Energetska kriza: Rizici i šansa za Kipar

Energetska kriza: Rizici i šansa za Kipar
Foto: www.slon.pics / Freepik

Kipar je ostao jedina država EU koja nije povezna za evropsku električnu mrežu i samim tim je dosta zavisna od matične proizvodnje električne energije.

Kada se govori o aktuelnom problemu energetskog snabdevanja Evropske unije, koje će odložiti zelenu tranziciju na neko vreme, najveći fokus je na Nemačkoj. U pitanju je najveća ekonomija u Evropskoj uniji, ali ujedno i njen najveći uvoznik ruskog prirodnog gasa, gde se u ovoj državi koristi od industrije, preko proizvodnje električne energije do grejanja domaćinstava. Kao takva, već je poznato ranjiva u aktuelnoj političkoj situaciji. Međutim, preveliko usmerenje ka Nemačkoj skreće pažnju sa drugih država koje se takođe suočavaju sa energetskim problemima i koji nisu nužno vezani za Rusiju.

Jedna od država koja je dosta ranjiva u odnosu na međunarodna zbivanja i kretanja na tržištu je Kipar. Kao jedna od najmanjih članica Evropske unije, sa tek oko milion stanovnika, može se razumeti zašto često ne privlači međunarodnu pažnju osim kada se radi o konfliktu sa Turskom. U pitanju nije država koja se graniči sa Rusijom, kao ni država koja previše zavisi od uvoza gasa iz ove države. Zapravo, ne zavisi uopšte u energetskoj sferi. Sa druge strane u pitanju je država koja u energetskom smislu neće spokojno gledati na naredne godine i razvoj situacije na svetskom tržištu.

Ova država je 2008. doživela ogroman ekonomski krah i dan danas se njena privreda nije vratila po veličini na onu pre globalnog finansijskog sloma. Kipar nema kontrolu nad severnim delom svoje teritorije gde je prisutna Turska vojska već skoro pola veka, a strah od potencijalne vojne eskalacije u ovom regionu uvek postoji. Javni dug ove male ekonomije takođe je blizu 100% njenog bruto domaćeg proizvoda. Jači udarac u energetskom sektoru može ovoj državi naneti nemerljivu dugoročnu štetu. Ono što je najzanimljivije je što Kipar ima potencijala da bude snabdevač Evropske unije gasom, a trenutno je država zavisna od uvoza fosilnih goriva i kao takva ranjiva na aktuelna haotična tržišna kretanja.

Kiparska zavisnost od fosilnih goriva

Kipar kao država godišnje ne prozivodi previše štetnih emisija ako se gleda ukupna cifra u metričkim tonama. To nije iznenađenje, jer je u pitanju država sa malo stanovnika, u kojoj industrija i poljoprivreda zajedno ne čine ni 15% udela u privredi. Transporta koji zagađuje je manje nego u drugim evropskim državama zbog ukupne površine ostrva. Prosečne godišnje temperature su više nego u većini članica Evropske unije, te potrebe za zimskim grejanjem domaćinstava su niske. Kao takva država, nikada neće biti predmet bilo čijih kritika zbog zagađenja i negativnog uticaja na prirodno okruženje.



Ipak, po podacima Svetske banke štetne emisije po glavi stanovnika ove države nisu najpohvalnije kada se uporede sa ostalim evropskim državama. Trenutne emisije CO2 po glavi kiparskog stanovnika identične su štetnim emisijama po glavi stanovnika Evropske unije (oko 6 tona CO2 po glavi stanovnika), te nisu mnogo manje od Poljske ili Belorusije, koje su po prethodno spomenutim karakteristikama u potpunosti suprotne (temperaturno hladnije, više industrijalizovane i teritorijalno veće). Razlog za ovako loše rezultate u sferi energetike i ekologije mogu se lako identifikovati kada se pogleda energetski miks ove države, a naročito kako ona dolazi do električne energije.

U ovom momentu, Kipar kao država tek nešto više od 5% svojih energetskih potreba dobija iz izvora koji proizvode nizak stepen CO2. Ostatak od preko 90% energetskih potreba ove države nadoknađuje se iz fosilnih goriva i to jednog konkretno. Radi se o nafti kao glavnom izvoru, koja iako od početka 2010-ih počinje da opada u korist solarne energije i energije vetra, danas popunjava više od 90% energetske potrošnje ove države. Tokom 2008. Kipar je 0,13% energije dobijao iz obnovljivih izvora, dok u 2021. taj procenat već iznosi blizu 6%. U proizvodnji električne energije ova država se u 2021. oslanjala sa 85% na sagorevanje naftnih derivata. Taj procenat predstavlja veliko smanjenje u odnosu na 2008. kada je taj procenat bio skoro 100%, ali ukoliko se uzme u obzir trenutna energetska kriza, zavisnost od uvoza ovog energenta i globalno kretanje cena, ova pozicija nije zahvalna.

