Posledice rata u Ukrajini: Kako će Evropska unija bez ruskih energenata

Posledice rata u Ukrajini: Kako će Evropska unija bez ruskih energenata
Foto: Quinten de Graaf, Unsplash

Rusija je glavni uvozni partner EU i za prirodni gas, i za naftu i za ugalj.

Za samo nekoliko dana biće tačno jedan mesec od početka oružane invazije Rusije na Ukrajinu, koja je više ne samo ukrajinsko pitanje, već i globalno političko i ekonomsko pitanje broj jedan. Ono što dodatno građanima unosi nemir je to što ne deluje da će se rat tako lako završiti, kao što ne deluje da će neko biti izolovan od posledica razornog sukoba. Kao što je u jednom od prethodnih tekstova navedeno, pored Ukrajine i Rusije kao učesnica sukoba, ovaj rat će najvećim delom osetiti i evropske države. Prvenstveno će se efekti ovog sukoba osetiti u sferi energetike, a samim tim logično i u sferi najvaljene ekološke transformacije ili rastuće inflacije.

U prethodnom tekstu je analizirano koliko evropski donosioci odluka smatraju ovu krizu ozbiljnom i zašto su zaokreti koji su se desili u prvih par nedelja dobar signal toga. Međutim, uprkos jasno izraženoj želji da se evropske države odvoje od Rusije u energetskoj sferi iz strateških razloga, putevi koji od Rusije vode ka energetskoj nezavisnosti su prilično različiti. 

Trenutno su različite opcije predmet razmatranja i postoji mogućnost da u narednim mesecima dalji plan evropskih država bude mnogo jasniji od trenutnih inicijativa. Razlozi zašto je teško napraviti prekid odnosa sa Rusijom i naći alternativu je strukturne prirode, koji nije samo energetsko pitanje, već ima korene i u evropskom načinu donošenja političkih odluka.  Taj način donošenja političkih odluka može imati veliku cenu danas i posledica je višedecenijskog nemara ili pogrešne strategije.

Evropska energetika i budućnost

Evropska unija i njene najmoćnije države članice su kroz decenije nakon kraja Hladnog rata pokušavale maksimuzuju svoje ekonomske dobitke plaćajući ih spoljnopolitičkom snagom. Zahvaljujući američkoj garantovanoj vojnoj zašititi i relativno stabilnom okruženju, evropske države su svoju centralnu politiku usmerile na nastavak svog ekonomskog rasta, čak i u paktu sa državama sa kojima nemaju politička slaganja. Iako je takva politika Evropu činila politički ranjivom, ekonomski dobici su bili jasni. Najbolji primer takve politike je saradnja sa Rusijom u sferi energetike.



Iako je od raspada SSSR-a Rusija od kooperativnog odnosa sa Zapadom tokom ’90. postala u drugoj polovini 2000. značajno asertivnija, evropska pozicija je do aneksije Krima bila politički relativno umerena. Razlog za to je sve intenzivnija saradnja u sferi u energetike, a naročito u sferi uvoza prirodnog gasa iz Rusije. Uvoz ruskog gasa je od ’90. do danas porastao više nego duplo, a razlog je što je jeftiniji od drugih izvora, emituje manje CO2 od izvora poput uglja, manje je politički nepopularan od nuklearne energije, a i jeftiniji je za transport i lakši za skladištenje.

Na drugoj strani, takva sve intenzivnija ekonomska saradnja, koja je trebalo da se dodatno poveća po planovima, značajno slabi spoljnopolitičku poziciju Evropske unije. Evropske sankcije u sektorima koji bi zaboleli Rusiju su teško sprovodive, a da i Evropa ne snosi posledice. Značajan broj bivših evropskih političara danas je blizak Moskvi, poput bivšeg nemačkog kancelara Gerharda Šredera koji je u upravnom odboru Gasproma i Severnog toka, bivšeg austrijskog kancelara Kristijana Kerna koji je bio zaposlen u ruskim železnicama ili bivšeg premijera Finske Eskoa Ahoa koji je bio član nadzornog odobora Sberbanke. Veliki broj političara na populističkoj desnici takođe gaji bliske odnose sa Moskvom, koji su u par situacija imali i direktne dokazane finansijske veze.

