Različite vlade u Holandiji su nedovoljno fokusa stavljale na pitanje klimatskih promena, međutim sada dolazi do promena.
Kada se govori o globalnom zagrevanju i predviđenom rastu nivoa mora kao posledice ovog procesa, gotovo je svima jedna država asocijacija kao prva na udaru. Naravno, radi se o Holandiji, kao državi koja se u određenim obalskim krajevima nalazi i sedam metara ispod nivoa mora. Kao država sa ovakvom pod/nadmorskom visinom i koja ima obalu dužine od oko 1000 kilometara, pitanje klimatskih promena mora biti shvaćeno ozbiljno.
U prethodnim dekadama to nažalost nije bio slučaj. Različite vlade u Holandiji su nedovoljno fokusa stavljale na ovo pitanje, te se ova država po nivou štetnih emisija veoma loše rangira. Trenutno deluje da dolazi do promena i da će i ovu državu zahvatiti veliki zaokret u klimatskoj politici, koji se dešava širom najrazvijenijih država. Program nove holandske vlade, koji se pregovarao skoro tokom cele prošle godine, značajan deo svoje pažnje usmerava ka ekologiji. Razloga za to ima više, a samo egzistencijalno pitanje klimatskih promena nije jedini faktor koji na ovu promenu smera ima uticaja.
Najzanimljviiji detalj je što novu vladu čini isti premijer koji je bio na čelu prethodne, kao i vlade pre nje, ali i vlade pre te. Međutim, novi fokus na klimu jednog od najdugovečnijih evropskih političara, Marka Rutea, dobar je pokazatelj globalnih promena u ovoj sferi. Da li je ovaj zaokret dovoljan i realističan za promene u ovoj državi, pitanje je vredno analize.
Holandija i pristup klimatskoj politici
Kada se analizira današnja struktura holandske energetske potrošnje, uglavnom se dođe do jednog pojma, fosilnih goriva. Ekonomija ove države, ali i individualni potrošači, u ogromnoj većini oslanjaju se na upotrebu različitih izvora iz ove kategorije. Holandija spada u jednu od 20 najvećih ekonomija sveta, te njena velika potrošnja energije iz fosilnih goriva, logično podrazumeva i visok stepen štetnih emisija. Danas je ova država po navedenom kriterijumu duplo gora od Francuske, koja je po broju stanovnika četiri puta veća i po veličini ekonomije više od dva puta veća.
Ukoliko bismo radi preciznosti iskoristili kriterijum štetnih emisija po glavi stanovnika, Holandija bi se našla u samom svetskom vrhu sa Australijom, SAD-om, Kanadom, kao i različitim bliskoistočnim naftnim monarhijama. Razlog za to je što ova država u ogromnom procentu koristi prirodni gas i ugalj, troši dosta naftnih derivata, a prilično ograničeno upotrebljava obnovljive izvore ili nuklearnu energiju. Danas se oko dve trećine električne energije u Holandiji proizvede iz prirodnog gasa i blizu jedne petine iz uglja, dok energija vetra čini oko 10%, solarna energija 4,3% i nuklearna energija tek oko 3% (koliko i biomasa).
Iako je u prethodnoj dekadi na teritoriji ove države zatvoreno čak šest termoelektrana na ugalj (istina manjih), velika zavisnost od prirodnog gasa nosi dve loše strane. Prva je to što je u pitanju fosilno gorivo i što uprkos čestom svrstavanju u čistiji deo izvora energije, emisije CO2 i metana ne bi trebalo ignorisati. Preko 90% domaćinstava ga danas koristi za grejanje, što povećava njegovu upotrebu i van same proizvodnje eletkrične energije. Drugi faktor je više i praktične i političke vrste, jer Holandija najveći deo svog prirodnog gasa uvozi. To je čini dosta ranjivom državom, a u prethodnom periodu gigantska domaća postrojenja u Groningenu, kao posledicu eksploatacije danas imaju sve učestalije zemljotrese u ovom regionu.
Na ovaj način, Holandija značajno doprinosi globalnom zagrevanju u odnosu na svoju veličinu i ekonomski i populacioni udeo u svetu. To naravno deluje paradoksalno, zbog navedenih detalja oko geografskog položaja ove države, ali je činjenica. Ove pozicije su krenule da se menjaju tek pre par godina, kada vlada donosi Klimatski zakon 2019. sa nešto detaljnijim planovima, a puni zaokret se javlja tek sa dogovorom nove, četvrte, vlade Marka Rutea.
Planovi nove vlade Marka Rutea
Nakon skoro deset meseci postizbornih pregovora između različiih stranaka, nova vlada premijera Marka Rutea je krajem prošle godine uspela da nađe kompromis. Vladajuća stranka desnog centra VVD uskladila se sa dve demohrišćanske partije i levoliberalnim Demokratama 66. Ovakav politički sastav vlade najčešće ideološki asocira na probiznis politiku i tek ograničenu brigu za životnu sredinu. To i jeste bilo pravilo za VVD kao protrižišnu i fiskalno odgovornu partiju u prethodnim mandatima premijera Rutea, čak i kada je u koaliciji imala i više levičarske partije.
