Ovu godinu u ekonomskoj sferi obeležio je međunarodni pad poverenja u slobodnu trgovinu i trenutne trgovinske odnose. U velikoj meri taj vid nepoverenja oslikavao se kroz nepoverenje ostatka sveta u Kinu i njene industrijske proizvode. Sjedinjene Američke Države i Evropska unija inicirale su više zaštitne carine u odnosu na različite kineske industrijske proizvode, ali ovaj talas ekonomskih odbrambenih mehanizama nije zaobišao ni druge države sveta. Brazil, Indonezija, Indija, Čile, Ujedinjeno Kraljevstvo i drugi inicirali su slične mere ili započele istrage o dampingu da bi prikupile argumentaciju za slične mere.

Carine na različite kineske industrijske proizvode trenutno variraju od 10-15% u slučaju Čilea, pa do 100% na električna vozila kolike je uvela Bajdenova administracija. Većina država sveta smatra da Kina kroz velike državne subvencije, podsticaje i jeftine kredite svojim favorizovanim industrijama svoje proizvode čini veštački konkurentnim i preti da time uništi proizvodne kapacitete drugih država. Najveći deo ovih proizvoda obuhvata elemente bitne za zelenu tranziciju i visoke tehnologije, od mikročipova i gvožđa do tehnologija poput solarnih panela, vetroturbina, baterija i električnih vozila.

Čitaj

Maroko je budući gigant za e-vozila Prvi zeleni carinski rat je počeo

Sa svojim niskim cenama, proizvodnim kapacitetima i ekonomijom obima, delovalo je da će svet zadesiti takozvani „kineski šok 2.0“. Prvi takav šok se desio sa stupanjem Kine na svetsko tržište početkom 2000-ih kroz njen prijem u Svetsku trgovinsku organizaciju, kada je veliki broj zapadnih industrija i proizvodnih kapaciteta doživeo kolaps. Poučene ovim negativnim iskustvom, ekonomski visokorazvijene države, ali i one u povoju, uvele su zaštitne mere.

Takođe, za razliku od početka 2000. kada su kineske kompanije delovale nezaustavljivo, deluje da sada dolazi do blage promene. Prve kineske kompanije u ovim sektorima beleže gubitke, otpuštanja i zatvaranja proizvodnih pogona. Mnoge od njih nalaze se upravo u sferi proizvodnje važnih elemenata za zelenu tranziciju. Postavlja se pitanje da li je to samo privremeni trend i da li će možda dovesti do globalnog poskupljivanja, a samim tim i usporavanja, svetske zelene tranzicije.

Uspon i kriza kineske industrijske politike

Ukoliko se posmatraju glavni pokazatelji uspeha kineskih industrija u oblastima koje je vladajuća partija odlučila da sponzoriše i favorizuje, na prvi pogled ne deluje da postoje problemi. Kineski proizvođač električnih vozila BYD postao je pojedinačno najveći proizvođač ovog tipa vozila, dok je na trećem mestu u svetu i kada se radi o proizvodnji baterija. Na prvom mestu u svetu u oblasti baterija je takođe kineska kompanija, poznatija pod imenom CATL. U oblasti solarne energije, globalna proizvodnja panela je takođe bila skoncentrisana u Kini, gde je proizvođač iz ove države, Tongwei i ujedno najveći svetski proizvođač. Osim ovih pojedinačnih svetskih prvaka, u svim navedenim oblastima iz Kine dolazi i mnoštvo manjih proizvođača ovih industrijskih proizvoda koji zauzimaju značajan udeo svetske proizvodnje.

U poslednjim mesecima značajan broj spomenutih manjih proizvođača nalazi se u krizi i jedan deo njih morao je da donese nepopularne odluke. Pojedini su jednostavno bankrotirali i ugasili svoje pogone, drugi su značajno smanjili radnu snagu, dok su treći drastično smanjili proizvodnju ili odustali od proizvodnje baterija, električnih vozila ili solarnih panela u korist drugih artikala. To se od početka ove godine javlja kao sve masovnija pojava, gde se danas već radi o hiljadama preduzeća.

