Strah od budućeg pada potražnje za naftom i potencijalnog iscrpljivanja dostupnih rezervi navelo je brojne države Bliskog istoka da se usmere ka ekonomskoj diversifikaciji.
Prethodnih godina svet je pogodilo nekoliko kriza koje su blokirale svetsku ekonomiju i proizvele negativne efekte i po velike kompanije i po život prosečnog građanina. Poslednja takva kriza bile su neposredne posledice rata u Ukrajini, prvenstveno oslikane kroz rast cene energenata širom naše planete. Gas, nafta i druga fosilna goriva još jednom su pokazala svoju važnost za elementarno funkcionisanje svetske privrede, kao i posledice po nacionalnu i svetsku inflaciju kada im cena skoči. Iako su drastično više cene poremetile prvenstveno ekonomsku situaciju u Evropi, to nije prvi put da manje dostupni energenti dovedu do rizika više inflacije i moguće recesije.
Tokom ’70. bliskoistočna nafta i države koje je poseduju pokazale su svoju važnost kada se većina zapadnih država našlo u situaciji koja kombinuje visoku inflaciju i nizak stepen ekonomskog rasta (stagflaciji). Bliskoistočne države OPEC-a uspele su da kontrolisanjem eksploatacije nafte i izvoza poremete svetsko tržište energenata i dominantno naprave štete zapadnim ekonomijama. Od tada, najrazvijenije privrede sveta usmerile su se ka tehnološkom napretku u sferi efikasnije upotrebe goriva, nove domaće proizvodnje i smanjenja uvozne zavisnosti od ovog bloka važnih država.
Neke zapadne države su u tome uspele, poput SAD-a, a neke značajno manje. Ipak, uticaj petro monarhija na svetsku politiku i ekonomiju ostao je veoma veliki. Ove države ostvarile su prošle godine rekordne profite zbog visoke cene energenata, a u prethodnih nekoliko dekada zarada od prodaje različitih goriva omogućila im je ekonomski razvoj i širenje političkog uticaja.
Međutim, postavlja se logično pitanje da li je takva ekonomska i politička moć može da preživi zelenu tranziciju ili će ovaj globalni zeleni zaokret baciti ove države u irelevantnost u obe oblasti. Kada god se govori o ekološkoj budućnosti, javlja se sumnja da li će države koje zarađuju na glavnom neekološkom proizvodu imati mesta u takvoj budućnosti.
Petro monarhije i globalno tržište
Kada se kroz prethodne godine posmatra svetska rang lista država koje proizvode naftu mogu se primetiti određene pravilnosti.
Na samom vrhu takmiče se Sjedinjene Američke Države, Rusija i Saudijska Arabija, dok uz saudijski Rijad u deset najvećih proizvođača nalaze se i Irak, Ujedinjeni Arapski Emirati, Iran i Kuvajt iz istog geografskog i političkog regiona. Uz par izuzetaka to su mahom i autoritarni režimi, koji značajan deo svoje moći generišu kroz kontrolu ovih resursa, a legitimitet kroz ekonomsku stabilnost koju ovi resursi nude već decenijama njihovim građanima.
Kada se analiziraju statistički podaci trgovinske razmene ovih nacija, takođe se mogu primetiti identične pravilnosti. U strukturi njihovog izvoza mogu se naglasiti veliki udeli nafte i naftnih derivata, koji su u slučaju Saudijske Arabije preko 70% ili Iraka preko 80%, a u slučaju Ujedinjenih Arapskih Emirata ili Irana značajno ispod 50%. U svakom od navedenih slučajeva, cena nafte na svetskom tržištu i potražnja za njom značajno utiče i na ekonomsku situaciju u ovim državama.
Recimo, Saudijska Arabija trpela je ogromne budžetske deficite sredinom 2010. zbog rekordno niskih cena barela nafte, ali je u prethodnoj godini državni gigant Aramco ostvario rekordni profit od 161 milijardu američkih dolara. Sa druge strane, Saudijska Arabija je i država koja ima tehničke mogućnosti da adaptira proizvodnju relativno brzo smanjujući ili povećavajući proizvodnju u skladu sa potražnjom. Kao takva ima dodatni politički uticaj kroz uticaj i na globalnu ponudu nafte, te samim tim i cenu na tržištu. Ostale petro države iz regiona nemaju tu proizvodnju i tehničke mogućnosti, te samim tim ni tu političku moć zasebno, ali je imaju udružene kao grupa identičnih političkih subjekata na svetskoj sceni.
Ono što se postavlja kao opasnost za sve ove države su svakako posledice ubrzane zelene tranzicije koje bi smanjile i potražnju za naftom. Smanjena potražnja za naftom bi ovim državama napravila velike ekonomske štete, ukoliko one ne bi izvršile uspešnu diversifikaciju svoje privrede i izvoza. U velikom broju ovih država domicilno stanovništvo mahom je usmereno na rad u javnom sektoru, koji je u značajnoj meri neproduktivan, a zbog profita državnih energetskih giganata niko nije zainteresovan da se tim pitanjem bavi. Takođe, u proseku privatni sektor koji nije povezan sa energentima je slab. Zbog toga ove države ostaju ranjive u slučaju većeg pada potražnje za naftom i manjka promene u privrednoj strukturi.