Za razliku od svih ostalih članica Evropske unije, Kipar je ostao jedina država koja nije povezna za evropsku električnu mrežu i samim tim je dosta zavisna od matične proizvodnje električne energije. Do završetka velikog Evroazijskog interkonektora oko 2025, ova situacija se neće promeniti. Iako su se različite vlade u prethodnim godinama trudile da pospeše široku primenu solarnih panela, koji bi garantovali koliku toliku energetsku nezavisnost i čistije okruženje, njihov udeo tek postenepno raste. U tek narednih nekoliko godina, Kipar će iz ovog izvora dobijati oko 10% svoje električne energije. Do tada, nafta iz uvoza predstavljaće glavni resurs potreban za proizvodnju električne energije, te će Kipar kao država biti u energetskoj zavisnosti od fosilnih goriva iz drugih država.

Evropska energetska kriza i Kipar

Kada se analizira trgovinski bilans Kipara i koliko i čega uvozi i izvozi od dobara i usluga, gotovo da je nemoguće izbeći fosilna goriva kao važnu stavku. Kada se prvenstveno analizira uvoz, prva stavka su nafta i naftni derivati, odnosno proizvod koja ova država najviše uvozi. Kipar je u 2020. uvezao rafinisanu naftu u vrednosti od 1,2 milijarde dolara, što je u toj godini bilo više od vrednosti uvezenih putničkih brodova, različitih tipova drumskih vozila ili lekova koji su bili prvi sledeći na listi. Na strani izvoza, ova država u 2020. nije izvezla niti jedan proizvod u identičnoj vrednosti nafte iz uvoza, te se može sa pravom reći da su nafta i naftni derivati najvažniji proizvod u robnoj razmeni države Kipar sa ostalim državama.

Ono što razlikuje ovu državu od ostalih članica Evropske unije koje su takođe zavisne od energenata iz uvoza je struktura dobavljača. Dok najveći deo evropskih država u sferi prirodnog gasa zavisi od uvoza iz države sa kojom ima političke nesuglasice, Kipar ima značajno diversifikovanije dobavljače i mahom se radi o prijateljskim državama. Oko četvrtine nafte Kipar dobije od (veoma) prijateljske Grčke, oko šestinu od Izraela, dok u ostale dobavljače spadaju: Italija, Turska, Kina, Holandija i sve više Egipat. Sa izuzetkom Turske, koja uvek može biti opšta pretnja po bezbednost Kipra, radi se mahom o državama sa kojima je teško očekivati veće probleme i koje u lancu mogu biti lakše zamenjene nego što evropske države mogu zameniti Rusiju.

Nataša Pilides / Foto: Dimitrije Milić

Na poslednjem događaju koji sam skorije posetio u organizaciji Vilfred Martins centra u Nikoziji i na kom je govorila i kiparska ministarka energetike Nataša Pilides ova razlika je bila više nego vidljiva. Na moje pitanje o planu RePower Europe i potencijalnom datumu odvajanja Evropske unije od ruskog gasa, odgovor je bio dosta pesimističan. „Uz aktuelni plan diversifikacije snabdevača gasom, smanjenje potrošnje i povećanja energetske efikanosti u najboljem slučaju potpuno razdvajanje snabedevanja se može desiti 2027.“ rekla je ona. To podrazumeva da će čak još pet zima Rusija imati velikog uticaja na evropsku energetsku bezbednost, iako će on sa svakom godinom opadati. Kao glavna i više puta ponovljena poruka ovog skupa bila je „štednja energije“. 

Na drugoj (kiparskoj) strani, postoje izvesne šanse da Kipar bude jedna od država koja će biti ključna za pomoć Evropskoj uniji oko energetske diversifikacije i u sferi gasa u budućnosti. Dok će evropske države po novom planu Evropske unije morati da smanje svoju potrošnju gasa za 15%, Kipar nije među tim državama jer ovaj izvor energije ne koristi, a ukoliko se nađe način za razrešenje problema sa Turskom, može čak i postati novi evropski snabdevač baš ovim traženim energentom.

Gasni potencijali Kipra i Turska

Evropske države bi izvesno nešto lakše dočekale aktuelnu energetsku krizu i probleme sa Rusijom u snabdevanju gasom da su tenzije između Kipra i Grčke sa jedne strane i Turske sa druge strane nešto niže. Još pre više od jedne decenije, blizu južne obale Kipra otkrivena su velika nalazišta prirodnog gasa nazvana Afrodita, ali koje od 2011. do danas nisu našle svoju praktičnu upotrebu. Razlog za to je već više decenija dugi konflikt između Nikozije i Ankare koji koči da oko 130 milijardi kubnih metara gasa iz ovog nalazišta nađu svoje potencijalne kupce unutar Evropske unije.



Decenijama star sukob između Turske, Kipra i Grčke ukorenjen u invaziji Turske na Kipar iz 1974. koči napore da se istraže i izvuku bilo koje količine prirodnog gasa koji leži ispod Sredozemnog mora. Jedan od razloga je želja Turske da ostvaruje solidne prihode od ovog prirodnog bogatstva ostrva, obezbeđujući da priliv koristi i zajednici kiparskih Turaka na severu Kipra. Te prepirke postale su još teže u poslednjih nekoliko decenija kada je Kipar počeo da dozvoljava kompanijama da traže nalazišta prirodnog gasa u svojoj ekskluzivnoj ekonomskoj zoni. Turska već godinama traži da Kipar mora da se uzdrži od bilo kakvih akcija u ovim vodama, a i sama je lansirala sopstvene istraživačke brodove u pratnji borbenih brodova. Iz ovog razloga je Evropska unija 2019. uvela specifične sankcije Turskoj zbog neovlašćenog bušenja kod kiparske obale.

