Rat u Ukrajini prošao je svoj stoti dan, a posledice su jasno vidljive i izvan granica Ukrajine i Rusije. Gotovo ceo svet oseća posledice ovog sukoba u najrazličitijim sferama, od ekonomije do energetike ili snabdevanja hranom. Ukrajinski najbliži komšiluk dobija najviše pažnje za posledice koje trpi zbog ratnog stanja i uzajamnih paketa sankcija, ali posledice prevazilaze i evropski kontinent. Ovaj rat će izvesno imati ogromnog uticaja na budućnost energetskih politika i važnost zelene energije, jer može doneti velike promene u globalnoj energetskoj slagalici.

Trenutno, evropske države imaju težak zadatak pred sobom. Sa jedne strane stoje ambiciozni planovi za smanjenje štetnih emisija, izbacivanje uglja iz upotrebe i korišćenje (ruskog) prirodnog gasa kao privremenog rešenja do potpunog prelaska na obnovljive izvore energije. Na drugoj strani stoji ogroman politički sukob na liniji Zapad protiv Rusije, koji se preliva i na energetsku sferu, što ove planove može značajno promeniti, te samim tim i pomeriti važnije odluke u sferi ekološke transformacije.

Na susednom kontinentu, u Africi, posledice globalnog poskupljenja i eventualne nestašice hrane najviše će se osetiti. Međutim, ova globalna kriza može se postaviti i kao velika dugoročna prilika za brojne afričke države koje imaju ogromne rezerve fosilnih goriva. Takvih država je na ovom kontinetu dosta i još nisu u potpunosti iskoristile svoje potencijale. Evropska unija, u momentima kada je prinuđena da pronalazi alternativne izvore potrebnih energenata u kratkom roku, definitivno će ka južnom kontinetu usmeriti ogromnu pažnju. Deluje da je to već sada slučaj.

---

---

Afrika i Evropa kao partneri?

Nemački kancelar Olaf Šolc u drugoj polovini maja ove godine imao je svoju kratku afričku turneju poseta liderima različitih država sa ovog kontinenta. Laicima može delovati neobično da kancelar, koji predstavlja najveću evropsku ekonomiju, u sred krvavog rata u Evropi posećuje Niger, Južnu Afriku ili Senegal. Ipak, to ne bi trebalo da bude čudno, već prilično učestalo, iako se u praksi ne dešava često. Afrika je za Evropu jedan od najvažnijih strateških regiona u 21. veku, kome vrlo retko posvećuje dovoljnu pažnju. 

Budući trend negativnih efekata klimatskih promena u Africi, u kombinaciji sa visokim stopama rasta stanovništva na ovom kontinetu, mogu dovesti do devastirajućih posledica. Žrtve takvog razvoja događaja mogu biti ogromne u Africi, a Evropa bi mogla da se suoči sa velikim višemilionskim talasima „klimatskih izbeglica“ u narednim decenijama. Takvi novi migrantski talasi bi po haotičnosti i broju ljudi migrantsku krizu od 2014. do 2018. učinili relativno malim događajem, iako je u tom periodu ova kriza politički paralisala celu Evropu na nekoliko godina.

Evropske države zato imaju jasan interes da doprinesu stabilnosti afričkog kontinenta, zelenoj tranziciji koja bi umanjila efekte klimatskih promena u ovom regionu sveta i održivom rastu ekonomija u razvoju južno od Mediterana. Trenutno su u ovom regionu prisutne i druge sile poput Kine, a od evropskih država je tradicionalno prisutna Francuska, sa pomešanim utiscima među afričkim državama o efektima njenog prisustva. Ipak, povod za dodatni fokus evropskih država i Evropske unije kao celine u odnosu na južni kontinet neće biti ovi dugoročni strateški ciljevi, već trenutna nužda izazvana ratom u Ukrajini i poljuljanom stabilnošću evropskog energetskog snabdevanja.

Evropska unija između 35% i 40% svojih potreba za gasom namiruje kroz uvoz iz Rusije i to je trend koji se intenzivirao decenijama po obimu. Slično je bilo i sa drugim energentima poput uglja (oko 25% uvoza) ili nafte (nešto više), u odnosu na koje je izglasan (skoro) potpuni embargo od strane Evropske unije u poslednjim paketima sankcija. Nove političke okolnosti diktiraju Evropi da pronađe nove izvore zemnog ili tečnog gasa i odrekne se ruskog što je pre moguće. U takvim okolnostima Afrika deluje kao jedno od rešenja na srednji rok i može se uskoro desiti da na ovaj način privuče dodatnu pažnju na sebe. Nažalost, ponovo će u takvim okolnostima industrija fosilnih goriva biti veliki profiter, a napori o zelenoj tranziciji u Africi biti usporeni ili preusmereni.

