Klimatske promene donose učestalije suše, a u mnogim krajevima voda je postala toliko dragocena da se njome trguje na berzama gotovo poput nafte ili zlata. Na Volstritu su već pokrenuti i prvi finansijski ugovori za trgovinu vodom, što pokazuje kolika je zabrinutost zbog neizvesne dostupnosti ovog resursa. 

Mnogi, međutim, upozoravaju da pretvaranje vode u berzansku robu znači prepustiti osnovno ljudsko pravo logici profita i špekulacijama, jer bi privatizacija i berzanska trgovina vodom garantovale zaradu kompanijama, ali su suštinski nespojive sa zaštitom životne sredine i univerzalnim pristupom vodi na osnovu prethodnih iskustava. 

Nasuprot toj globalnoj krizi, postoji zemlja koju nazivaju „vodotoranj Evrope“. Švajcarska je poznata po vanredno čistoj i svima dostupnoj vodi. Zahvaljujući spoju izdašnih prirodnih izvora i promišljene politike, Švajcarska može da se pohvali verovatno najkvalitetnijom pijaćom vodom na svetu. Ona drži oko 6% svih slatkovodnih zaliha Evrope u svojim glečerima, rekama, jezerima i drugim lokacijama, a po međunarodnim pokazateljima svrstava se u sam vrh država s najbezbednijom vodom za piće. Šta se od ove države može naučiti oko upravljanja vodnim resursima?

Švajcarsko bogatstvo i upravljanje vodom

U Švajcarskoj voda može da se slobodno pije direktno iz česme. U praktičnom smislu iz svake javne česme ili slavine teče zdravstveno ispravna voda vrhunskog kvaliteta, bez ikakve opasnosti po zdravlje. Dok mnoge zemlje strepe za pijaću vodu i posežu za flaširanom, Švajcarska je očuvala poverenje u takozvanu „česmovaču“ i to predstavlja model upravljanja vodama koji izaziva divljenje. Naravno, Švajcarska svoje vodno bogatstvo duguje i geografiji, jer joj alpski masiv obezbeđuje mnoštvo izvora, podzemnih voda i planinskih jezera. Oko 80% pijaće vode u zemlji crpi se iz podzemnih voda (uključujući izvore), a preostalih ~20% iz površinskih jezera.

Povezano: Finska ulazi u poslednje faze svoje zelene tranzicije

Naravno prirodni resurs je samo pola priče, jer je jednako važna i dugogodišnja politika brižljive zaštite i održivog upravljanja. Država je još sredinom 20. veka zakonski ustanovila stroge zone zaštite oko izvorišta i vodozahvata kako bi vodu očuvala čistom i neukaljanom ljudskim uticajem. Zahvaljujući takvim zonama, otprilike polovina švajcarske vode za piće može se distribuirati potrošačima bez ikakve prethodne obrade ili dezinfekcije, što govori koliko su izvori i vodonosni slojevi dobro očuvani. To znači da iz slavine stiže voda koja je po kvalitetu ravna flaširanoj, ali uz neuporedivo manji ekološki otisak. 

Švajcarci se ponose time što njihova česmovača ima daleko manji ugljenični i plastični otisak nego flaširana voda, što je podstaklo kulturu ispijanja vode „direktno sa izvora“ umesto kupovine flaša. Temelji ovog modela utkani su i u pravni sistem, te švajcarski Ustav (član 76) obavezuje državu da obezbedi ekonomično korišćenje i zaštitu vodnih resursa, te propisuje načela očuvanja i eksploatacije voda. Savezni Zakon o zaštiti voda (Wasserwirtschaftsgesetz) postavlja sveobuhvatne mere za očuvanje kvaliteta voda. On izričito zabranjuje zagađivanje površinskih i podzemnih voda (načelo da nijedna voda ne sme biti štetno izmenjena) i nalaže prostorno planiranje usmereno na njihovu zaštitu. Propisano je označavanje zaštitnih vodnih zona i pojaseva oko izvorišta, gde su štetne aktivnosti ograničene, kako bi se vodocrpilišta očuvala u kvantitativnom i kvalitativnom pogledu. Takođe, princip je da se zagađena otpadna voda sme ispustiti u prirodne recipijente tek nakon odgovarajućeg prečišćavanja.

