Čuveni francuski predsednik, Šarl de Gol, ostavio je iza sebe veliko političko nasleđe. Česte su situacije kada građani ove države evociraju uspomene na svog najcenjenijeg modernog lidera. Međutim, ove godine povod koji se javio za takvo evociranje nešto je drugačiji nego u prethodnim neobičnim situacijama. U vreme aktuelne energetske krize u Evropi, kada je cena prirodnog gasa skočila skoro 400%, u Francuskoj je strah povodom ove promene na tržištu prilično nizak. 

Razlog za taj vid spokojnosti je nuklearna energija na koju se ova država prvenstveno oslanja u proizvodnji električne energije. Fundamente za to postavio je upravo spomenuti predsednik Šarl de Gol sa svojom “Francuskom komisijom za alternativne energije i atomsku energiju – CEA”, koja je strateški usmerila zemlju ka ovom energetskom izvoru. Rezultat je da danas Francuska gotovo 70% električne energije proizvodi iz ovog izvora, te je manje ranjiva na aktuelne tržišne dizbalanse ponude i potražnje fosilnih goriva.

Zastupanje većeg korišćenja nuklearne energije i globalnog proširivanja kapaciteta danas je nešto popularnije, iako su polazne tačke bile niske. Ovaj vid elektrana trpeo je velike kritike, bio je izvor brojnih demonstracija širom Zapada, a par velikih incidenata stvorilo je percepciju o nuklearnoj energiji kao vrlo rizičnoj. Državne regulacije iz ‘70. i ‘80. su i smanjile prostor za njihovu veću ekspanziju. Njeni zastupnici naspram toga imaju jaku argumentaciju o izostajanju emisija CO2 i brzini kojom se one mogu smanjivati kroz podizanje nuklearnih elektrana. Trendovi se razvijaju u više smerova, te ih zato vredi i analizirati.

Nuklearna energija danas

Iako je u pitanju izvor električne energije koji je prisutan do 1950, već od ‘70. nuklearna energija postala je prilično nepopularna. U ovom periodu najčešće je bila meta aktivista koji se bave pitanjima zaštite životne sredine i postale su povod za brojne demonstracije širom sveta. U nemačkom slučaju je taj aktivizam otišao toliko daleko da je nakon par decenija borbe doveo do čak potpunog zatvaranja nuklearnih elektrana u ovoj državi. U ostatku sveta dometi pokreta bili su dosta manji,  što govori o generalnoj ekspanziji ovog izvora energije kroz decenije. 

---

Sve više država razmatra njihovu upotrebu, te danas u svetu postoji preko 400 aktivnih komercijalnih nuklearnih reaktora koji su u funkciji, čak 55 koji su izgradnji i preko 100 koji su u planu. Aktuelni evropski energetski problem naveo je i britanskog premijera da u poslednjim nedeljama sve više priča o novim nuklearnim elektranama u Ujedinjenom Kraljevstvu i potencijalnoj izgradnji novih u Velsu. Francuski predsednik Emanuel Makron takođe se naslanja na prethodnu francusku tradiciju upotrebe ovih izvora i najavljuje dodatno investiranje u male nuklearne reaktore. Takođe, javlja se i jak lobi na nivou Evropske unije da se ovaj energetski izvor proglasi kao “čist”. 

Uprkos ekspanziji i blagoj promeni percepcije danas se samo 10% svetske električne energije proizvede iz ovog izvora. Ugalj je i dan danas zaslužan za oko 2/5 električne energije, a prirodni gas za oko ¼, te ovi veliki proizvođači zagađenja višestruko nadmašuju udeo nuklearne energije. Delom su za to zaslužne navedene regulacije, delom loša javna percepcija, a delom i državne energetske politike subvencija koje su ovoj industriji onemogućavale da dobiju na ekonomiji obima, a delom je zaslužan i manjak standardizacije. Uz sve navedene prepreke, deluje da ovaj energetski izvor nije izgubio bitku i razloga je nekoliko.

Pouzdanost i rizici

Od kada je atomska energija postala poznata široj javnosti, njen imidž je bio mahom negativan. Razlozi su brojni i proizilaze od različitih velikih događaja, pa do popularne kulture i streotipa koji su bili vezivani za nju često i kroz humor. Prva negativna asocijacija je naravno njena razorna moć demonstrirana kroz vojnu upotrebu, ali i različite nuklearne testove širom sveta. Ovaj potencijal za destrukciju stvorio je očekivnu skepsu i u odnosu na nuklearne elektrane. 

Incidenti poput incidenta na ostrvu Tri milje 1979, Černobila iz 1986. i Fukušime iz 2011. su dali dodatnu potvrdu tom strahu. Paralelno sa realnim incidentima, popularna kultura je ovaj rizik prenaglašavala, te su u filmovima ili serijama proizvod nuklearne energije razne nemani, mutanti, Godzile ili su uvek uzrok razornih incidenata zbog ljudske nekompetentnosti.