Takva energetska politika, koja bi ruski gas koristila kao srednjeročno rešenje pre veće ekološke transformacije, značajno je oslabila evropsku spoljnopolitičku snagu i manveraski prostor. Manjak takvog manevarskog prostora u međunarodnoj areni, a da evropski građani ne plate ekonomsku cenu, vidljiv je od momenta kada je kriza u Ukrajini prozivela spoljnopolitičku krizu. Nakon nekoliko dekada plaćanja spoljnopolitčkom snagom jasnih ekonomskih dobitaka, evropske države danas moraju da smisle novi put u rešavanju ovog problema i da rade obrnuto. Evropska unija radi veće spoljnopolitičke snage mora da u kratkom roku plati ekonomsku cenu i pronađe alternativne puteve snabdevanja energijom potrebnom za razvoj. Takođe, u takvoj politici mora i da pazi da ne poremeti svoje ciljeve u zelenoj transformaciji i redukovanju štetnih emisija. Na prvi pogled to ne deluje lako i postoje dva ugla koja je potrebno u takvoj analizi razmotriti.

Fosilna goriva kao alat i rizik

Za razliku od drugih svetskih ekonomskih sila, Evropska unija nije veliki proizvođač fosilnih goriva. Mali broj država ima značajne prirodne resurse koji mogu biti eksploatisani u svrhu proizvodnje energije. To je sa jedne strane dobar motivator u ekološkoj tranziciji, gde su države Evropske unije definitivno najambicioznije i planovi do 2030. za takvu promenu su najbolje razrađeni i najsveobuhvatniji. Manjak jake industrije fosilnih goriva, umanjuje i snagu ovih lobija na političkoj sceni i daje prostor za jake zelene stranke širom Evrope.

Međutim, evropske države definitivno ne mogu u ovoj fazi svoje energetske i ekološke tranzicije bez fosilnih goriva. Zbog manjka domaćih izvora, najveći deo tih fosilnih goriva dolazi iz uvoza. Kada se pogledaju izvori tih goriva, Rusija je glavni uvozni partner i za prirodni gas, i za naftu i za ugalj. Političko odvajanje od Rusije bi zato podrazumevalo u ekonomskoj sferi i potpunu promenu načina funkcionisanja energetike. Deo evropskih potreba za fosilnim gorivima popunjavaju i politički prijateljske države poput: Norveške, Kanade i Sjedinjenih Američkih Država, ali i u sferi nabavke uglja i države poput Kolumbije. 

Ipak, izlazak iz zone ruske energetske zavisnosti bi podrazumevao dosta odlučniji zaokret. Sa jedne strane, u ponudi je američki tečni gas koji je skuplji i za čije skladištenje je potrebno izgraditi dodatne kapacitete. Ovo rešenje je bilo moguće dosta ranije, te je i američki predsednik Ronald Regan o ovome govorio još 1980-ih, ali su evropski političari uvek birali ekonomsku isplativost naspram političke. Slično važi i za kapacitete države Katar i njen tečni gas. Oba ne predstavljaju kratkoročno rešenje, ali mogu biti razmatrani kao deo dugoročne strategije.

Na drugoj strani, evropske države imaju u opticaju i gas iz nešto bližih izvora od SAD, ali opet geografski dalekih krajeva sveta, u koji spadaju Azerbejdžan ili Turkmenistan koji imaju velike rezerve i nalazišta prirodnog gasa. Iako je iz infrastrukturnog ugla danas dosta lakše dopremiti gas ka Evropi iz ovih država, u pitanju je još jedno vezivanje za takođe vrlo autokratske države. Iako Azerbejdžan takođe ima jak lobi unutar Evrope i konkurentski je u odnosu na Rusiju, ne bi trebalo ignorisati da bi bliska saradnja sa ovom državom mogla da ima skupu političku cenu u promociji demokratije u međunarodnoj areni. 