Demokratizacija prava na vodu

Paralelno sa navedenim procesima, švajcarski građani uživaju tradicionalno pravo na javnu vodu: svi tekući vodotokovi (rečice, reke, jezera) smatraju se opštim dobrom, i svaki građanin ima pravo na osnovno besplatno korišćenje tih površinskih voda, bilo da je reč o zahvatanju vode sa javne česme, kupanju u jezeru ili napajanju stoke na potoku. Čak i podzemne vode vezane su zakonom uz opšti interes. Ako i pripadaju vlasniku zemljišta, on ih ne sme iscrpljivati na štetu suseda nizvodno ili zajednice. 

Ovakav pravni okvir učvrstio je stav da je voda zajedničko nasleđe i javno dobro, a ne roba. Njome se ne trguje, već se čuva za opšte blagostanje sadašnjih i budućih generacija. Švajcarski sistem upravljanja vodama u praksi je snažno decentralizovan i demokratski. U ovoj zemlji, za većinu aspekata vodosnabdevanja nadležni su kantoni i opštine kroz “suverenitet nad javnim vodama poveren je kantonima” kako to zovu švajcarski stručnjaci. 

Drugim rečima, komunalna preduzeća gradova i sela upravljaju vodovodima i postrojenjima za preradu vode, dok savezna vlada postavlja okvirne standarde kvaliteta i zaštite životne sredine. Takav supsidijarni pristup znači da lokalno stanovništvo ima direktan uvid i kontrolu nad svojim vodnim resursima. Građani putem lokalnih referenduma mogu da odlučuju o investicijama u vodovod ili pravilima korišćenja vode, što gradi visoko poverenje u sistem, jer ljudi znaju ko im i kako obezbeđuje vodu. Štaviše, u Švajcarskoj gotovo da nema privatizacije komunalne vode. Nasuprot trendu komercijalizacije, ovde preovladava stav da bi vodosnabdevanje trebalo da ostane pod demokratskom kontrolom zajednice. Istraživanja pokazuju da akteri na svim nivoima, od državnog do lokalnog, snažno preferiraju javne modele organizovanja vodovoda i odbijaju opcije da se ovaj sektor prepusti privatnim kompanijama. 

Povezano: Zašto je zelena tranzicija Španije (mahom) uspešna?

Voda je doslovno poverena narodu, što se vidi i po tome da stanovnici mogu neposredno (glasanjima) da utiču na vodoprivrednu politiku, a time i da osiguraju da kvalitet i dostupnost ostanu prioritet nad profitom. Da bi očuvala vrhunski kvalitet vode, Švajcarska kontinuirano inovira i ulaže u infrastrukturu, prilagođavajući se novim izazovima. Još od 1960-ih ova zemlja je sistematski gradila kanalizaciju i fabrike za preradu otpadnih voda. Danas je čak 98% stanovništva priključeno na moderne sisteme za prikupljanje i tretman otpadnih voda, dok je pre samo šest decenija taj broj iznosio tek 14%. 

Ovaj ogromni napredak doprineo je da se kvalitet površinskih voda vidno poboljša. Međutim, savremeni način života uneo je novu vrstu zagađenja, odnosno takozvane mikropolutante, tj. nevidljive tragove pesticida, farmaceutskih sredstava, kozmetike i drugih sintetičkih hemikalija koje konvencionalna postrojenja ne mogu u potpunosti da uklone iz otpadnih voda. U podzemnim vodama širom zemlje danas se mogu naći hemijski „otisci“ naše civilizacije kao što su: pesticidi, nitrati od veštačkog đubriva, rastvarači iz industrije, deterdženti i lekovi iz domaćinstava, jer sve to polako curi kroz zemlju i vremenom narušava kvalitet izvora.

Savremeni izazovi i nove forme zagađenja

Nacionalni monitoring podzemnih voda (NAQUA) pokazao je 2019. da su nitrati i ostaci pesticida najveća pretnja kvalitetu podzemne vode, posebno u gusto naseljenim poljoprivrednim regionima Švajcarske. Ovo društvo, vlada i privreda zajednički su prepoznali ovu opasnost i povukli odlučne poteze da je suzbiju. Parlament je 2014. izmenama Zakona o zaštiti voda postavio temelje za finansiranje nadogradnje postrojenja za preradu otpadnih voda kako bi se uklanjali mikropolutanti.