Takva percepcija je dobrim delom ostala do današnjeg dana, te u većini demokratskih država među anketiranim stanovništvom ostaje vrlo nepopularna. Na momente je čak po popularnosti padala i ispod uglja, koji je jedan od glavnih proizvođača štetnih gasova. U autoritarnim državama poput Kine ili Rusije je situacija nešto drugačija i ove države su prvaci po broju reaktora koje otvaraju ili planiraju da otvore.

Međutim, u realnosti se nuklearna energija pokazala kao prilično stabilan i pouzdan izvor električne energije, a i najmanji izvor žrtava. Po analizi Harvard Univerziteta u svetu je 2018. od posledica zagađnja od fosilih goriva umrlo čak 8 miliona ljudi. Ukoliko se sve direktne i indirektne žrtve nuklearne energije za preko 60 godina njihove upotrebe saberu, u pitanju su žrtve koje su manje od dnevnih žrtava spaljivanja fosilnih goriva.

---

---

Komparativnih prednosti ovog izvora energije ima još. Sav nuklearni otpad do sada proizveden u svetu mogao bi da stane na jedan fudbalski stadion. Takođe, savremeni modeli reaktora mogu reciklirati svoj otpad kao gorivo sve dok gotovo i ne ostane radioaktivnog otpada. Kvantitativno je potrebno manje materijala da bi se proizvela ogromna energija, ukoliko se ovaj izvor energije poredi sa ostalim načinima proizvodnje. Kao najvažnija prednost je naravno da proizvodnja nuklearne energije ne emituje ugljendioksid (CO₂). Uticaj nuklearne energije na životnu sredinu jedva se registruje u poređenju sa katastrofom koje su na planeti izazvala (i izazivaju) fosilna goriva.

Države koje su najbrže smanjile svoje štetne emisije mahom su se oslanjale na zatvaranje termoelektrana na ugalj, a otvaranje nuklearnih elektrana. Primeri za to su naravno spomenuta Francuska, ali i Švedska. Ovi primeri i aktuelni obim globalne klimatske krize, mnoge ekologe navode na neki vid pragmatizma. Taj pragmatizam se zasniva na podržavanju nuklearne energije kao načina da se najbrže redukuju globalne štetne emisije, uprkos drugim manjkavostima koje ekolozi evidentiraju u odnosu na ovaj energetski izvor. 

Nuklearni pragmatizam ekologa

Ukoliko bi ekolozi birali najidealniji način da se redukuju aktuelne štetne emisije, najveći broj njih najradije bi preporučio solarnu energiju i energiju vetra. Jedan broj njih bi zastupao i koncept takozvanog degrowth-a, odnosno procesa suprotnog od ekonomskog rasta. Iako ovaj vid leve varijacije na “politiku štednje” ima popularnost kod dela zelenih, većina realističnih ekologa se na nju neće osloniti. Inovacije u sferi napretka baterija ili solarnih panela, redukovali su cenu ovog izvora energije i omogućile da bude dostupniji. To se vidi i u rastu upotrebe i solarne energije i energije vetra širom Zapada. 

Naravno, dinamika kojom upotreba fosilnih goriva biva zamenjena obnovljivim izvorima energije je isuviše spora da bi se postigli ciljevi iz Pariskog klimatskog sporazuma. Uprkos napretku u dostupnosti i efikasnosti, ona i dan danas nije dostigla potrebni nivo isplativnosti bez ozbiljnije državne finansijske intervencije. Takođe, uz oba navedena izvora postoje i rizici njihove zavisnosti od vremenskih prilika, što predstavlja svojevrsnu nestabilost. Kombinacija oslanjanja na obnovljive izvore energije u kombinaciji sa degrowth pristupom ekonomiji bi možda mogao da ima efekta, ali uz ogromnu cenu koju bi platio životni standard građana i ukupno bogatstvo sveta.

Na drugoj strani, pragmatičniji deo ekološke zajednice ima razuman vid tolerancije za upotrebu i nuklearne energije u određenoj meri. Uranijum, kao najčešće nuklearno gorivo, oskudan je baš kao i fosilna goriva poput nafte ili prirodnog gasa, ali je dva miliona puta moćniji od nafte u energiji koju proizvodi. Francuska koja ima četiri puta više stanovnika od Holandije i skoro tri puta veću privredu, trenutno proizvedi duplo manje štetnih emisija, upravo zahvaljujući energiji nuklearne fisije.

---

---

Kao racionalna alternativa aktuelnoj dominaciji energije proizvedene iz fosilnih goriva, koja stvara katastrofalne posledice po životnu sredinu i ljudske živote, može se argumentovati kombinacija nuklearne energije i obnovljivih izvora energije. Više ulaganja u inovacije u obe sfere će izvesno umanjiti cenu i povećati dostupnost ovih tehnologija, a kroz paralelnu primenu bi se redukovale ukupne štetne emisije značajno brže. 