---

---

Afrički energetski potencijali

Za energetiku u Africi važi slično pravilo kao i za mnoge druge oblasti, a to je postojanje potencijala i ogromne prepreke da se navedeni potencijali pretvore u opipljive dobiti. Iako se u Africi nalaze gigantske rezerve i nafte i prirodnog gasa, uz slabije regulacije vezane za njihovu eksploataciju, trenutna potražnja na kontinetu prevazilazi ponudu. Na osnovu predviđanja čuvene kompanije McKinsey, potražnja na ovom kontinetu za naftom i gasom će 2040. biti za 30% veća nego danas. Procena za globalni rast potražnje u istom vremenskom periodu je samo oko 10%. 

Razlog za to je ubrzana industrijalizacija na kontinentu i ogroman populacioni rast, s obzirom da je po predviđanjima Ujedinjenih nacija, Afrika kontinet koji će do 2050. duplirati svoju populaciju sa oko jedne milijarde na preko dve milijarde žitelja. Ukoliko se pogledaju realistične šanse za ekološku tranziciju na ovom kontinetu, koliko god se recimo u Senagalu država trudila da intenzivnije primenjuje solarne panele, šanse za ranije izbacivanje fosilnih goriva iz upotrebe nije nešto što bi trebalo očekivati. Domaća potražnja za fosilnim gorivima već postoji, a ono što može biti novina je što se uskoro može javiti i evropska. 

Najveći potencijal se može naći u saradnji u oblasti gasa, gde je pojedinim evropskim državama očajnički potrebna zamena u odnosu na ruski zemni gas. Države sa visokim stepenom zavisnosti od ruskog gasa, a ujedno i količinski velikom potrošnjom gasa, će platiti za bilo koju dostupnu alternativu. U ovom momentu ne postoji dovoljna infrastruktura za takvu izvodljivu alternativu, bilo da se radi o razrađenim gasovodima, bilo da se radi o terminalima za tečni gas (LNG).

Tokom 2021. Evropska unija je iz Rusije uvezla 155 milijardi kubnih metara gasa po podacima International Energy Agency (IEA). Te količine nije lako nadoknaditi u kratkom roku i po ceni koja je važila do rata u Ukrajini. Ipak, ne bi trebalo potcenjivati ni trenutne afričke kapacitete, čak i one koji su danas na snazi i podmiruju evropskom kontinetu deo gasnih potreba. Po podacima Eurostata za 2020, dve afričke države podmirile su u zbiru čak preko 10% gasnih potreba Evropske unije te godine. Alžir je izvezao oko 36 milijardi kubnih metara gasa, a Nigerija blizu 23 milijarde kubnih metara, što je u zbiru oko 1/3 izvoza Rusije na Evropsko tržište. Da li bi ovi brojevi mogli da se u bliskoj budućnosti naglo povećaju i koje bi bile posledice takve politike?

Afrički izvoz gasa na evropsko tržište

Kada se pogledaju države u kojima najčešće završava gas afričkog porekla, radi se mahom o državama koje već danas ne zavise naročito od ruskog gasa. Prvenstveno su u pitanju države poput Portugala, Španije ili Italije, koja najavljuje da će ruski gas izvesno sve više menjati afričkim i za tako nešto postoji već potrebna infrastruktura. 

Nove države kojima će Italija posvetiti dodatnu pažnju su Angola i Kongo sa kojima je krajem aprila potpisala ugovore o uvozu zemnog gasa, a u slučaju Konga i tečnog gasa (LNG). Uz dodatne ugovore o tečnom gasu sa Egiptom i predviđenom povećanju uvoza iz Alžira u 2023. i 2024. za dodatnih 9 milijardi kubnih metara gasa godišnje, Italija će verovatno biti prva velika ekonomija koja će uspešno izvršiti tranziciju sa ruskog na afrički gas. Ova država ima veliku prednost jer je njen energetski gigant Eni već prisutan u Africi i adekvatna gasna infrastruktura mahom postoji ili se uskoro može osposobiti.

Što se ostalih država tiče, postoji više barijera da do povećanja ili tek početka uvoza iz Afrike dođe u kratkom roku. Jedan deo država, poput nekoliko solidno razvijenih u Centralnoj Evropi, su države bez izlaza na more i to značajno smanjuje njihovu fleksibilnost po ovom pitanju. Jedan broj država koje imaju more, nemaju adekvatne LNG terminale, poput Nemačke. Međutim, čak i sa adekvatnom infrastrukturom za tečni gas, najveći broj proizvođača se obavezuje na dugi rok vezano za svoje snabdevanje tečnim gasom, te se ni oni ne mogu tek tako lako preusmeriti na nove kupce, ako već imaju dugoročne važeće ugovore sa starima.