Ipak, pred sam kraj mandata prethodne vlade, mešoviti kabinet vlade doneo je prve promene ovog pravila. Tokom 2019. doneta je konkretna strategija u borbi za dekarbonizaciju kroz naredne dekade u okviru Klimatskog zakona. Ovaj dokument obuvata promene od upotrebe gasa u domaćinstvima, promenama u proizvodnji električne energije, smanjenju upotrebe uglja i konkretnim ciljem smanjenja štetnih emisija za 49% do 2030. i 95% do 2050. (u odnosu na nivo iz 1990). Čak preko 100 različtih aktera koje ovo pitanje dotiče, učestvovalo je u izradi ovog dokumenta.
Iako su određene pozitivne tendencije već bile vidljive u energetskoj sferi, ozbiljnija strategija je izostajala. Dobar primer je to što je populacija ove države od 2008. do 2018. godine porasla za 5%, a veličine njene ekonomije za skoro desetinu u istom periodu, a da je potražnja za energijom opala za 5%. Razlog za to je mahom povećanje energetske efikasnosti od oko 15% u datom periodu, a manje zbog veće intervencije u samoj proizvodnji električne energije ili promene u strukturi izvora energije koja je izostala. Veće promene u ovoj sferi dolaze tek sa novijom politikom prethodnog i aktulenog kabineta Rutea.
U novom dogovorenom planu vlade od nešto manje od 50 strana, najavljeni su veći iskoraci u ovoj sferi posle dugo godina neodlučnosti. Po prvi put u istoriji ove zemlje zasebno ministarstvo je opredeljeno za zajedničko pitanje ekologije i ekonomije, koje ima veliki broj zadataka do kraja ovog mandata. Za početak uveden je dosta ambiciozniji cilj u smanjenju emisija CO2 koji je postaljen na redukovanje od 55% do 2030. u odnosu na nivo iz 1990. Planirano je investiranje čak 35 milijardi evra preko već aktuelnih subvencija za zelenu energiju, promenu načina funkcionisanja industrije, domaćinstava i transporta.
Dogovoreno je da se više pažnje posveti tehnologijama koje će unaprediti upotrebu zelenog vodonika i sintetičkog kerozina. Planirano je da se u ovom mandatu vlade opredeli oko pola milijarde evra za podizanje dve nove nuklearne elektrane, kao i da se izbaci upotreba energija iz biomase. Država bi trebalo i da iz upotrebe ugasi pogone za eksploataciju prirodnog gasa u Groningenu, kao i da drastično smanji zagađenje u saobraćaju.
Iako ovaj program deluje zaista manje ambiciozno u odnosu na program nove nemačke vlade “semafor koalicije”, za ovu državu jeste novina. Očekivati od fiskalno štedljive, u proseku vrednosno desne koalicije (bez zelenih u vladi) i od istog premijera ekološki radikalizam, nije realno. Ova tendencija je svakako pokazatelj ozibljnosti globalne pretnje i promena trendova u sferi ekologije, te je i vlada ovog sastava spremna da napravi odvažnije iskorake. Deo razloga je naravno i političke prirode.
Politički preduslovi za ovakvu promenu
Jedna od karakteristika holandske politike je vrlo usitnjena politička scena, zbog izrazito niskog postavljenog cenzusa. Zbog toga je u parlamentu koji broji 150 poslanika, konstantno preko 10 političkih partija. Takav raspored snaga čini pojedinačne partije veoma ranjivim i podrazumeva konstantne komplikovane koalicije između više partija. Majstor snalaženja u ovakvom političkom sistemu je aktuelni premijer Mark Rute, koji je od 2010. na vlasti i uspeva da dobro oseti političke vetrove koji dolaze i u skladu sa njima da se adaptira. U dosadašnjem radu bio je u koalicijama sa različitim strankama, od socijaldemokrata, preko tvrde desnice do aktuelne kombinovane koalicije.
Kada je u Evropi nastupila migrantska kriza i ektremna desnica je naglo porasla i u ovoj državi, Rute se adaptirao i blago promenio svoj diskurs u smeru skepticizma prema imigraciji. Na taj način je oslabio tvrdu desnicu i 2017. pobedio na izborima. U međuvremenu je te pozicije ublažio, a naročito zbog ogromnog proboja zelenih na lokalnim izborima 2018. i regionalnim izborima 2019. Ekološka snaga Zelena levica (GroenLinks) uspela je da napravi ogroman uspeh u velikim gradovima, značajno poraste od 2017, a već 2018. na regionalnim izborima duplira svoj izborni rezultat. Globalni ekološki talas među urbanom i progresivnom srednjom klasom stigao je i u Holandiju, a tome su pomogli i javni pritisci Evropske unije oko regulacija u Holandiji vezanih za njene štetne emisije.