Kada se pitanje posmatra i iz ugla politike, desničarsko biračko telo koje je često skeptično prema većoj ekološkoj intervenciji države, neretko ima i afirmativno mišljenje o nukleranoj energiji. To je slučaj i u Francuskoj i u SAD-u, koje uprkos različitim sentimentima birača o klimatskim promenama, imaju poklapanje da je nuklearna energija mnogo popularnija kod desnice nego kod levice. 

U američkom slučaju, i po anketi Gallup-a i anketi Green Advocacy Project podrška upotrebi nuklearne energije je skoro duplo veća kod republikanaca nego kod demokrata. To ostavlja političkog prostora za paralelnu kampanju za dva različita biračka tela, koja u kombinaciji može imati u zbiru efekta na ukupno umanjenje štetnih emisija. To je moguće, iako postoje ograničenja koja su važna analize.

Ograničenja upotrebe nuklearne energije

Naravno postoje i savremena ograničenja ovakvog pristupa, koja svakako ne bi trebalo zanemariti. Za početak, nuklearna energija je kompleksna i rad elektrana koje koriste nuklearnu fisiju je komplikovan proces, te i zahteva više ljudske pažnje i tehničkog znanja. Noviji modeli manjih reaktora će podrazumevati i naprednije tehnološke kompetencije ljudstva, što je za određene zemlje ograničavajući faktor. Većina država se i dan danas zato oslanja na stare “proverene” modele elektrana, koje su i naravno manje efikasne.

Takođe, podizanje novih nuklearnih elektrana ne može biti ad hoc potez i nije u pitanju lak proces. U svakoj zainteresovanoj državi to mora biti deo šire strategije i planiranja energetske politike. Razlog za to je njihova visoka cena (u proseku oko 10ak milijardi dolara po elektrani), kao i dug proces izgradnje koji može trajati i preko decenije. Da bi se ovakva odluka donela, zato mora postojati javni konsenzus za takvo pitanje, što se u prethodnim paragrafima može videti kao teško. Ovo pitanje nije polarizujuće kao različita kulturološka pitanja, ali jeste pitanje oko kog se progresivniji i konzervativniji deo društva mahom ne slažu.

Uprkos tome što se pojedinačni upečatljivi incident nije desio od Fukušme 2011, ljudsko anegdotalno evidentiranje potencijalnih pretnji i dan danas utiče na negativnu percepciju o nuklearnoj energiji. U Americi, gde se poslednji ovakav incident desio pre više od 40 godina, po anketi Morning Consult iz 2020. javno mnjenje uz nuklearnu energiju jedino negativnije gleda na ugalj, koji je po različitim procenama zaslužan za preko 10 000 ljudskih smrti godišnje u SAD-u.

Takve početne pozicije i javna percepcija mogu biti solidna prepreka za veće investicije u ovaj izvor energije, kao jedan od smerova delovanja u redukovanju štetnih emisija. Kako trenutno raspoloženje javnosti govori i ne deluje da se ozbiljnija šira kampanja u promociji vodi u javnosti.

Budućnost nuklearne energije

Nuklearne elektrane svakako predstavljaju tehnologiju sa kojom je planeta upoznata već šest decenija i o kojoj posle stotina studija postoji široko prikupljeno znanje. Efekat njene primene u različitim državama je sada moguće meriti na različite načine, ali je možda iz ekološkog ugla najbolje meriti uticaj na štetne emisije ugljendioksida i sličnih štetnih gasova. Ukoliko se analizira oportunitetni trošak, odnosno koliko štetnih emisija nije proizvedeno zbog postojanja nuklearnih reaktora, rezultat je impresivan. Isto se može zaključiti i kada se dodaju i ljudski životi koji su spašeni kroz ovakav vid smanjenja proizvodnje ugljendioksida.

Ipak teško je očekivati nekakvu “nuklearnu renesansu” i povratak u doba 1950-ih i 1960-ih kada je ovaj izvor energije bio u svojoj ekspanziji, pre stagnacije koja počinje već ’80. Iako među ekspertskim krugovima i među realističnijim ekolozima dobijaju na težini, kao uvek dostupna i (relativno) brza opcija za redukciju emisija, ne deluje da vetrovi duvaju u njihovom smeru. Najveći fokus dugoročno se nalazi ka solarnoj energiji, gde investitori, naučnici i javni delatnici posvećuju najviše pažnje. 

U optimističnijoj verziji po nuklearnu tehnologiju, buduće inovacije ih mogu učiniti dostupnijim i još efikasnijim, te i njihova ekspanzija bude lakša. Takve nuklearne elektrane bi onda bile dobra dopuna u generalnoj borbi protiv klimatskih promena, uz naravno dosta bolje organizovanu pozitivnu kampanju koja bi morala da negira decenije identičnih negativnih narativa o ovom moćnom izvoru i energije i destrukcije. Zbog generalnog manjka vremena za intervenciju po pitanju klime, nuklearne elektrane neće ispasti iz igre, ali svakako neće ni biti prvi izbor država, a naravno ni ekologa.