od 2022. do 2030. godine, prvi ove vrste u zemlji.
Lekić podseća da se sa usvajanjem plana kasni godinu dana, a to što je usvojen nakon budžeta za 2023. godinu u mnogome otežava njegovu primenu u narednoj. Ipak, naglašava da je njegovo usvajanje vrlo značajno, te da sve što sad Srbija treba da radi kako bi vazduh postao čistiji je da sledi korake i ispunjava jedan po jedan cilj zacrtan u njemu.
Najveći deo otpada završava na smetlištima
Početkom godine Srbija je usvojila Program upravljanja otpadom za period od 2022 – 2031 i akcioni plan do 2024, primećuje Evropska komisija.
„Srbija ima 10 regionalnih sanitarnih deponija, koje su 2020. godine primile 19 odsto generisanog komunalnog otpada. Treba hitno izraditi dodatne ekonomske instrumente za posebne tokove otpada. U Srbiji je stopa recikliranja 2020. godine bila 15,5 odsto, ali manje od 2 odsto dolazi iz domaćinstava. Iako je zatvorila još nekoliko neuslovnih deponija, trebalo bi da nastavi sa njihovim zatvaranjem na način koji je više sistemski, pored povećanja ulaganja u smanjenje količine, razvrstavanje i reciklažu otpada“, naglašava EK.
U „Izveštaju iz senke“ Koalicije 27 nazvanom „Korak napred, nazad dva“ navedeno je da je u Srbiji 2021. godine bilo aktivno 11 sanitarnih komunalnih deponija, uz deponiju Vinča koja je bila u probnom radu. Najveći deo prikupljenog komunalnog otpada završava ipak na nesanitarnim komunalnim deponijama – smetlištima, kojih na osnovu izveštaja 144 lokalne samouprave ima 138. Pored toga, u Srbiji, prema procenama, ima više od 3.000 divljih deponija “nastalih usled nepokrivenosti celokupne teritorije sistemom prikupljanja komunalnog otpada i nesposobnosti postojećih mehanizama da spreče nelegalno odlaganje otpada”. Zato Koalicija 27 napominje i važnost sprečavanja nastanka novih divljih deponija – kroz proširenje obuhvata prikupljanja komunalnog otpada na 100 odsto i pojačani inspekcijski nadzor.
“Praksa mešanja opasnog otpada iz domaćinstva s neopasnim otpadom je i dalje široko rasprostranjena, i nema naznaka da će se u skorijoj budućnosti ovakvo ponašanje sankcionisati, bez obzira na Zakon koji to striktno zabranjuje”, još jedno je upozorenje iz izveštaja Koalicije 27.
„Napredak unazad“ – bez zaštite prirode nema ulaska u EU
Među autorima pomenutog „Izveštaja iz senke“ je Goran Sekulić, nekadašnji pomoćnik direktora u Zavodu za zaštitu prirode Srbije, sada programski saradnik WWF Adrije, koji se godinama bavi pitanjem uspostavljanja i upravljanja zaštićenim područjima.
„U izveštaju o napretku, koji smo nazvali „Korak napred, nazad dva“, ocenili smo da praktično nema značajnijeg napretka, postoje samo sitne stvari u kojima se napredovalo. Nakon otvaranja klastera nije bilo nikakvih daljih aktivnosti. Pregovaračka platforma je zastarela i mora da se revidira, a nismo videli čak ni inicijativu Ministarstva zaštite životne sredine da se na tome nešto radi. Jednostavno je otvoren klaster i ostavljen tako“, kaže Sekulić i objašnjava da Srbija nema dovoljno kapaciteta u oblasti zaštite sredine, pogotovo na lokalu, a jedna od posledica je izostanak projekata koji bi omogućili povlačenje sredstava iz Evropske unije koji sad stoje na raspolaganju.