Kao vrlo pragmatičan lider, dugogodišnji premijer je ponovo izvršio promenu u svojim političkim pozicijama i pomerio je svoju vladu ulevo po pitanjima ekologije i javne potrošnje. Na ovaj način on se uskladio sa prosečnim glasačem i njegovim sve intenzivnijim pozitivnim gledištem na zelenu tranziciju. Zahvaljujući ovakvom stalnom usklađivanju, premijerova VVD je konstantna prvoplasirana snaga i gravitaciono polje za male partije, bez čega je na ovakvoj političkoj sceni teško sastaviti potrebnu većinu.
Rute takođe ima prostora za navedene najavljene poteze i zbog podrške javnog mnjenja. Nuklearnu energiju podržava oko 60% građana u istraživanjima javnog mnjenja, što je u svetu retkost. Po istraživanju Evropske investicione banke iz ove godine, preko 60% Holanđana misli da vlada ne radi dovoljno da spreči klimatske promene i njihove negativne posledice. Čak 77% holandskih građana misli da su klimatske promene glavna pretnja za opstanak čovečanstva, a čak 59% misli da su oni zabrinuti više od sopstvene vlade oko klimatske opasnosti. Sa građanima koji imaju ovakvo raspoloženje, teško je biti isključivo probiznis premijer koji ne obraća pažnju na životnu sredinu.
Uspesi zelenih 2017. i 2018. su bili prvo upozorenje za vladu, a očigledno i da novi program predstavlja jasnu reakciju na nedovoljno ambiciozni program iz 2019. U državi gde preko 70% mlađih od 29 smatra da klimatske promene utiču već danas na njihov svakodnevni život, a sa tim se slaže čak 54% starijih od 64 godine, odlučnije iskorake je ne samo lako opravdati, već bez njih je teško politički preživeti. Ovakvi sentimenti su veoma retki u drugim razvijenim državama, te po ovome Holandija predstavlja pozitivan izuzetak.
Budućnost ekološke transformacije Holandije
Za ozbiljniju zelenu transformaciju Holandije potrebno je dosta posla, jer je ovo pitanje kroz dekade bilo prilično zapostavljeno. Ukoliko se na manjak brige doda i faktor prilično ekološki nezadovoljavajućih fundamenata za ovako ekonomski razvijenu državu, obim posla koji očekuju novu vladu i buduće vlade deluje dosta jasnije. Kratkoročno gledano, trendovi idu u korist sve manjih emisija u ovoj državi, ali gledano iz šire perspektive bez veće intervencije tempo promena je vrlo spor. Kao i sa slučajem Australije, koji je bio analiziran u jednom od prethodnih članaka, pitanje spore dekarbonizacije u najbogatijim državama sveta stvara moralni hazard i otežava ubeđivanje siromašnijih država da se odreknu svojih rastućih štetnih emisija.
Međutim, politička klima o svetskoj klimi se menja širom razvijene Evrope, pa i u ovoj državi poznatijoj po državnoj štednji. Briga birača oko globalnog stanja klime je, kao što je spomeuto, sve veća i ove tendencije će biti sve teže ignorisati. Ukoliko Zelena levica bude deo neke od budućih vlada, promene u ovoj sferi mogu biti samo radikalnije. Holandija zbog svoje fiskalne stabilnosti ima ogroman budžetski prostor za investicije, pa i u ovoj sferi, te se pitanje troškova ne postavlja kao nužno. Naravno, trebalo bi uzeti u obzir da ni velika javna potrošnja takođe nije najpopularnija kod holandskih birača, ali bi u ovoj sferi našla opravdanja.
Kao finalni zaključak može se reći da postavljanje ambicioznijeg cilja u smanjenju štetnih emisija od strane Evropske unije se nije desilo bez razloga. Ovi ciljevi su se brzo replikovali kod brojnih pojedinačnih razvijenih članica, a nakon Nemačke, Holandija se našla kao sledeća u nizu. Ove godine bi takođe trebalo pratiti predizbornu situaciju u Francuskoj, jer su slične tendencije primetne u ovoj državi. Ukoliko kao i Mark Rute, Emanuel Makron izbori još jedan mandat, možemo gotovo izvesno očekivati dodatni zeleni zaokret i u ovoj državi. To bi bio dokaz da je ekološki svesni talas u Evropi realan i da se na ovom kontinetu pitanje klimatskih promena shvata dovoljno ozbiljno, što nije slučaj sa Severnom Amerikom ili Australijom.
Leave a Comment
Your email address will not be published. Required fields are marked with *