Pitanje klimatskih promena danas deluje aktuelnije nego u bilo kojoj od prethodnih decenija. Iz ugla naučnika i njihovih predviđanja o porastu temperatura, ovaj proces deluje sasvim logično. Iz ugla prosečnog građanina, danas je ekološki problem sve vidljiviji. O njemu govore mediji, o njemu govore političari, govore i međunarodne organizacije, kao i poznate ličnosti.

Da se ovo pitanje ne javlja samo u vidu retorike koja bi trebalo da naglasi vrline onih koji izgovaraju ekološke fraze, vidi se u delovanju država. Američki predsednik Džo Bajden najavio je da će SAD prepoloviti svoje štetne emisije do 2030, a Evropska unija se obavezala da će ih smanjiti i više od 50% do istog roka. Čak se Kina kao najveći zagađivač, istina dosta manje ambiciozno, obavezala da će smanjivati štetne emisije.

Klimatski konsenzus 

Već oko pola veka postoji vrlo jasan konsenzus naučnika koji se bave klimom da je jasno merljiv uticaj ljudi na promenu klime. Iako su različite studije bile dostupne i ranije, već pedesetak godina je naučnoj zajednici vidljivo da emisije štetnih gasova, za koje su ljudi većinski zaslužni, utiču na globalno zagrevanje. Trenutni nivo promene klime je nekoliko desetina puta brži od prethodnih najbržih klimatskih promena u istoriji Zemlje, koje su naučnici uspeli da izmere.

Takva promena klime, koja podrazumeva podizanje svetske temperature i do dva stepena iznad predindustrijskog nivoa, donela bi velike negativne efekte po stanje životne sredine i kvalitet ljudskog života. To bi podrazumevalo različite štetne pojave poput: podizanja nivoa mora, esktremnijih temperatura, širenja pustinja, manjka pijaće vode, nestajanja brojnih biljnih i životinjskih vrsta, novih zaraznih bolesti, ekonomskih gubitaka i mnogih drugih štetnih pojava.

Negatori klimatskih promena

Od kad je nastao jasan naučni konsenzus o prirodi klimatskih promena i ljudskog uticaja na njih, javaljali su se glasovi protiv odlučnijeg delovanja u smeru smanjenja štetnih emisija. Važan deo takvog protivljenja dolazio je i od različitih negatora klimatskih promena. Jedna vrsta njih obuhvatala je oduvek ljude koji su negirali da se klimatske promene uopšte događaju, koji spadaju u najradikalniju grupu, a ujedno od naučnog konsenzusa po stavovima najdalju. Drugu vrstu su činili i čine ljudi koji priznaju da se klimatske promene događaju, ali ih ne pripisuju ljudskom delovanju ili drastično relativizuju efekte ovih promena. Ova grupacija se pokazala kao dosta potentnija i više raširena u javnosti.

Da ovaj uticaj nije bio oduvek toliko jak, naročito ne u Republikanskoj Partiji, govori i činjenica da je prvi predsednik koji je imao usmerenje ka zaštiti životne sredine bio Ričard Nikson. On je još davne 1970. doneo takozvani „Zakon o čistom vazduhu“, a demokrata Džimi Karter nastavio je identičnu zelenu politiku. Iako je zelena agenda usporila u mandatu republikanaca Ronalda Regana, njegov naslednik Džordž Buš Stariji imao je prilično ambiciozne ekološke planove. Republikanci su u velikoj meri prihvatili naučni konsenzus o klimatskim promenama, koji se ogleda u nalazima stručnih grupa poput Međuvladinog panela o klimatskim promenama, koji je formiran 1988. godine, pod pokroviteljstvom Ujedinjenih nacija.

Bušov plan o ograničavanju štetnih emisija gasova zelene bašte predstavljao je poencijalno najveći udar po industrije fosilnih goriva u Americi. Računica velikih giganata, naročito naftaških, bila je da bi kroz takvo ograničenje u naredne tri decenije izgubili više hiljada milijardi dolara. Prethodna ulaganja, razvoj tehnologija, postojeća postrojenja, kao i vrednost akcija, zabeležili bi oštar pad vrednosti. Iako su velike naftaške kompanije i nekoliko decenija ranije zabašurivale dokaze o štetnosti emisija CO2, ovakva radikalna mera države predstavljala je ozbiljnu pretnju po njihov poslovni model.

Kao reakcija na ovu pretnju, nastala je jedna od gotovo najuspešnijih lobi mreža, koja je zaslužna za promenu načina razgovora o klimi i delovanju po ovom pitanju u Americi, koja se kasnije delimično prelila i na ostatak sveta.

Industrija fosilnih goriva i negatorska mreža

Sjedinjene Američke Države imaju dve karakteristike koje su od samog početka predstavljale plodno tlo za razvoj jakog pokreta koji negira klimatske promene. Prvi preduslov je moćna industrija fosilnih goriva. Čak i dok Amerika nije bila najveći proizvođač nafte, što jeste danas, eksploatacija i obrada ovog energenta bila je jedna od najvažnijih privrednih grana. O tome govori i podatak da multinacionalna korporacija Koč Industirije, koja se najvećim delom bavi ekspolatacijom nafte i obradom, ima veće prihode od tehnološkog giganata poput Facebook-a. Drugi preduslov je pluralno javno mnjenje u kom se najrazličitije ideje iznose bez velikih barijera, uz koji ide i relativno liberalno zakonodavstvo oko artikulisanja različitih finansijskih interesa kroz politiku.