Zelena tranzicija i petro monarhije
Kao što je slučaj sa globalnim naftaškim gigantima, tako je slučaj bio i sa onima iz ovog regiona, još ’70. su kompanije znale o štetnostima emisija energenata koje proizvode i prodaju. U tom periodu ekološka pitanja bila su tek u povoju, a većinski strah širio se oko nuklearne energije, a manje oko konvencionalnih fosilnih goriva kakva je i nafta. Interni dokumenti ovih kompanija ukazuju da su dobre zarade zanemarile i tada poznate negativne efekte nafte po životnu sredinu. Visoki prihodi od nafte omogućili su drastičan rast standarda u ovim državama, a paralelno se i u ovim kompanijama javio opšti nemar oko životnog okruženja.
Osim što su energenti koje su ove države izvozile proizvodile štetne emisije CO2 i drugih gasova širom sveta, same štetne emisije u ovim bliskoistočnim državama nisu ni danas pohvalne. Bilo kada se gleda ukupno, bilo kada se gleda po glavi stanovnika, države iz ovog regiona u svetskom su vrhu mereno u odnosu na njihovu veličinu privrede i broj stanovnika.
Iako bi njihove pustinjske države snosile ogromne posledice klimatskih promena, deluje da je teško očekivati od ovih nacija ozbiljnije reforme i oko domaćeg energetskog sistema i oko negativnih efekata po okruženje. Ekspanzija solarne energije u pojedinim državama ovog regiona može biti pohvalna, ali je još na veoma niskom nivou da bi imala uticaja na ukupni rezultat.
Ipak, najveća briga za petro države mahom je koncentrisana u nekoliko drugih elemenata. Prvi je povećana ozbiljnost u delovanju po pitanju klimatskih promena i zelena tranzicija velikih svetskih privreda. Drugi element je svakako ograničene rezerve nafte koje ne mogu biti garancija za večiti prosperitet, nego tek most između pustinjskog siromaštva prošlosti i neke nove privrede budućnosti. Kakva će biti ta nova privreda u spomenutim državama može se videti u obrisima strategija pojedinih vlada regiona, iako deluje da je dosadašnji uspeh značajno asimetričan od države do države.
Po procenama IEA potražnja za naftom će krenuti da usporava u ne tako dalekoj budućnosti, što naravno budi alarme u ovom regionu. Trenutne predikcije govore da će godišnji rast potražnje za ovim energentom krenuti da opada između 2026. i 2028, da bi tokom 2030. ukupna potražnja krenula i da opada, a ne da samo sporije raste.
Nju će dominantno održavati potrebe petrohemijske industrije i avijacije, ali ekspanzija električnih vozila i njihova sve povoljnija cena imaće kroz vreme veliki efekat na potražnju u sferi transporta. Zbog ovog trenda i predviđanja, bliskoistočne petro države u slučaju loše odigranih poteza u sferi politike i ekonomije mogu ostati značajno manje relevantne nego danas.
Ekonomska diversifikacija naftnih država
Strah od budućeg pada potražnje za naftom i potencijalnog iscrpljivanja dostupnih rezervi navelo je brojne države ovog regiona da se usmere ka ekonomskoj diversifikaciji. Kao što je već navedeno u nekoliko prethodnih analiza, to nije lak proces i podrazumeva komplikovane korake. Prvenstvena barijera ume da bude monetarne prirode, odnosno izvoz jednog traženog proizvoda (poput energenata) jača domaću valutu, što otežava izvoz ostalih dobara. Ovaj problem se naziva u ekonomiji i „holandska bolest“, koja se odnosi na sličan problem sa kojim se ova evropska država suočavala u vreme ekspanzije njenog izvoza gasa.
Metoda koju već decenijama primenjuju različite petro države su takozvani „suvereni fondovi“, koji dobit zarađen od energenata investiraju u druge privredne grane u državi i širom sveta. Većina bliskoistočnih država sa velikim naftnim rezervama želi da imitira uspešni primer norveškog suverenog fonda, ali sa naravno brojnim lokalnim ograničenjima. Prvo takvo ograničenje je manjak demokratske kontrole zbog uređenja ovih država, a drugi je značajno slabije druge grane privrede koje ove države imaju za razliku od Norveške. Iako ova nordijska nacija i dan danas u značajnoj meri zavisi od izvoza energenata, ona ima i jak privatni sektor u drugim oblastima, velike investicije u zelenu energiju kod kuće, kao i viši stepen međunarodnog poverenja.
Kada se pogledaju investicije suverenih fondova bliskoistočnih petro država, može se primetiti da postoji želja za ulaganjem najrazličitije oblasti poput ulaganja norveškog foda. Milijarde dolara zarađenih od prodaje nafte uloženi su oblasti od zapadnih banaka, preko tehnoloških giganata iz silicijumske doline, Dizni korporaciju, kompanije koje se bave video igricama, indijske velike korporacije, industriju aviona, do turističkih kompleksa ili kompanije Uber. Za sada postoji i otvorenost ovih grana industrije za kapital iz spomenutih država, gde generalno njihov loš imidž može biti najveći teret. Iz tog razloga deo pažnje i investicija usmeren je na pozitivan PR u ekonomiji i politici paralelno.
