Tokom 20. veka Španija je bila zemlja velike deforestacije koja je pratila jak industrijski razvoj. Decenijama su njene ogromne šumske površine krčene radi uspona brodogradnje, širenja poljoprivrednih površina i industrijalizacije, što je za sobom ostavilo trajno promenjene prirodne prostore. Međutim, poslednjih decenija ovaj trend se preokrenuo. Zahvaljujući pošumljavanju i ekološkim politikama, šumski pokrivač Španije ponovo raste. Od sredine 20. veka do danas, teritorija Španije koja se nalazi pod šumskom površinom porasla je za 30 odsto. To je ovu južnoevropsku državu podiglo na 37 odsto teritorije koja je pod šumom, a što je primetno više od svetskog proseka i približilo je evropskim standardima u ovoj oblasti.

Slična transformacija koja se ranije dešavala u sferi pošumljavanja i očuvanja prirode, sada se događa u energetici i to značajno uspešnije u poređenju sa drugim evropskim državama. Danas preko pola električne energije u ovoj državi dolazi iz obnovljivih izvora, a ugalj je na putu da ode u prošlost kao energent u proizvodnji električne energije. Umesto da troši neobnovljive resurse i zagađuje životnu sredinu, Španija ubrzano gradi sistem zasnovan na čistoj energiji i u tome je uspešnija i od pojedinih razvijenijih ekonomija poput Nemačke, Holandije ili Sjedinjenih Američkih Država. Zelena tranzicija postala je centralni deo njene ekonomske i političke strategije, a pojedine mere su u poslednjim godinama dale značajne rezultate.

Povezano: Zelena tranzicija i problemi Zapadnog Balkana

Zatvaranje termoelektrana na ugalj, širenje vetroparkova i solarnih farmi, kao i ambiciozni planovi za vodonik i skladištenje energije, deo su nove energetske slike ove države. Ali kao što je obnova šuma zahtevala godine predanog rada, tako i prelazak na održivu energiju donosi izazove, od modernizacije mreže do smanjenja zavisnosti od fosilnih goriva u saobraćaju. Zbog toga je važno analizirati koji su uspesi ove države u ekološkom aspektu, a koji izazovi još uvek nisu adekvatno adresirani.

Španska energetska tranzicija

Tokom ‘90, energetski miks Španije bio je dominantno zasnovan na fosilnim gorivima i nuklearnoj energiji, dok su obnovljivi izvori igrali prilično sporednu ulogu. Ugalj i nafta činili su oko 50-60 odsto proizvodnje električne energije, dok je prirodni gas, koji je počeo značajnije da se koristi nakon 1996. godine, zahvaljujući uvozu tečnog gasa (LNG-a) i gasovodima iz Alžira, dostizao oko 10-15 odsto udela. Nuklearne elektrane su bile tada ključni izvor niskougljenične energije, pokrivajući oko 30 odsto potreba ove države, dok je hidroenergija, iako relativno značajna sa 10-15 odsto, zavisila od obima godišnjih padavina. Vetar i solarna energija bili su gotovo neprimetni početkom navedene decenije. Ipak, krajem ‘90. počeli prvi ozbiljniji projekti u sektoru vetroenergije, a u tom periodu došlo je i do liberalizacije energetskog tržišta (1997), čime je podstaknuto više konkurencije i investicija, dok je prelazak sa uglja na gas označio početak energetske tranzicije i razmišljanja o održivijem načinu dobijanja energije.

Od početka 2000, Španija je značajno ubrzala svoju energetsku tranziciju, sa snažnim razvojem obnovljivih izvora energije. Vetar i solarna energija doživeli su ekspanziju, posebno nakon uvođenja subvencija i povlašćenih tarifa za zelenu energiju sredinom 2000, što je omogućilo da vetroparkovi i solarne farme značajno povećaju svoj udeo u proizvodnji električne energije. Do 2010. godine, obnovljivi izvori su činili preko 30 odsto energetskog miksa, pri čemu je vetroenergija postala ključni oslonac, dok je solarna energija, iako sporije rasla, dobila na značaju. Istovremeno, postepeno su se gasile termoelektrane na ugalj, a upotreba prirodnog gasa je dostigla vrhunac pre nego što je počela da opada u korist obnovljivih izvora. Nuklearna energija je ostala stabilan, ali stagnirajući deo miksa, dok je hidroenergija nastavila da igra značajnu, ali promenjivu ulogu. Može se reći da je ova južnoevropska država relativno rano krenula sa reformama u sektoru energetike kada se pogledaju obrasci delovanja drugih evropskih država.