Na samom početku devedesetih, u strahu od ozbiljnijih ekoloških regulacija države, naftaška industrija se brzo organizovala u nekoliko smerova. Kao najuticajniji u ovom procesu, svakako su bili spomenuti većinski vlasnici Koč Industrije, braća Dejvid i Čarls Koč. Njihova gigantska lobistička kancelarija nalazi se i fizički blizu Bele kuće, njihove političke donacije su eksplicitno i implicitno završavale u mnogim političkim kampanjama, međutim najvažnije, gotovo su iz vazduha stvorili jak pokret negatora klimatskih promena. 

U nju spadaju akademske ustanove, tink tenkovi poput spomenutog Kejto Instituta, organizacije koje se zalažu za što manju državnu intervenciju (uključujući i u sferi ekologije), ali i armiju terenskih aktivista Amerikanci za prosperitet koja se u kampanjama od vrata do vrata bore protiv bilo kakve ekološke regulacije.

Deo mreže bio je posvećen ka uticaju na predstavnike u Kongresu, deo ka ubeđivanju javnog mnjenja da je pitanje klimatskih promena „politika, a ne nauka“ ili „preterivanje“, a važan deo i na disciplinovanje Republikanske partije. 

Republikanski kongresmeni koji su imali u političkim planovima predlaganje ograničavanje zagađenja, najčešće su uskraćivani za donacije, a operativna i finansijska mreža uperena je direktno protiv njih i u korist njihovih unutarpartijskih protivnika. Kongresmen Bob Inglis iz Južne Karoline je jedan od republikanca koji je platio cenu takve inicijative i sukobljavanju interesu naftaških gignata. Ova mreža stajala je i iza davanja snage takozvanom „Pokretu čajanka“ koji se zalagao protiv uticaja države na privredu, a koji je u ovom smeru radikalizovao Republikansku Partiju i na midterms izborima preoteo legislativnu većinu demokrata u mandatu Baraka Obame.

Rezultat nakon trideset godina izdašnog finansiranja, disciplinovanog izbora i plasiranja poruka je usporavanje ekoloških regulacija i polarizovanje javnog mnjenja po ovom pitanju. Takođe, Republikanska partija je od stranke umerene po ekološkim pitanjima transformisana u stranku koja nenaučno negira klimatske promene. Iako su braća Koč bila protiv Donalda Trampa u unutarpartijskoj republikanskoj trci, stranka je do tada već toliko transformisana, da su i u njegovom mandatu imali benefita. U to svakako spada izlazak Amerike iz Pariskog klimatskog sporazuma, velika poreska seča za najbogatije iz 2017. i postavljanje različitih negatora klimatskih promena na „komandne visove“ državnih institucija koje se bave energetikom. Ipak, sa pobedom Džoa Bajdena 2020. i osvajanjem oba doma Kongresa od strane demokrata, naftaški giganti imaće najtežeg protivnika u Beloj kući. 

Opasnost negatorskog pokreta i opadanje

Negatorski pokret u SAD-u uspeo je da dobrim delom potpuno izmeni američko javno mnjenje, što se vidi u istraživanjima. Iako od skoro opada broj ljudi koji veruju da se klimatske promene ne dešavaju, po svojoj strukturi se vidi da je intenzivna višedecenijska kampanja u konzervativnim medijima dala rezultata. Dok je kod glasača demokrata procenat ljudi koji ne brine oko klimatskih promena mali, kod tvrdih republikanca je u većini, što je pravilo koje se videlo i u anketama Trampovih i Bajdenovih glasača 2020.

Do identičnih se zaključaka može doći kada se javno mnjenje u SAD-u uporedi o ovom pitanju sa drugim državama u svetu. Po kriterijumima verovanja građana u klimatske promene i uticaju ljudskog delovanja na njih, Sjedinjene Američke države se nalaze drastično ispod ostalih razvijenih industrijskih ekonomija. Dok u Americi jedna od dve partije otvoreno negira klimatske promene protivno naučnom konsenzusu, u Evropi takvih partija gotovo da nema, te čak i ekstremna desnica poput Marin Le Pen u Francuskoj želi da se predstavi i kao ekološka opcija.

Višedecenijska kampanja negatora klimatskih promena, uz velikodušnu podršku naftaške industrije, učinila je Ameriku unikatnom među razvijenim industrijskim ekonomijama po ovom pitanju. Osim što može donekle biti loše za ugled ove države, postoji nekoliko opasnosti koje ovakva pojava donosi svetu.

Kako zvuči narativ da je u jednoj državi grupa bogatih naftaša uspela da iz vazduha svojim gigantskim kapitalom proizvede uticajnu političku mrežu koja je antinaučnom argumentacijom radila protiv javnog interesa, a za interes sponzora, u tom procesu transformišući jednu od dve političke partije i polovinu javnog mnjenja po svojoj meri. Zvuči kao distopija iz sovjetske propagande koja je Ameriku karikirala kao „plutokratiju“, a ne „demokratiju“.

Međutim, uprkos jakom uticaju koji je u prethodnim pasusima analiziran, deluje da i pokret negatora i lobi fosilnih goriva gube snagu. Mlađe generacije u Americi ubedljvo imaju proekološke stavove i zabrinute su za buduće stanje klime, za razliku od češćeg skepticizma kod starijih građana. Bajdenovo obećanje o smanjenju emisija za polovinu do 2030. nije naišlo na ozbiljniji otpor, osim očekivanog vikanja i protestovanja republikanaca. Dosta perfidnije kampanje naftaških kompanija na društvenim mrežama, ipak nailaze na veću pozornost javnosti i teže prolaze ispod radara, kao ranije. 

Iako je pokret negatora klimatskih promena zbog sve vidljivije realnosti promene klime i stavova mlađih generacija osuđen na propast, ostaće kao jedan od politički najuspešnijih i ujedno najštetnijih projekata za očuvanje klime. Ekološki aktivisti na njemu mogu naučiti različite perfidne prakse političkog organizovanja koje će se sigurno prepoznavati i u drugim delovima sveta.