Tokom poslednje tri godine napravljen je pomak u okviru projekta koji finansira EU, nevezano za otvaranje klastera, a koji se odnosi na izradu predloga ekološke mreže Srbije Natura 2000, koja bi trebalo da pokrije sva staništa i sve značajne vrste u Srbiji.
„Prikupljeni su određeni podaci, rađena su mapiranja, treninzi, razvijana je metodologija, izgrađen informacioni sistem… Postoje već predlozi za deo područja koja će ući u Naturu 2020. Nadamo se da će EU nastaviti podršku tog procesa, ali je jako bitno da se obezbedi i finansiranje iz budžeta. Zaštita prirode je ključna u pristupanju EU“, kaže Sekulić.
Ptice ne štitimo na pravi način
Evropska komisija podvlači da Srbija mora da reši i pravne praznine koje omogućavaju lov ptica koje nisu lovne, naročito jastreba i grlice, kao i da u potpunosti ugradi standarde EU o zabranjenim načinima hvatanja i ubijanja divljih životinja u sve pravne propise.
„I dalje imamo neusklađenost sa Direktivom o pticama. Nismo dovoljno dobro propisali ograničenja – kad sme da se lovi kad ne. Postoji lista primarnih vrsta, ali Direktiva i generalno štiti ptice. Ne možete da imate ni jednu vrstu bez ikakve zaštite, ni brojnost vrsta ne sme da se reguliše nedozvoljenim sredstvima – ne mogu da se koriste otrovi, mamci i slično“, objašnjava naš sagovornik.
„Prljav“ projekat prečišćavanja voda
U izveštaju Evropske komisije notirani su problemi sa zagađenjem pijaće vode, pogotovo prisustvo arsena i neusklađenost sa standardima EU na tom polju, a naglašena je i potreba za rigoroznijim pristupom problemu zagađenja reka.
„Poboljšanje lokalnog upravljanja, naročito u pogledu rada i održavanja postrojenja za vode i otpadne vode, i dalje predstavlja prioritet“, navedeno je u izveštaju EK i u nastavku naglašena potreba za većom transparentnošću pri planiranju i odabiru investicija u životnu sredinu.
Ovde se referira na to što je Srbija 2021. godine bez raspisivanja tendera dogovorila program za kanalizaciju i otpadne vode vredan 3,2 milijarde evra sa kineskom korporacijom Road and Bridge Corporation koji je počela da ga sprovodi u nekoliko opština. Pritom, kako zapaža i EK, o tom programu javnost ima jako malo podataka i nije obelodanjen ni jedan zvanični dokument.
Programski direktor Regulatornog instituta za obnovljivu energiju (RERI) Mirko Popović kaže da postoje naznake da taj program ima velike nedostatke.
“Još uvek istražujemo, nemo sve potrebne podatke, ali postoje indicije da Srbija taj posao neće uraditi u skladu sa tehnologijama koje su najpovoljnije po životnu sredinu i ekonomski povoljnije od nekih drugih. Upravo otvoreno takmičenje i analiza rešenja dovode do toga da izaberete najpovoljnije rešenje i isključite mogućnost korupcije”, kaže Popović.
Termoelektrane i dalje ključni zagađivači
Kad je u pitanju industrijsko zagađenje, Popović smatra da je u pogledu svih ključnih problema Srbija u proteklom periodu izveštavanja uradila jako malo, te da su pravljeni samo kozmetički koraci ka čistijem vazduhu.
„Za to vreme, krajem prošle godine, Vlada je usvojila izmene Zakona o integrisanom sprečavanju i kontroli zagađivanja, gde su zagađivači dobili grejs period od još tri godine – produžen im je rok za izdavanje integrisanih dozvola, samim tim i za obaveze. Tu je reč o podsticaju najvećih zagađivača, termoelektrana, rudarskog kompleksa u Boru…“, kaže Popović.