Ankara takođe želi da prirodni gas u regionu prolazi preko njene teritorije na putu ka Evropi. Atina, na drugoj strani, podržava planove za transport gasa preko Kipra i Grčke bez uključivanja Turske. Pregovori između Atine i Ankare gotovo da se ne kreću, a ovogodišnja svađa između grčkog premijera Micotakisa i turskog predsednika Erdogana samo je potvrdila ove negativne tendencije. Konstatni strahovi Kiprana od turskog napada traju od invazije iz 1974, te je razumljivo zašto mnogo kompleksniji ekonomski dogovori ne funkcionišu u praksi. U periodu kada su izbori na vidiku u sve tri države (Turska, Grčka i Kipar) teško je očekivati konstruktivan pristup, a mnogo su veće šanse da dođe do dodatne potencijalne političke eskalacije.

To naravno nije najsjajnije okruženje za konstruktivno rešavanje kompleksnog evropskog energetskog problema uz pomoć kiparskih rezervi, za koje postoji velika zainteresovanost evropskih i izraelskih kompanija. Sa druge strane, ne bi trebalo isključiti da u drugačijoj političkoj kompoziciji vlada u regionu do progresa može doći. Prvenstveno bi fokus u takvoj promeni trebalo staviti na Tursku, gde aktuleni predsednik ima dosta izazovnije izbore nego njegove kolege na Kipru i u Grčkoj.

Do tog momenta dogovora oko ekspolatacije gasa i trenutka puštanja u rad Evroazijskog električnog interkonektora 2025, Kipar će ostati dobrim delom energetski izolovan i u velikom odnosu zavisnosti od uvoza nafte. Dok god je tako, vlade u Nikoziji će morati da se nadaju što nižim cenama barela u svetu, kao i da se Turska ne odluči za vojnu eskalaciju na ostrvu. Kada se u Ankari i u mnogim drugim gradovima u Turskoj svake godine 15. jula slavi dan demokratije i nacionalnog jednistva, Kipranima nije drago što pored zastava Turske veoma često stoje i zastave samoproglašene republike Severni Kipar. To ne uliva poverenja da je sa takvom državom moguće rešiti spor oko gasa, ako mnogo veće pretnje konstatno stoje kao moguće iz istog smera.

Kiparska energetska budućnost

Trenutna pozicija Kipra u sferi energetike iz brojnih pobrojanih razloga, iako u ne tako dalekoj budućnosti može da se brzo preokrene. U ovom momentu Kipar nije povezan sa Evropskom unijom električnom mrežom, te je izolovan od svojih saveznika u ovoj oblasti. Gro energije ova država dobija iz spaljivanja veoma štetnih fosilnih goriva, koja se kompletno uvoze iz inostranstva, dok svoje rezerve traženog energenta ne može da eksploatiše zarad svojih potreba ili prodaje saveznicima. Hipotetička Turska kontinentalna blokada ostrva može u energetskom smislu paralisati ovu državu i više nego što su mogućnosti Rusije u odnosu na Nemačku i druge evropske države.

Sa druge strane, ova država kao ne preveliki potrošač energije može lakše da izvrši zelenu tranziciju od ostalih članica Evropske unije prvenstveno u sferi upotrebe solarne energije. S obzirom da su vlade u Nikoziji uspele da ovaj obnovljivi izvor energije u ukupnom udelu proizvedene električne energije podignu sa 0% iz 2007. na preko 5% danas, pokazuje da je brza tranzicija moguća. Ovim tempom rasta upotrebe, prvenstveno kod domaćinstava, Kipar bi uskoro mogao da bude među prvim državama unutar Evropske unije po udelu solarne energije u ukupnoj proizvodnji električne energije.

Uz ovaj vid podizanja kapaciteta obnovljivih izvora energije i povećavanje udela energije vetra, kao i povezivanje sa Evropskom unijom u sferi električne mreže, Kipar do 2030. može biti dosta nezavisniji od uvoza i upotrebe nafte. To svakako neće biti dovoljno da do potpune zelene tranzicije dođe, ali će ovu državu učiniti manje ranjivom u odnosu na spoljne šokove, s obzirom da je trenutno vrlo ranjiva. Međutim, kao što je u prethodnim pasusima ovog teksta navedeno, najveći spoljni šok za ovu državu može biti Turska u gotovo svakoj bezbednosnoj sferi, uključujući i energetiku. Iz tog razloga može se reći, da od 1974. gotovo svaki problem na Kipru počinje i završava se sa Tursko, pa tako i da li će ova mala ostrvska država aktuelnu energetsku krizu gledati kao egzistencijalni rizik ili šansu za samostalniju energetsku politiku.


Ostavite komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su obeležena *

Share via
Copy link
Powered by Social Snap