Kada se radi o bliskoistočnim državama, deo njih se usmerio na megalomanske PR projekte koji bi trebalo da privuku međunarodnu pažnju, ali i kapital. Različiti projekti u Ujedinjenim Arapskim Emiratima služe kao primer i za ostale bliskoistočne petro države, gde je dosta ideja preuzela saudijska porodica. U jednoj od prethodnih analiza na ovom sajtu govoreno je i o saudijskom projektu Neom i takozvanoj „Liniji“ kao futurističkim urbanim centrima, u potpunosti baziranim na visokim tehnologijama i obnovljivim izvorima energije.
Ukoliko se gleda regionalna stabilnost i buduće naftno tržište, najuticajniji će biti saudijski set reformi tempiran za 2030. Ukoliko sadašnji uticajni princ Muhamed Bin Salman (često nazivan i MBS) ne uspe u jačanju privatnog sektora i privlačenju stranog kapitala u druge oblasti, aktuelna moć ove države može postati sećanje na sadašnji trenutak kao vrhunac koji će ona u istoriji možda imati. Ta saudijska vizija do 2030. bazirana je na povećanju turizma, investicije u privlačenje različitih popularnih svetskih manifestacija poput sportskih, novo rudarstvo, infrastrukturu, proizvodnju solarnih panela i druge oblasti. S obzirom da je u pitanju država u kojoj vladin budžet praktično sa dve trećine zavisi od naftnih prihoda, to jeste urgentnije nego što na prvi pogled deluje.
Ima li budućnosti za ove države nakon nafte?
Jedan od najvećih razlika između petro država Bliskog Istoka (UAE, Saudijska Arabija, Kuvajt, Iran…) i zapadnih država koje poseduju velike rezerve fosilnih goriva (SAD, Kanada, Norveška, Australija…) su u značajnoj meri institucije. Uprkos društvenim promenama koje su se dogodile, zapadna društva ostala su mahom društva visokog poveranja i nižeg stepena korupcije od ostatka sveta. Bliskoistočna društva su mahom karakteristična po niskom društvenom poverenju i visokoj orijentisanosti na porodične i plemenske veze, što često institucije čini slabim. To predstavlja veliku barijeru za ozbiljne reforme.
Povoljan život lokalnog stanovništva kroz rad u neproduktivnom javnom sektoru i neefikasnoj birokratiji, finansiranog od prihoda od energenata teško je zameniti radom u izazovnom i realnom privatnom sektoru, koji će biti potreban kada nafta više ne bude profitabilan posao kao danas. Iako to može delovati kao daleka budućnost, u pitanju je samo utisak, jer se radi o periodu u trajanju života sadašnjih stanovnika naše planete. Potencijalni novi veliki iskoraci u zelenoj tehnologiji, koji su mogući i koje je teško predvideti, mogu samo da ovaj povoljni period da skrate.
Velika prednost ove grupacije država je solidan višak kapitala koje uspevaju još da stvaraju, nešto bolji međusobni odnosi, solidna demografija i solidan privredni rast koji postižu i dan danas. Ukoliko uspeju da reformišu svoja društva, paralelno sa ekonomskim reformama koje se manje ili više realizuju, ona mogu osim u ekonomskom smislu, u globalu izgledati drugačije.
Potencijalni novi jaki privatni sektor stvorio bi jedan broj ljudi koji ima nezavisnost u odnosu na političke elite, te samim tim i druge afinitete. Ipak do te optimistične i ambiciozne tačke postoji veliki broj međukoraka.
Ti koraci su merenje brzine dva procesa. Prvi proces su ekonomske reforme svih ovih država i tempa kojim se realizuju u odnosu na komparativne manjkavosti tih društva. Drugi proces je brzina zelene tranzicije, a naročito dinamike kojim bi se ubrzala tranzicija u saobraćaju. Dalja ekspanzija industrije električnih automobila i ambiciozni planovi Sjedinjenih Američkih Država, Kine i Evropske unije u ovoj oblasti imaće veliki uticaj na tržište. Svaki novi automobil na struju na svetskim putevima znači i smanjenje potražnje za naftom u sektoru transporta, koji generiše skoro dve trećine svetske potražnje za naftom.
Trka između ova dva procesa je počela, a da li će zelena tranzicija ili ekonomska diversifikacija bliskoistočnih petro država pobediti u trci, takođe može biti predmet ulaganja. Oni koji veruju u prvo već danas bi trebalo da svoja ulaganja preusmere zelene startapove od akcija naftnih giganata. Oni koji veruju u drugi proces, uskoro će imati priliku da višak svog kapitala ulože u brojne projekte u ovom regionu koji će možda i najbolje dokazati ili opovrgnuti predviđanja o uspešnoj diversifikaciji. Oko toga takođe ne postoji konsenzus svetskih eksperata.
Leave a Comment
Your email address will not be published. Required fields are marked with *