Kako su izveštaji UN i zbunjujući naslovi stvorili generaciju ljudi koji veruju da se klimatske promene ne mogu zaustaviti
Kada je Šon Jura imao 26 godina i radio kao inženjer, počeo je da gleda dokumentarce o klimatskim promenama. Jura, koji se borio sa depresijom i gubitkom člana porodice, bio je užasnut onim što je saznao o topljenju leda i rastućoj pretnji ekstremnijieg vremena. Počeo je da provodi sate na Jutjubu, gledajući video zapise koje su snimili marginalni naučnici koji su upozoravali da se svet nalazi na ivici društvenog kolapsa – ili čak skorog izumiranja ljudi. Jura je počeo da priča svojim prijateljima i porodici da je uveren da klimatske promene ne mogu biti zaustavljene, i da je čovečanstvo osuđeno na propast.
Ukratko, kaže, postao je klimatski „dumer“ (doomer – osoba koja veruje u propast sveta).
„Sve se to pogoršalo i samo me odvelo veoma mračnim putem“, rekao je on. „Postao sam veoma odvojen i želeo sam da odustanem od svega.”
Taj mračni pogled na budućnost planete postaje sve češći. Pod uticajem niza mračnih izveštaja UN – poput onog koji je objavio Međuvladin panel za klimatske promene prošle nedelje – i negativnih naslova, grupa ljudi veruje da se klimatski problem ne može, ili neće, rešiti na vreme kako bi se sprečilo potpuni društveni kolaps. Oni su, kolokvijalno, poznati kao klimatski „dumeri“.
Neki naučnici i stručnjaci brinu da njihov defetizam – koji bi mogao da potkopa napore da se preduzmu akcije – može biti jednako opasan kao i poricanje klime, piše Washington post.
„Pošteno je reći da smo nedavno mnogi od nas klimatskih naučnika proveli više vremena raspravljajući se sa dumerima nego sa onima koji poriču“, rekao je Zik Hausfather, jedan od autor Međuvladinoj komisiji UN-a za klimatske promene i vodeći u istraživanju klime u kompaniji Stripe.
Postoje različite vrste dumera. Neki su sredovečni i na njih su uticali naučnici koji se rado pojavljuju u medijima- poput penzionisanog ekologa Gaja Mekfersona – koji tvrde da je izumiranje ljudi, ili barem slom društva, neizbežno. („Ne mogu da zamislim da će za 10 godina na Zemlji ostati ljudi“, rekao je Mekferson.) Ovi dumeri se kreću ka teorijama zavere, ponekad tvrdeći da Međuvladin panel za klimatske promene umanjuje ozbiljnost problema.
Mekferson je u mejlu WP-u rekao da, iako on „nije obožavatelj izumiranja… takozvana ‘zelena energija’ zasnovana na fotonaponskim solarnim panelima i vetroturbinama ne nudi izlaz iz tekuće klimatske vanredne situacije.”
Drugi su mladi ljudi, aktivni na društvenim mrežama, koji su postali demoralisani godinama negativnih naslova. „Otprilike od 2019. verujem da nema mnogo ili ništa što možemo učiniti da preokrenemo klimatske promene na globalnom nivou“, rekao je Čarls Mekbrajd, TikToker, u prošlogodišnjem video snimku.
Poreklo dumera seže daleko u prošlost — Mekferson je, na primer, decenijama predviđao propast ljudske civilizacije — ali izgleda da je način razmišljanja postao znatno popularniji u poslednjih pet godina. Žaklin Gil, klimatska naučnica sa Univerziteta u Mejnu, kaže da je 2018. počela da čuje različite vrste pitanja kada je govorila na panelima.
“Počela sam da dobijam mejlove od ljudi koji su govorili: ‘Ja sam mlada osoba. Ima li uopšte smisla ići na fakultet? Da li ću ikada moći da odrastem i da imam decu?’“, rekla je ona.
Mnogo pre pandemije koronavirusa, nekoliko faktora je učinilo da ljudima 2018. deluje kao godina propasti. 2015, 2016. i 2017. su upravo bile tri najtoplije godine u istoriji. Klimatski protesti su počeli da se šire širom sveta, uključujući školski štrajk Grete Tunberg i protestnu grupu sa sedištem u Velikoj Britaniji, poznatu kao Extinction Rebellion. U akademskom svetu, britanski profesor održivosti Džem Bendel napisao je rad pod nazivom „Duboka adaptacija“, koji je pozvao čitaoce da se pripreme za „neizbežan kratkoročni kolaps društva zbog klimatskih promena“. (Rad je bio široko kritikovan od strane mnogih klimatskih naučnika.)
A onda su Ujedinjene nacije izdale poseban izveštaj o globalnom zagrevanju od 1,5 stepeni Celzijusa u oktobru 2018, koji je doveo do klimatske anksioznosti kod mnogih ljudi.
Izveštaj, koji se fokusirao na to kako bi povećanje od 1,5 stepeni Celzijusa u odnosu na predindustrijske nivoe moglo da se uporedi sa 2 stepena Celzijusa, uključivao je mračna predviđanja poput smrti svetskih koralnih grebena i leta bez leda na Arktiku. Ali centralna poruka koju su mnogi preuzeli iz izveštaja – da je preostalo samo 12 godina da se spasi planeta – čak nije ni bila u izveštaju. Došla je iz naslova Gardijana.