Novi propisi, koji su stupili na snagu 2016, imaju glavni cilj da očuvaju kvalitet pijaće vode i vodnih ekosistema, smanjujući količinu zagađivača koja otiču u reke i jezera (a potom i u zemlje nizvodno). Konkretno, planirano je da se do 2040. oko 100 od ukupno 800 švajcarskih postrojenja za tretman otpadnih voda opremi dodatnim, naprednim stepenom filtracije za uklanjanje organskih mikrozagađivača. Ovaj ambiciozni poduhvat finansira se solidarno: osnovan je namenski savezni fond koji pokriva 75% troškova nadogradnje, a puni se putem male takse na otpadne vode koja se naplaćuje širom zemlje (cilj je prikupiti oko 1,25 milijardi franaka do 2040. godine). 

Zahvaljujući tome, mnoga velika postrojenja već ugrađuju ozonizatore, ugljenične filtere i sličnu tehnologiju kako bi izbacila pesticide, farmaceutske recidive i druge štetne tragove. Prvi rezultati su ohrabrujući, jer u regionima gde su postrojenja modernizovana, nivo mikrozagađivača u vodama osetno je opao, što direktno osigurava dugoročnu bezbednost vode za piće. Upravo takvim proaktivnim pristupom da se potencijalna zagađenja uklone na izvoru pre nego što uopšte dospeju do čaše za vodu Švajcarska nastoji da očuva svoje reke i izvore čistim i u decenijama koje dolaze. 

Ipak, ni Švajcarska nije potpuno pošteđena novih klimatskih i društvenih pritisaka na vodu. Globalno zagrevanje već donosi češće i duže suše i u ovu alpsku zemlju, jer u proteklih dvadesetak godina zabeleženi su rekordno niski vodostaji reka i presušivanje pojedinih izvora tokom leta. Budući da je vodosnabdevanje visoko decentralizovano, takve suše ne pogađaju svaku oblast jednako. Neka mala planinska naselja na Alpima, koja zavise isključivo od snega i izvora, već su imala restrikcije i nestašice vode tokom leta i morala su da u kriznim trenucima cisternama dovoze vodu ili hitno sprovode cevi iz udaljenijih izvora. 

Uticaji klimatskih promena

Zbog toplije klime smanjuju se i tradicionalne rezerve vode sneg i glečeri kako u svetu, tako i u Švajcarskoj. Visoke planine i dalje pune švajcarske reke i jezera, ali stručnjaci upozoravaju da će se te snežne i ledene zalihe „sve više sušiti“ u narednim decenijama. Drugim rečima, očekuje se manji dotok vode sa planina tokom toplijih godina. To nameće potrebu za snažnijom saradnjom među lokalnim vodovodnim sistemima, a švajcarski istraživači ističu da komunalna preduzeća moraju sve više da „uvežu“ svoje mreže i dele vodu između regiona kako bi se prevazišli periodi letnjih suša. Neki gradovi već to rade, jer Cirih, na primer, svojim vodovodom povremeno snabdeva više od 60 okolnih opština kada im zafali vode.

Povezano: Koja je ekološka cena uspona veštačke inteligencije?

U zemlji gde je voda dugo smatrana lokalnom privilegijom, takva regionalna solidarnost tek treba da zaživi u punoj meri. Klimatske promene donose i nove paradokse: zimi ski-centri sve češće moraju veštački da dosnežavaju staze zbog manjka prirodnog snega, što troši ogromne količine vode i energije. Mnoge žičare i ski-kompanije prave akumulacije na planinama za skladištenje kišnice i otopljenog snega, ali voda za osnežavanje često mora da se pumpa iz nizija na visoke nadmorske visine, što krajnje energetski zahtevan i skup proces. Neki niže pozicionirani ski-resorti već su odustali, jer nisu u stanju da tehnološki ili finansijski obezbede sneg na sve toplijim zimama.

S druge strane, toplija i duža leta mogla bi da privuku još više posetilaca u švajcarske planine u potrazi za osveženjem. Jezera i reke biće im sve primamljivija utočišta od vrućine, što znači da vodni ekosistemi postaju još važniji za rekreaciju i turizam i da bi ih svakako trebalo očuvati čistim. U turističkim smeštajima u Alpima već se planiraju mere štednje, jer voda je tamo oduvek bila dragocena, a ubuduće će postati još oskudnija, pa će hoteli morati da podsećaju goste da racionalnije troše vodu. 