Poslednjih godina, Španija je postavila nove ambiciozne ciljeve dekarbonizacije, uključujući planirano zatvaranje svih nuklearnih elektrana do 2035. godine i povećanje ulaganja u skladištenje energije i vodonik kao ključne tehnologije za stabilnost mreže u eri dominacije obnovljivih izvora. Španija je danas jedan od evropskih lidera u proizvodnji energije iz obnovljivih izvora, zahvaljujući snažnom razvoju vetroturbina i solarne energije tokom poslednje dve decenije. Vetar je postao ključni izvor električne energije, a Španija se redovno svrstava među zemlje sa najvećim kapacitetima za vetroenergiju u Evropi, odmah iza Nemačke. Solarna energija, iako sporije razvijana u početku, doživela je nagli rast poslednjih godina, posebno sa padom cena solarnih panela i poboljšanjem skladišnih tehnologija u vidu baterija. Kao rezultat ovih ulaganja, Španija je 2023. godine postigla istorijski rezultat i po prvi put, obnovljivi izvori su generisali više od 50% ukupne električne energije u zemlji, pri čemu su vetar i solarni paneli činili najveći deo tog udela.

Povezano: Šta je greenlashing i kako utiče na EU politiku

Neki od ključnih projekata koji su doprineli ovom uspehu uključuju ogromne solarne farme kao što je Nunjez de Balboa, jedna od najvećih u Evropi, kao i vetroparkove u Kataloniji, Galiciji i Kastilji i Leonu, regijama sa najjačim vetrovima. Hidroenergija, iako manje značajna od vetra i sunca, i dalje ima stabilnu ulogu u energetskom miksu, posebno kao rezervni izvor tokom perioda visokog opterećenja mreže. Sa ambicioznim ciljevima da do 2030. godine obnovljivi izvori pokrivaju 74% električne energije, Španija nastavlja da investira u nove kapacitete, modernizaciju mreže i razvoj tehnologija za skladištenje energije, učvršćujući svoju poziciju kao jednog od predvodnika zelene tranzicije u Evropi.

Španija je u zelenoj tranziciji uspešnija od mnogih ekonomski razvijenijih evropskih zemalja, uključujući Francusku i Italiju. Jedan od ključnih razloga za španski uspeh je povoljan geografski položaj, jer zemlja ima obilje sunčeve svetlosti i snažne vetrove, posebno u oblastima kao što su Andaluzija i Kastilja i Leon, što omogućava visoku efikasnost solarnih i vetroelektrana. Takođe, Španija je ranije započela liberalizaciju svog energetskog sektora i pružila snažne podsticaje za obnovljive izvore, što je privuklo značajne privatne investicije i omogućilo brzu ekspanziju zelenih kapaciteta. Za razliku od Francuske, koja se oslanja na nuklearnu energiju i sporije diversifikuje svoj energetski miks, ili Italije, koja se i dalje u velikoj meri oslanja na gas, Španija je agresivno zatvarala termoelektrane i povećavala ulaganja u skladištenje energije, smanjujući zavisnost od fosilnih goriva. 

Još jedan faktor je decentralizovana energetska politika, s obzirom da su mnoge španske regije, poput Baskije i Katalonije, preuzele inicijativu u razvoju obnovljivih izvora, što je ubrzalo implementaciju projekata. Sve ovo je omogućilo Španiji da postane jedan od evropskih lidera u tranziciji ka čistoj energiji, uprkos izazovima ekonomske krize od 2008. i visoke potrošnje energije u industrijskom i turističkom sektoru. Ipak, jedan od ključnih faktora je smanjenje upotrebe fosilnih goriva, gde ova država ima solidnog uspeha.