Po podacima britanskog časopisa Economist oko trećina industrijskih preduzeća je poslovalo sa gubitkom krajem juna ove godine, što je bilo iznad prethodnog zabeleženog vrhunca tokom azijske finansijske krize 1998. godine. Istraživanje više od 500 000 preduzeća pokazuje zapanjujuće pogoršanje uslova za industrijska preduzeća u prvoj polovini godine, tokom koje je broj kompanija sa gubitkom porastao za 44%. Više desetina hiljada proizvođača elemenata za industriju električnih vozila zatvorilo se od prethodne godine do danas, kao i značajan broj proizvođača solarnih panela.

Prvenstveni razlog je prezasićenost samog tržišta ovim proizvodima, koja je dovela do drastičnog pada cena, koji je u slučaju solarnih panela dolazila do čak ispod same prosečne proizvodne cene. Kroz ogromne državne programe podsticaja, kredita i subvencija favorizovanim industrijama nastao je (pre)veliki broj preduzeća koje se bave ovom oblašću ili su i stare kompanije krenule da se bave i ovom oblašću. Sve veće carine i druge barijere različitih država sveta na njihove jeftine proizvode stvorili su pad spoljne potražnje i oslonjenost na prezasićeno kinesko tržište.

Osim SAD i Evropske unije koji su posegnuli za ovim alatima, to su u prethodnom periodu učinile i različite države u razvoju u strahu od gubitka njihovih industrija u povoju. Za razliku od etabliranih velikih kineskih industrijskih igrača u ovom polju koji imaju rezerve novca i ekonomiju obima, mali proizvođači su se pokazali kao prve žrtve novog tržišta. Osim malih igrača, negativne posledice zabeležile su i kompanije koje nisu u osnovi specijalizovane za ovaj vid proizvodnje, ali su želele da iskoriste državni talas podsticaja.

To naravno postavlja objektivno pitanje da li su celokupni bum kineske zelene industrije i dominacija na svetskom tržištu isključivo proizvod ogromnih državnih podsticaja i u tom smislu balon koji počinje da puca. Kritičari će reći da su uspon kineskih giganta i ogromna cenovna konkurentnost proizvod preusmerenih državnih sredstava, a ne proizvod tržišne utakmice i da generalno ne predstavljaju održiv model za ekonomski rast. Postoje argumenti sa obe strane, gde su čak i ekološki aktivisti na Zapadu podeljeni oko interpretacije ovih događaja i ideje da li je on loš ili dobar za globanu zelenu tranziciju

Da li postoji kineski industrijski balon?

Da bi nadoknadili ogroman pad tržišta nekretnina i građevinskog sektora koji su dugo bili noseća grana ekonomskog rasta, kineski lideri usmerili su ogromne državne investicije ka odabranim industrijskim sektorima. Subvencije, jeftini krediti i poreski podsticaji od lokalnih vlada preusmereni su sa opadajućeg sektora građevine ka proizvodnji proizvoda koje je vladajuća partija identifikovala kao sektore budućnosti. Svaka proizvodnja mikročipova, baterija, električnih vozila, solarnih panela i drugih elemenata bitnih za zelenu tranziciju značajno je finansijski nagrađena.

To je dovelo do osnivanja na hiljade novih kompanija koji se bave proizvodnjom ovih proizvoda, sa upitnim nivoom inovativnosti i efikasnosti. Osim novajlija, pojedini giganti iz drugih oblasti oprobali su se takođe i u proizvodnji ovih roba. Recimo, građevinski gigant Evergrande koji je doživeo kolaps, takođe je iskoristio i ove državne benefite i započeo proizvodnju svojih električnih vozila pod imenom Hengchi. Kompanija je obećavala da će do 2025. prodavati po 1 000 000 električnih vozila godišnje, što je ekvivalent godišnjoj nemačkoj proizvodnji električnih vozila i hibrida. Tokom 2024. ova firma je prodala nepunih 14 000 automobila i u praksi doživljava gašenje svojih pogona.