U Srbiji su emisije sumpor-dioksida i u prošloj godini bile daleko iznad vrednosti koje su utvrđene Nacionalnim planom za smanjenje emisija (NERP), a srpska termoelektrana Kostolac B i dalje važi za najveći zagađivač sumpor-dioksidom u Evropi. Zbog ovih prekoračenja zakonski propisanih vrednosti, RERI je tužio EPS Apelacionom sudu, koji je u novembru doneo prvostepenu presudu u kojoj EPS-u nalaže da smanji emisije sumpor dioksida u termoelektranama zbog njihove opasnosti po zdravlje ljudi i životnu sredinu.
„Ja sam i prošle govorio da je otvaranje klastera bila nagrada za loše đake, da je ona došla nezasluženo, i ispostavilo se kao tačno. Ako je to trebalo da bude podsticaj, u Srbiji na njega nije došlo do pozitivnog odgovora“, ocenjuje naš sagovornik.
Predlaže da se u izveštavanje o procesu pristupanja pitanja kao što su zagađenje vazduha i zagađenje životne sredine kontekstualizuju u okviru Poglavlja 23.
„Kontekstualizacija tih problema u okviru poglavlja 23 je nešto što bih ja očekivao i voleo da vidim u nekom od budućih izveštaja. Govorimo o ozbiljnom, masovnom kršenju ljudskih prava građana Srbije. Trebalo bi da imamo i osvrt na to da Srbija krši međunarodne sporazume kao što je Ugovor o energetskoj zajednici. Kršenje međunarodnih sporazuma je per se urušavanje vladavine prava“, poručuje.
Od energetske strategije zavisi borba s klimom i sudbina integracija
Srbija je u avgustu 2022. godine, sa zakašenjenjem od godinu dana, dostavila ažurirani
Nacionalno utvrđeni doprinos (NDC) Pariskom sporazumu. U njemu se obavezala na smanjenje emisija gasova sa efektom staklene bašte za 33,3 odsto do 2030. godine, čime je povećala ambicije sa dotadašnjih 9,8 odsto.
„To je jedino dobro što je urađeno po pitanju klime u periodu na koji se odnosi izveštaj. Ono što je izneto kao zamerka je izostanak usvajanja Integrisanog nacionalnog energetskog i klimatski plana (INEKP). Kad je dokument početkom godine prvi put bio pred javnom raspravom odustalo se zbog početka rata u Ukrajini i energetske krize. Zatim je predstavljen tokom leta, ali i dalje nije usvojen“, kaže klimatolog prof. dr Vladimir Đurđević.
U INKP-u bi, objašnjava, trebalo da bude opisano do sitnih detalja koji su planovi Srbije, šta tačno treba da uradi da bi smanjila emisije gasova sa efektom staklene bašte. Postoje tri scenarija, a najambiciozniji predviđa smanjenje štetnih gasova za više od 40 odsto do 2030. godine.
Navodi da to nije jedini izrađeni dokument koji se direktno ili neposredno tiče klime, a koji čeka na usvajanje. Tu spadaju i Nacionalni plan niskougljeničnog razvoja i Nacionalni plan prilagođavanja klimatskim promenama.
Velika je šansa, kaže, da je jedan od razloga za čekanje to što Ministarstvo energetike ne može da se unutar sebe usaglasi po pitanju energetske strategije Srbije.
„Ministarstvo energetike mora da donese odluka šta je energetska strategija zemlje – koliki će biti udeo sunca, vetra, hidroenergije, uglja, geotermalne energije, biomase, nuklearne energije, u proizvodnji u narednih 30 godina. Samo otvaranje klastera po pitanju klimatskih promena ne znači puno, to neće ubrzati proces. Bez strateške odluke i bez gašenja termoelektrana smanjenje emisija će biti nula“, poručuje Đurđević.
Posledično, bez odustajanja od uglja nemoguće je očekivati ni neophodno poboljšanje kvaliteta vazduha, kao ni ozbiljnog približavanja Evropskoj uniji kada je u pitanju ova oblast.
Leave a Comment
Your email address will not be published. Required fields are marked with *