Smanjenje zavisnosti od foslinih goriva

Španija je postavila ambiciozan cilj da postepeno eliminiše fosilna goriva iz svog energetskog miksa, sa značajnim napretkom u poslednjim decenijama. Zatvaranje termoelektrana na ugalj predstavlja ključni korak u ovom procesu, a kao što je navedeno, Španija je odlučila da do 2030. godine zatvori sve preostale termoelektrane na ugalj. Ukoliko se ovaj plan realizuje već ove 2025. to će biti veliki uspeh i pridružiće se Portugalu kao jednoj od nekolicine država koja je uspela u tome unutar Evropske unije. Ovaj korak je deo šireg plana dekarbonizacije, dok je smanjenje emisija CO2 postalo prioritet još ranih 2000. Ujedno, Španija je među prvima u Evropi uvela politike koje podstiču zatvaranje starih elektrana, što je postavilo temelje za ubrzani prelazak na obnovljive izvore energije u ovoj i prethodnoj dekadi..

Smanjenje zavisnosti od prirodnog gasa, iako sporo, takođe je na agendi, a Španija je povećala uvoz LNG-a kako bi diversifikovala svoje izvore energije i smanjila uvoz tradicionalnog gasa iz Rusije. Ipak, ovo nije bez izazova, jer dok Španija gradi infrastrukturu za LNG, još uvek postoji značajna zavisnost od fosilnih goriva u industriji i saobraćaju. Industrija, koja je odgovorna za veliki udeo emisija CO2 u ovoj državi, suočava se sa poteškoćama u prelasku na zelene tehnologije zbog visoke cene ulaganja i konkurentnosti na globalnom tržištu. U sektoru saobraćaja, iako je Španija ubrzano povećala broj električnih vozila, fosilna goriva i dalje dominiraju, a izazov predstavlja i elektrifikacija javnog prevoza. Kada se radi o električnim vozilima ova država se nalazi daleko ispod proseka Evropske unije u njihovoj primeni, gde je ona od godine do godine na oko tek 50% proseka ovog bloka država. Zbog toga deluje da uprkos tome što ona smanjuje proizvodnju električne energije iz fosilnih goriva brže od evropskog proseka, ona se mnogo sporije redukuje u sektoru saobraćaja od istog evropskog proseka.

Povezano: Zašto je zelena tranzicija avioindustrije toliko teška

Jedan od novijih elemenata u španskoj energetskoj strategiji je razvoj takozvanog „zelenog vodonika“. Ova tehnologija, koja se bazira na korišćenju obnovljive energije za proizvodnju vodonika, često se promoviše kao ključni faktor za dekarbonizaciju industrije i saobraćaja. Iako Španija ulaže značajna sredstva u istraživanje i razvoj ove tehnologije, postoje ozbiljne sumnje u njen brzo ostvariv potencijal. Proizvodnja zelenog vodonika trenutno je izuzetno skupa, a infrastruktura potrebna za njegovu primenu je tek u fazama razvoja. Osim toga, postoji zabrinutost da bi ulaganje u vodonik moglo biti efikasnije usmereno ka neposrednim, praktičnijim rešenjima poput širenja kapaciteta za skladištenje energije i energetski efikasniji transport. Stoga, iako potencijal zelenog vodonika postoji, mnogi stručnjaci ostaju skeptični u pogledu njegovog brzog uticaja na smanjenje emisija u industriji i transportu u Španiji, barem u narednim decenijama.