Drugi upečatljiv primer je prehrambena kompanija Nanfang Black Sesame Group koja je planirala da izgradi fabriku baterija vrednu 3,5 milijardi dolara. Na kraju je od ove ideje odustala. Kompanija alkoholnih pića Kweichow Moutai najavljivala je prebacivanje dela svojih ulaganja na proizvodnju mikročipova, što je imalo predvidiv ishod. Brojni primeri postupaka ovakvih kompanija su prisutni, te je broj preduzeća koja recimo proizvode električne automobile u 2019. bio čak 500, dok ih danas preostalo ispod 100. Slično se dešava i sa proizvođačima litijum-jonskih baterija ili solarnih panela, čiji se brojevi ubrzano smanjuju.

Čitaj

Zašto se rudarstvo vraća u Skandinaviji Zašto je zelena tranzicija avioindustrije toliko teška

Lokalne vlade više nemaju fiskalnog prostora da nastave pomoć svim navedenim kompanijama, te je tržište započelo svoju konsolidaciju kroz gašenje manjih ili nekonkuretnih proizvođača. Talas konsolidacije tako je već zahvatio kinesku industriju baterija, što je dovelo do spomenutih otkazanih investicija i odlaska manjih igrača, dok lideri kao što su prethodno spomenuti CATL i BYD nastavljaju sa svojim planovima širenja bez ozbiljnijih problema.

Deo ovog uspeha značajnih kinskih giganta bi trebalo prepisati ne samo državnim subvencijama nego i inovativnosti samih kompanija, koje jesu proizvele kvalitetne proizvode poput različitih modela električnih vozila BYD-a sa naprednim softverom. Međutim, te je granice kvaliteta nekada teško utvrditi jer su preko 250 milijardi dolara usmerenih od vlade u prethodnih 15 godina u ovaj sektor maskirali objektivne tržišne vrednosti i cene, koje bi na realnom tržištu bile najbolji sudija.

Posledice po svet i ekologiju

Jedna od najvećih prednosti ovog prethodnog kineskog industrijskog buma, uz sve manjkavosti protraćenih sredstava na gomile neefikasnih i ne naročito inovativnih proizvođača, je pad cena proizvoda za zelenu tranziciju. Prema podacima IEA (Međunarodna agencija za energetiku) prosečna cena električnih vozila je u svetu od 2013. do 2023. pala za skoro 40 odsto, gde najveće zasluge ima drastično uvećana proizvodnja baterija i komponenti za njih. Ova komponenta je po svojoj ceni u prethodnih deset godina takođe pala za preko 80%, sa paralelnim rastom efikasnosti ove tehnologije.

Jeftinije baterije iz Kine omogućile su dalji razvoj električnih vozila, ali i učinile solarnu energiju efikasnijom zbog mogućnosti skladištenja energije. Cena solarne energije smanjena je za čak 82% između 2010. i 2020, gde su kineski giganti bili veoma uspešni u proizvodnji solarnih panela po veoma niskim cenama u velikim brojevima. Preko 90% solarnih panela koji se koriste unutar Evropske unije, danas dolaze iz ove države i nekolicine njenih velikih kompanija.

Pojeftinjenje ovih proizvoda je tako učinilo globalnu zelenu tranziciju jeftinijim procesom, te su i države u razvoju mogle da iskoriste priliku i jeftinu energiju dobijaju iz alternativnih izvora. Broj automobila na električni i hibridni pogon je skočio sa 26 000 000 od pre dve godine na preko 40 000 000 danas, dok je solarna energija od minimalnog udela u proizvodnji električne energije u svetu skočila na 5% udela, a unutar Evropske unije na više od 10%. Ekspanziju su širom sveta doživeli i vetrogeneratori, te je naročito u Evropi ovaj izvor postao jedan od glavnih kod nekoliko država, gde u primeni vodi Nemačka.