Režim Alijeva u Azerbejdžanu je pod konstantnim napadima različitih međunarodnih organizacija koje se bave demokratijom, slobodom medija ili ljudskim pravima, te problemi postoje u takvoj saradnji, iako Azerbejdžan zbog svoje udaljenosti i veličnine ne može biti izvor problema poput Rusije. Međutim, kupovina fosilnih goriva iz ove države može samo dodatno ojačati ovaj režim koji i danas zavisi od prodaje fosilnih goriva na međunarodnom tržištu.

Evropska strategija u sferi fosilnih goriva zato je vrlo ograničena kada se govori o odvajanju od Rusije. Definitivno ne postoje popularna rešenja. Ona se može bazirati na diversifikaciji uvoza energenata na deo savezničkih država poput SAD-a, Kanade, Australije i Norveške odakle su energenti mahom skuplji, ali će se dodatno ojačati politička savezništva sa njima. Na drugoj strani, evropske države mogu se pragmatično osloniti na više manjih autokratija koje imaju fosilna goriva koje se mogu dopremati do Evrope. To se može uzeti kao privremeno rešenje do potpune ekološke tranzicije koja je jedina garancija dosta veće nezavisnosti i od Rusije i od drugih manje rizičnih spoljnih aktera.

Ekološka transformacija kao alat

Kao što je analizirano u više prethodnih tekstova, evropske države svesne svojih ograničenja sa fosilnim gorivima imaju velike ambicije u sferi ekološke tranzicije. Takve ambicije je izrazila Evropska komisija sa svojim ciljevima da štetne emisije redukuje za preko polovine do 2030, a slične politike su usvojile i brojne evropske vlade. Ekološka revolucija očekuje se do kraja dekade u najvećoj evropskoj privredi, Nemačkoj, a garancija za to su zeleni kao ključni partner u novoj vladi. Ambiciozne planove donele su i države poput Holandije ili Slovenije, a iskorak u ovom smeru pravi i Francuska, koja je po štetnim emisijama po glavi stanovnika dosta bolje rangirana od svojih bogatih komšija.

Ukoliko se analizira aktuelna evropska strategija za zelenu tranziciju, ona bi trebalo da obezbedi drastično veću energetsku nezavisnost Evropske unije do različitih spoljnih aktera. Kada se radi o proizvodnji električne energije, najviše bi trebalo da nastrada ugalj i njegova intenzivna upotreba, iako bi kratkročno gledano trebalo očekivati zbog krize odnosa sa Rusijom njegovu veću upotrebu. Umesto termoelektrana, evropska strategija je dobrim delom fokusirana na energiju veterogeneratora i solarnih panela, koja u brojim državama dobija ozbiljan zamah. U strategiji velikog broja pojedičanih članica ovo je vidljivo kao rešenje, iako je i na srednji rok takođe često moguće videti i prirodni gas.

Što se tiče individualnih potrošača, brojne države su u svojim strategijama do 2030. fokusirane na povećavanje energetske efikanosti koja bi optimizovala potrošnju. To je moguće videti u dosta ambicioznijem formatu i u Italiji, i u državama poput Nemačke, Holandije ili Danske. Druga je široka primena solarne energije na zgradama, što sa invoacijama u ovoj sferi ima veću isplativost nego ranije. Promocija električnih vozila naspram onih koja se kreću pomoću fosilnih goriva je takođe je prisutna u većini strategija evropskih država i to bi smanjilo potražnju za fosilnim gorivama od strane transpornog sektora.