Rešenje za taj problem može biti povećavanje nivoa eksploatacije gasa u Africi, jer brojne države imaju ogromne rezerve koje nisu još predmet ozbiljnije upotrebe, poput Tanzanije, Senegala ili Mozambika. To naravno ne može biti rešenje na kratki rok za evropske države, a potreba za gasom je već danas visoka. Osim samog faktora vremena, trenutne regulacije na nivou Evropske unije značajno smanjuju manevarski prostor za evropsko investiranje u fosilna goriva čak i van teritorije EU. 

---

---

Većina afričkih zemalja bogatih gasom, sa izuzetkom Alžira, suočavaju se sa problemima trenutnih proizvodnih kapaciteta koji ne mogu da zadovolje aktuelnu evropsku potražnju. Drugi proizvođači kao što su Ekvatorijalna Gvineja, Angola ili Kongo nemaju potrebnu infrastrukturu koja bi im omogućila povećanje proizvodnje uskoro. Planirani gasovod iz Nigerije, preko Maroka do Španije, a samim tim i Evropske unije, još je u počenim fazama.

Evropska zabrana finansiranja novih projekata vezanih za naftu i gas u Africi takođe je blokirala potencijalna ulaganja za buduće proizvođače kao što je Uganda. Ovakve okolnosti mogu lako naterati Evropsku uniju da poništi svoje postojeće regulacije, što bi bio korak nazad u ambicioznoj agendi zelene transformacije u Evropi. Krizno stanje u Evropi može dovesti do kriznih mera, kao što je upravo spomenuti potez ili privremeno povećanje upotrebe uglja u kratkom roku, što bi imalo naročito štetne efekte po nivo evropskih emisija. U ovom trenutku, Afrika će svakako na različite načine ostati fokus evropskih energetskih ambicija kao jedna od mogućih alternativa u odnosu na Rusiju.

Evropski put do diversifikacije nije lak

Kada su evropske države sastavljale svoje energetske strategije za narednih nekoliko decenija, okolnost poput invazije Rusije na Ukrajinu nije bila uključena u jednačinu. Ta okolnost danas sve menja, jer dok vojske Ukrajine i Rusije vode rat u rovovima i bunkerima na preko 1000 kilometara fronta, Evropska unija i Rusija taj rat vode u ekonomskoj sferi. Taj rat je teško voditi, ako u pravcu Moskve se svakog meseca iz Evropske unije odlije par desetina milijardi evra (ili rubalja) za energente, kao ubedljivo najvažnijeg izvoznog proizvoda Rusije i jednog od glavnih prihoda budžeta ove države.

Čak i kada se rat u Ukrajini završi, vraćanje na stanje pre ovog sukoba deluje kao nemoguće, te bi zato evropske države trebalo da dalje preisputuju svoju energetsku strategiju. Ukoliko se ona bude bazirala na više uglja (barem privremeno), usporovanju zelene tranzicije i investiranju u dalju ekspanziju ekspolatacije fosilnih goriva u Africi, to neće biti dobra vest za globalne ciljeve smanjenje štetnih emisija gasova zelene bašte. 

Evropa se u prethodnih nekoliko godina postavila kao šampion u ovoj oblasti i sa najambicioznijim ciljevima, te je teško očekivati da će druge države sveta biti ambicioznije od Evropske unije u sferi ekologije. Na drugoj strani, brojne afričke države će zaista imati priliku da u narednih nekoliko decenija zarade dosta novca od strateške promene u Evropi. Kada je nemački kancelar Olaf Šolc u svojoj poseti Senegalu podržao projekat eksploatacije novih pomorskih nalazišta u ovoj državi, senegalski predsednik Maki Sal je iskoristio forumilaciju „da igra od sreće“.  Ta formulacija nije daleko od istine, jer će se mnoge afričke države obradovati da desetine milijardi evra koje su išle u pravcu Moskve, sutra završe u Dakaru, Alžiru, Luandi ili Kinšasi. Put do te finalne faze slivanja novca u budžet jeste dugačak, ali se u slučaju obe strane isplati.

Evropske države bi na ovaj način obezbedile alternativno snabdevanje svog tržišta dok ekološka transformacija ne bude gotova, a afričke države bi obezbedile kapital za nove projekte, novac od prodaje energenata i nove stabilne poslove za lokalno rastuće stanovništvo. Na ovaj način bi i Evropljanima više u interesu bilo da Afrika bude politički stabilnija i bili bi spremni da se politički više založe za to, a i konkurisali bi i kineskom uticaju u regionu. Ova saradnja zato deluje kao veoma izvesna u narednim godinama i decenijama. Jedini koji bi u tom novom odnosu snaga bili gubitnici bi svakako bilo stanje životne sredine u Africi i brzina ekološke transformacije u Evropi, ali sa sigurnošću se može reći da ovo nije prvi, a ni poslednji put da se ova dva procesa nađu na gubitničkoj strani akutlene politike.