Ipak, ovaj proces ne može proći bez političkih posledica, jer (pre)jeftini zeleni industrijski proizvodi iz Kine danas prete da unište brojne druge kompanije širom sveta. Američki i evropski giganti, ali i oni iz zemalja u razvoju, se nalaze pod napadom konkurencije za koju smatraju da ne posluje po tržišnim uslovima. Za ekonomije u razvoju, rastući kineski uvoz predstavlja potencijalnu pretnju njihovim nadama da će se kao Kina uzdići na razvojnoj lestvici izgradnjom sopstvene proizvodne industrije poput Kine nekada davno.

Političari takođe ne vole da se u njihovom mandatu gase fabrike, gube radna mesta i čitavi regioni ostaju bez ekonomske aktivnosti. Takođe, civilni industrijski kapaciteti u situacijama dugotrajnih ratnih sukoba mahom imaju i vojnu namenu, te njihovo „čišćenje“ od strane Kine ima i svoju dugoročnu bezbednosnu dimenziju. Carine i druge uvozne barijere ostatka sveta zato nose i rizik da ovi proizvodi poskupe na globalnom tržištu, te i zelena tranzicija sveta bude manje priuštiv proces i efikasan u svojoj brzini. Političari vole carine kao alat, te nije iznenađenje da se šire veoma brzo širom zemljine površine.

Gde je perspektiva za svet?

U svetlu ovog toka događaja koji se razvija unutar kineske zelene industrije, zelena budućnost ima neizvesnu putanju. Brza ekspanzija podstaknuta vladinim subvencijama i državnim inicijativama je nesumnjivo dovela do značajnog napretka u proizvodnji zelene tehnologije i smanjenja troškova. Međutim, ovo je takođe stvorilo tržište koje je prezasićeno i u velikoj meri zavisi od državne podrške, što postavlja pitanje o njegovoj održivosti na dugi rok.

Ako kineska vlada nastavi da smanjuje subvencije zbog ekonomskih ograničenja, mogli bismo biti svedoci dalje konsolidacije unutar ovih industrija, što bi potencijalno dovelo do viših cena zelene tehnologije na globalnom nivou. Ovo bi moglo da uspori tempo globalne zelene tranzicije, posebno u zemljama u razvoju koje se oslanjaju na pristupačne tehnologije da bi unapredile svoje ekološke ciljeve. Bolji scenario bi bilo sustizanje kineskih kompanija od strane zapadnih i drugih giganata u ovim oblastima, koje bi dovelo do zdravog takmičenja i održavanja niskih cena.

Međunarodni odgovor na dominaciju Kine u ovim sektorima, koju karakteriše nametanje novih carina i trgovinskih barijera, ukazuje na rastuću napetost između ciljeva ekonomskog protekcionizma i održivosti životne sredine koja može biti opasnost. Kako zemlje nastoje da zaštite svoju domaću industriju od pretnje jeftinijih kineskih alternativa, povećava se rizik od fragmentiranog globalnog tržišta. Ovo bi moglo dovesti do situacije u kojoj pristup zelenim tehnologijama može da postane neravnomerno raspoređen, pri čemu neki regioni brzo napreduju dok drugi zaostaju, pogoršavajući globalne nejednakosti u borbi protiv klimatskih promena.

Dugoročno, budućnost kineske zelene industrije verovatno će zavisiti od njihove sposobnosti da inoviraju i da se takmiče bez oslanjanja na veliku podršku vlade. Ukoliko kineske kompanije uspeju u ovoj tranziciji, mogle bi da učvrste svoju poziciju globalnih lidera u zelenoj tehnologiji, ali na realnim osnovama. Međutim, ako se trenutni trendovi zasićenja tržišta i spoljnih ekonomskih pritisaka nastave, postoji verovatan scenario gde bi još mnoge od ovih kompanija mogle propasti, što bi dovelo do povlačenja kineske zelene dominacije i otvaranja mogućnosti za druge države da na tržište uđu. Ne deluje da bi kineska država dozvolila ovakav scenario, tako da buduće celokupno pitanje poslovanja kineskih giganata je i enigma, ali i potencijalna opasnost za globalnu dinamiku zelene tranzicije.