Pritisci na vodu dovode i do tenzija među različitim korisnicima, čak i u Švajcarskoj. Tokom sušnih perioda, poljoprivredni proizvođači traže sve veće količine vode za navodnjavanje useva, čime često crpe vodu iz istih podzemnih rezervi koje napajaju i lokalna naselja. To ponekad znači manje vode za piće ili skuplje prečišćavanje, što izaziva sukob interesa između poljoprivrednog sektora i šire populacije. To nije jedini slučaj u svetu gde se ova napetost dogodila.

Zagađenje pesticidima i stajnjakom iz intenzivne poljoprivrede takođe smanjuje dostupnu čistu vodu i nameće vodovodima dodatne troškove, zbog čega ekološka udruženja i građani sve glasnije pozivaju na održivije prakse na farmama. Istovremeno, energetski sektor – hidroelektrane, ali i nuklearne elektrane i industrijski pogoni koji koriste vodu za hlađenje imaju svoje zahteve. Oni već pregovaraju sa farmerima kako da podele vodu iz jezera tokom letnjih meseci kada nivo opadne. Čak i susedne zemlje polažu oko na švajcarske vode. Francuska bi želela da Švajcarska ispusti više vode iz Ženevskog jezera leti kako bi francuske nuklearke imale dovoljno za hlađenje, dok Italija traži da se akumulira više vode u zajedničkom jezeru Mađore na granici, radi navodnjavanja svojih polja u dolini Po. Iz tog razloga, pitanje švajcarske vode i upravljanja njome je pitanje koje se tiče i lokalnih interesa i čitavog niza faktora koji su izvan nacionalne kontrole, poput klimatskih promena, novih forma zagađenja i interesa spoljnih država.

Koje su švajcarske lekcije za svet?

Ovi primeri jasno pokazuju da će upravljanje vodnim resursima u eri klimatskih ekstrema zahtevati još veću koordinaciju i kompromise, čak i za jednu od vodom najbogatijih i neuređenijih država na svetu. Uprkos svemu, švajcarski model brige o vodi ostaje uzor kome teže mnogi drugi. Suština tog modela je što se na vodu gleda kao na strateško javno dobro, a ne kao na tržišnu robu. Od ustava, preko zakona, do lokalne prakse, u fokusu je dugoročno očuvanje kvaliteta i jednak pristup ispred kratkoročne zarade. 

Stalne investicije u infrastrukturu, nauku i nadzor, zajedno sa uključivanjem građana u odluke, izgradili su visok nivo poverenja. Švajcarci s razlogom veruju svojoj slavini i spremni su da je zaštite. Takav pristup može biti inspiracija i drugima, pa i zemljama poput Srbije. Naša zemlja se već sada suočava sa efektima klimatskih promena, jer je učestalost sušnih godina porasla sa jedne na pet po deceniji po podacima UNDP-a, što smanjenu dostupnost vode čini jednom od najvećih razvojnih prepreka u bliskoj budućnosti. 

Upravo zato, elementi švajcarskog modela mogu biti dragoceni. Snažniji zakoni i nadzor za zaštitu izvorišta i reka, dosledna primena principa „zagađivač plaća“, ulaganje u postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda, ali i čuvanje vodosnabdevanja u javnom vlasništvu umesto prepuštanja tržištu. Neke inicijative u Srbiji već idu tim putem, uz podršku baš Švajcarske i EU postavljena su, recimo, mala postrojenja za tretman otpadnih voda na seoskim turističkim imanjima, kako bi se zaštitili lokalni izvori i reke, ali je to tek početak.

Izvesno je da se principi cirkularne ekonomije i održivog upravljanja vodama mogu uspešno primeniti i na domaćem terenu. Naravno, svaki model treba prilagoditi lokalnom kontekstu, ali ključna poruka švajcarske priče važi svuda. Ta poruka je da vodu moramo čuvati kao životni resurs, planirati njeno korišćenje dugoročno i pažljivo, i braniti je od komercijalizacije i zagađenja. U svetu u kom voda postaje možda i najvažnije strateško dobro, primer Švajcarske pokazuje da se vizionarskim upravljanjem i kolektivnom svešću može obezbediti da čaša vode ostane izvor zdravlja i zajedničkog prosperiteta, a ne luksuz ili povod za sukobe.