Trenutna kriza će takođe ojačati lobi unutar Evrope koji se zalaže da nuklearna energija bude kategorizovana kao čista energija, iako nuklearna energija može biti samo deo dugoročnih planova, a ne kratkoročno rešenje. Kao izvor energije za čije je novo stavljanje u funkciju potrebna cela dekada, on može postati deo dugoročnih strategija dela država, a kratkoročno može odložiti zatvaranje aktuelnih kapaciteta što je na delu u Belgiji i Nemačkoj.

Na ovaj način evropske države uprkos velikim kratkročnim gubicima mogu na srednji i dugi rok da ostvare više dobitaka. Prvi je da mogu (istorijski gledano) brzo redukovati štetne emisije i tako obezbediti čistije životno okruženje svojim stanovnicima, a sa druge strane redukovati politički uticaj autokratije sa kojom imaju jasna politička neslaganja i oslabiti njenu ekonomiju baziranu mahom na fosilnim gorivima.

Kome će kriza dugoročno pogodovati u energetskom sektoru?

Rat u Ukrajini će imati devastirajuće posledice po samu Ukrajinu. Ova država je tokom rata na svojoj teritoriji 2014. izgubila polovinu ekonomije i tek 2021. se vratila na predratni nivo. Aktuelna destruktivna invazija na njenu teritoriju će imati mnogo veće posledice. Iz tog razloga bilo kakva saradnja sa Rusijom, pa i u energetskoj sferi, nosiće sa sobom veliku političku cenu gledano samo iz ugla političkog oportunizma. Kada se isključi čak ovaj faktor i strateški ova saradnja će biti sve teža, te će evropske države morati da pronalaze alternativu mnogo brže nego što su ovu saradnju prethodno zidale.

Ukupno gledano, u energetskoj sferi najveći „dobitnici“ rata između Rusije i Ukrajine biće dugoročno gledano obnovljivi izvori energije, kompanije koje se bave inovacijama u ovom sektoru, nuklearna energija i države koje mogu Evropi dopremiti prirodni gas, a da se ne radi o samoj Rusiji. Ova koalicija dobitnika je u drugim okolnostima međusobno prilično isključiva, ali u vanrednim okolnostima imaće svoju jasnu svrhu sa pojedinim vrlo jasnim negativnim efektima.

Neki od tih negativnih efekata je kratkoročno jačanje industrije fosilnih u državama koje će snabdevati Evropu u periodu odvajanja od Rusije. To znači jačanje američke industrije fosilnih goriva, koja prilično često ima korozivan uticaj na američku politiku i koja često direktno doprinosi širenju glasa nenaučnih negatora klimatskih promena i van američke teritorije. 

Takođe, to znači i implicitnu legitimizaciju različitih autorkatija koje promovišu suprotne vrednosti od onih koje zastupa Brisel, a vrlo eksplicitno punjenje njihovih državnih budžeta evropskim novcem i devizama. Iako te države nisu Rusija Vladimira Putina, koja ima kapaciteta da predstavlja bezbednosnu pretnju po Evropu, može doprinositi efikasnijem međunarodnom relativizovanju vrednosti Evropske unije. 

Naravno, ne bi trebalo zaboraviti i negativan efekat po džepove evropskih potrošača i privrede koji će barem kratkoročno plaćati više za energiju. Kao jedan od najvećih generatora inflacije danas, energenti će to u Evropi gotovo sigurno nastaviti da budu. Međutim, aktuelna kriza proizvedena invazijom Rusije na Ukrajinu podrazumeva rešenja koja ne mogu biti popularna i efikasna u isto vreme. Evropske države su pokazale odlučnost da pronađu rešenje i na osnovu prvih koraka deluje da to neće biti samo birokratske fraze. Posledica ruske invaziju na Ukrajinu biće i energetsko odaljavanje Brisela i Moskve i Evropska unija je spremna da na srednji rok plati cenu za to.


Ostavite komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su obeležena *

Slušaj Ekologika podcast
Ekologika podcast
Share via
Copy link
Powered by Social Snap