Tema, koju je u Srbiji pokrenuo Marković, zapravo je u svetskom fokusu, jer naučnici upozoravaju isto što i inženjer – šesto masovno izumiranje izazvano ljudskom delovanjem sve je izvesnije.

Zapravo, nijedan kredibilan naučnik ne spori da smo u krizi u pogledu brzine kojom se priroda uništava.

Ali možemo li zaista biti na putu da izgubimo većinu života na Zemlji?

Klimatske promene izazvane ljudima, promene u korišćenju zemljišta i zagađenje brzo transformišu planetu, otežavajući vrstama da se prilagode i prežive.

Na samitu o biodivierzitetu koji je opisan kao „poslednja šansa“ za prirodu, naučnici i lideri očajnički pokušavaju da prenesu razmere krize.

Otvarajući Konferencija o biodiverzitetu COP 15, generalni sekretar UN Antonio Gutereš rekao je da milion vrsta sada “živi na ivici”.

„Širom sveta, stotinama godina, vodimo kakofoniju haosa, svirajući instrumentima destrukcije“, rekao je on.

Šta je masovno izumiranje?

Masovna izumiranja su epizode ​​u istoriji Zemlje kada planeta brzo izgubi tri četvrtine ili više svojih vrsta.

Naučnici koji proučavaju fosilne zapise pozivaju se na „velikih pet“ masovnih izumiranja koja su se dogodila tokom 540 miliona godina.

Poslednje je takođe i najpoznatije – kada se asteroid srušio na sadašnji Meksiko pre 66 miliona godina, zapalivši zapadnu hemisferu i uništivši neleteće dinosauruse.

Drugi primeri uključuju “Veliko umiranje” pre 250 miliona godina, kada je oko 90% vrsta na Zemlji nestalo.

Nije poznato tačno šta je izazvalo sva masovna izumiranja, ali su uključivala brze, dramatične promene klime, okeana i kopna.

Da li izazivamo šesto masovno izumiranje?

Stručnjaci kažu da gubimo vrste mnogo brže nego što ih evolucija stvara, a neki kažu da bi nas to moglo dovesti na put za novo masovno izumiranje – koje bi uključivalo i ljudsku rasu.

„Menjamo put evolucije“, kaže dr Gerardo Cebalos, ekolog sa Univerziteta UNAM u Meksiko Sitiju za BBC. “Čak i ako nismo u masovnom izumiranju, ono što radimo je ugrožavanje sistema koji nam je omogućio da preživimo.”

Stope izumiranja je teško izmeriti jer čak ni danas ne znamo mnogo o većini vrsta – niti koliko bi mogle biti ugrožene.

Ograničeni dostupni zapisi pokazuju da smo izgubili manje od 1% vrsta u poslednjih 500 godina, ali mnogi naučnici veruju da bi prava brojka mogla biti mnogo veća, jer većina vrsta za koje znamo nije opisana do sredine 1800.

Naučnici su 2015. proučavali muzejske zbirke, zapise i stručne izveštaje o 200 poznatih vrsta kopnenih puževa. Otkrili su da mnogi nisu viđeni u divljini otkako su prvobitno klasifikovani kao vrsta i da je desetina najverovatnije već izumrla.

Ako se uzme kao znak širih trendova, autori procenjuju da bi to moglo značiti da smo već izgubili između 7,5-13% svih poznatih vrsta.

„Postoji signal za veoma veliki gubitak koji nije reprezentativan za trenutne podatke“, kaže dr Aleksandar Lis, ornitolog sa Univerziteta Mančester Metropoliten koji nije bio uključen u studiju.

Iako ne znamo koliko je tačno vrsta izgubljeno poslednjih godina, broj divljih životinja se brzo smanjuje.

Procenjuje se da je globalna populacija divljih životinja opala u proseku za 69% za samo 50 godina.

„Nije potrebno previše intervala od 50 godina da biste se spustili do tačke u kojoj će se većina tih vrsta srušiti i nestati“, kaže profesor Entoni Barnoski, biolog sa Univerziteta u Kaliforniji u Berkliju.

Naučnici su procenili koliko brzo gubimo vrste gledajući fosilne zapise i koristeći ih za izračunavanje prosečne „pozadinske stope“ izumiranja u vremenima kada nije bilo masovnih izumiranja.

Zatim upoređuju tu pozadinsku stopu sa savremenim stopama izumiranja prikupljenim iz zapisa da bi videli kako se to dvoje slaže.

“Prosečne procene koje su pronašle ove studije govore nam da su stope izumiranja danas znatno veće – između 100 i 1.000 puta veće”, kaže dr Robert Kouvi, ekolog sa Havajskog univerziteta u Manoi.

Neki naučnici sumnjaju u tačnost ovih nalaza, ali većina stručnjaka se slaže da su stope izumiranja danas veće nego u većini slučajeva u prošlosti.

O tome da li sve ovo znači da smo u masovnom izumiranju ili ne, vodi se velika debata.

Dr Sebalos, ekolog sa Univerziteta UNAM u Meksiko Sitiju, kaže da veruje da ćemo u potpunosti ući u masovno izumiranje do kraja 2150. godine i da bismo mogli da izgubimo 70% svih biljaka i životinja u naredna dva veka.

Drugi su konzervativniji i kažu da jednostavno ne znamo koliko će vremena biti potrebno da vrste zaista nestanu.

„Pitanje je – da li bismo mogli biti u događaju masovno izumiranja upravo sada?“ pita dr Lis. “A mi to ne možemo znati. Možda će biti potrebne hiljade godina da se realizuje ceo niz izumiranja.”

Postoje čak i stručnjaci koji kažu da fokusiranje na to da li smo u, ili ulazimo u masovno izumiranje, promašuje poentu.

Profesorka Pinčeli Hal, paleontolog sa Univerziteta Jejl, kaže da neće biti potrebno masovno izumiranje da ljudi osete posledice našeg uticaja na prirodu, tako da to ne bi trebalo da koristimo kao merilo za potrebu da preduzmemo akciju.

„Mnogo manj klimatski poremećaji izbrisali su čitava društva“, kaže ona. „Loša suša od 20 godina može da uruši čitavu civilizaciju – to je razmera koja nam je važna.

Šta možemo da uradimo?

Dok lideri na samitu COP15 pokušavaju da odrede ciljeve za zaštitu prirode za narednu deceniju, ekolozi se nadaju da će se svet obavezati da zaštiti 30% kopna i mora do 2030. godine.

Još uvek postoji nada da možemo pomoći divljim životinjama da se oporave i spasu mnoge vrste od izumiranja ako ograničimo globalno zagrevanje na 1,5°C i zaštitimo ključna staništa, kažu stručnjaci.

Čini se da su staništa koja mogu da sadrže ekološke mreže, a ne samo pojedinačne vrste, najbolji način da se pomogne prirodi da se oporavi, kaže profesor David Jablonski, paleontolog sa Univerziteta u Čikagu.

„Postoje vrste koje bi izumrle da nismo pokušali da ih zaštitimo“, kaže profesor Stjuart Pim, biolog sa Univerziteta Djuk. “Već znamo da akcije očuvanja usporavaju stopu izumiranja. Drugim rečima, mi imamo uticaj.”