Jedan od ključnih izazova u Španiji u procesu dekarbonizacije je rešavanje industrijskih emisija, koje ostaju značajan izvor emisije gasova sa efektom staklene bašte. Industrijski sektor zemlje, posebno teške industrije kao što su cement, čelik i hemijska industrija, suočava se sa poteškoćama u prelasku na održivije prakse poslovanje zbog visoke potrošnje energije i tehničkih ograničenja. Dekarbonizacija ovih sektora zahteva značajna ulaganja u čiste tehnologije poput skladištenja ugljen-dioksida ili zelenog vodonika u sferi čeličana, koji su još uvek u ranim fazama razvoja i zahtevaju adaptaciju infrastrukture u velikom obimu, a deluje da ni ekonomski moćnije države nisu u potpunosti sposobne za to. Pored toga, birokratske i regulatorne prepreke dodatno komplikuju proces u Španiji. Spori tempo izdavanja dozvola za projekte obnovljivih izvora energije, kašnjenja u razvoju infrastrukture i nesuglasice u regionalnim politikama stvaraju fragmentisanu regulatornu sliku ove države. Ove barijere ometaju sposobnost industrija da brzo izvrše potrebne promene, usporavajući celokupan napredak ka ostvarivanju španskih jasnih klimatskih ciljeva i dekarbonizaciji industrijskog sektora. Zbog toga, iako je energetska slika dosta više „zelena“ nego što bi se očekivalo od države koja ne spada u klub ekonomski najrazvijenijih unutar Unije, postoje brojni sektori koji su još uvek zavisni od tradicionalnih metoda rada i izvora energije poput fosilinih goriva.

Gde je budućnost Španije?

Španija ima ogroman potencijal da postane ključni zeleni energetski centar u Evropi. Sa svojim povoljnim geografskim uslovima za razvoj solarne i vetroenergije, kao i većim ulaganjima u obnovljive izvore, Španija se pozicionira kao jedan od lidera u prelasku na čistiju energiju u Evropskoj uniji, ali samim tim i svetu. Uz stalna ulaganja u infrastrukturu i rastuću ulogu u proizvodnji električnih vozila i zelenog vodonika, zemlja bi mogla da postane važan igrač na evropskoj i globalnoj energetskoj sceni. Međutim, Španija će morati da prevaziđe izazove u oblasti industrijskih emisija i neodrživog sektora transporta kako bi ostvarila svoj potencijal kao energetski centar.

Ključnu ulogu u ovom procesu imaće inovacije, privatna ulaganja i razvoj novih tehnologija, gde ova država još uvek ne ostvaruje sve svoje mogućnosti. Privatni sektor pokazuje određeno interesovanje za zelenim projektima, posebno u oblasti solarnih farmi, električnih vozila i održivijeg građevinskog sektora. Očekuje se da će investicije u skladištenje energije i modernizacija mreže igrati ključnu ulogu u stabilizaciji energetske mreže i smanjenju zavisnosti od fosilnih goriva. Inovacije, poput naprednih tehnologija za efikasnost u industriji i elektrifikacija transporta, biće ključni koraci za dalje ostvarenje ciljeva dekarbonizacije.

Kada se razmatra mogućnost da Španija postigne ugljeničnu neutralnost do 2050. godine, šanse su svakako prisutne, ali nisu bez izazova. Da bi ispunila ovaj cilj, Španija mora da nastavi sa ubrzanjem transformacije energetskog sektora, poboljšanjem infrastrukture i smanjenjem birokratskih prepreka. Takođe, vlade u Madridu će morati da unaprede javne politike koje uključuju subvencije za zelene tehnologije, poboljšanje energetske efikasnosti i smanjenje zavisnosti od fosilnih goriva u industriji i transportu. Španija ima potencijal da bude lider u evropskoj zelenoj tranziciji, ali uspeh će zavisiti od brzine implementacije ovih strategija.

Španija je postigla značajan napredak u svojoj zelenu tranziciji i svakako predstavlja pozitivan primer evropskih država koje su se uhvatile u koštac sa pitanjem klimatskih promena. To je naročito vidljivo u oblasti obnovljivih izvora energije i smanjenja zavisnosti od uglja. Međutim, kao što je spomenuto, predstoje veliki izazovi u sektoru industrije i transporta, koji zahtevaju dalja ulaganja i političke reforme. Španija se profilisala kao važan igrač u globalnoj zelenoj tranziciji dosta rano, ali u sadašnjim globalnim okolnostima konkurencija u ovoj oblasti je velika, te startna prednost sa početka 2000-ih ne mora značiti nužno i pobedu. Zbog toga ovu državu je važno dalje pratiti, jer jeste korisni primer kako je barem u nekim oblastima moguće brzo postići dobre rezultate u održivosti.