U tri od četiri puta u izveštaju zacrtano za ograničavanje zagrevanja na 1,5C, svet bi morao da smanji emisije ugljen-dioksida za 40 do 60 procenata do 2030. godine. „Imamo 12 godina da ograničimo klimatsku katastrofu“, izvestio je Gardijan i drugi mediji ubrzo usledio. Ova fraza je ubrzo postala poklič aktivista.
“‘Dvanaest godina za spas planete’ je zapravo bilo: Imamo 12 godina da prepolovimo globalne emisije da bismo ostali dosledni scenariju 2 od 1,5C“, objasnio je Hausfater.
“Tada ’12 godina za spas planete’ javnost tumači kao: Ako ne zaustavimo klimatske promene za 12 godina, desiće se nešto katastrofalno.”
“Bila je to, zaista, igra gluvih telefona“, dodao je on.
Hausfater je rekao da je deo problema u tome što se klimatski ciljevi – recimo, cilj da se zagrevanje ograniči na 1,5C – u javnosti tumače kao klimatski pragovi, koji bi planetu doveli u stanje “staklenika”. U stvari, naučnici ne veruju da postoji nešto jedinstveno u vezi sa tom temperaturom što će izazvati prelomne tačke; značajan izveštaj IPCC-a samo je imao za cilj da pokaže da su rizici od loših uticaja mnogo veći pri 2C nego na 1,5.
“Nije da 1,9C nije egzistencijalni rizik, a 2,1C jeste”, rekao je Hausfater. “Više je to što igramo ruski rulet sa klimom. Svako povećanje temperature povećava rizik od loših uticaja”.
Ipak, naučnici koji pokušavaju da razjasne te nijanse ponekad nailaze na neprijateljstvo, posebno na mrežama. “Ako na bilo koji način pokušate da objasnite ovo, bićete optuženi da minimizirate klimatsku krizu”, rekla je Gil. “Optužena sam da sam saučesnica industrije fosilnih goriva”.
Problem sa narativom klimatskom „propasti“ – osim što može da izazove probleme sa mentalnim zdravljem – je u tome što može izazvati paralizu. Psiholozi su dugo verovali da određena količina nade, u kombinaciji sa uverenjem da lični postupci mogu napraviti razliku, može zadržati ljude angažovanim na klimatskim promenama.
Ali, prema studiji istraživača sa univerziteta Jejl i Kolorado stejt, „mnogi Amerikanci koji prihvataju da se globalno zagrevanje dešava ne mogu da izraze konkretne razloge za nadu“.
I nisu samo Amerikanci.
Endrua Smita, penzionisanog inženjera iz Jorkšira u Engleskoj, pomalo odbija termin “dumer”. Provocira, kaže, osećaj da ste na rubu društva, ili vizije pripremača za sudnji dan koji pune svoje bunkere konzerviranom hranom. „Za mene je klimatski dumer jednostavno osoba koja je pogledala recenziranu nauku, sagledala prirodni svet oko sebe i došla do zaključka“, rekao je on. Smit veruje da je svet na putu da zagreje 4 do 8 stepeni Celzijusa u poređenju sa predindustrijskim vremenima.
Za neke, međutim, propast nije trajna. Jura, bivši inženjer, još se seća koliko je snažno osećao da je gotovo sa čovečanstvom. Verovao je da IPCC i drugi naučnici prikrivaju koliko su klimatske promene zapravo loše – i nijedno recenzirano istraživanje ga nije moglo uveriti u suprotno. “„”Mislim da je to slično onome što negatori osećaju”, rekao je on. “Nisam bio otvoren.”
U 2018. je nakratko razmišljao o tome da napusti posao da bi putovao svetom – nadajući se da će videti šta može pre nego što se društvo i prirodni svet sruše. Polako je, međutim, počeo da se uključuje u lokalne klimatske grupe, a kada je prisustvovao sastanku u Alamedi za klimatski plan grada Kalifornije, nešto je kliknulo. “Mislim da je to za mene bilo ključno”, rekao je. “To me je navelo da počnem da shvatam moć dobre politike”. Sada ima 32 godine, magistrirao je nauku o životnoj sredini i politiku i radi kao koordinator klimatskih akcija za kalifornijske gradove San Anselmo i Ferfaks.
Briga – pa čak i povremeno očajanje – zbog klimatske krize je normalna. Većina naučnika veruje da, bez dubljih rezova, svet ide ka globalnom zagrevanju od 2 do 3 stepena Celzijusa. Ali više temperature su i dalje moguće ako ljudi ne budu imali sreće sa načinom na koji planeta reaguje na više nivoe CO2. Kejt Marvel, klimatska naučnica sa NASA Godard instituta, rekla je da iako ljudi verovatno neće izumreti zbog klimatskih promena, „neće izumreti“ je niska granica.
“To je pitanje rizika, a ne poznate katastrofe“, rekao je Hausfater.
Ali teško je pronaći ravnotežu između konstruktivne brige – odnosno brige koja vas motiviše da nešto učinite – i neke vrste fatalističke propasti. Danas, klimatski naučnici pokušavaju da naglase da klimatske promene nisu test za prolaz/neuspeh.
Sa svoje strane, Jura ima savet za one koji pate od iste vrste fatalizma koji je on nekada osećao. “Prestanite da se preterano bavite negativnim sadržajem o klimatskim promenama na mreži i počnite da se angažujete u svojoj zajednici“, rekao je on. “Vi možete biti jedan od onih glasova koji pokazuju da postoji podrška za rešenja.
Leave a Comment
Your email address will not be published. Required fields are marked with *