Azerbejdžanski gas kao odgovor na energetsku krizu u EU i Srbiji?

Azerbejdžanski gas kao odgovor na energetsku krizu u EU i Srbiji?
Foto: Hikmat Gafarzada on Unsplash

Od početka rata u Ukrajini i sve neizvesnijeg snabdevanja Evropske unije ruskim gasom, svaka alternativa u prirodnom gasu koja bi zaobišla Moskvu sada značajno više vredi

Pre nešto više od jedne decenije u Tašmajdanskom parku azerbejdžanski predsedenik Ilham Alijev zvanično je otkrio spomenik svom ocu Hajdaru Alijevu. Iako može delovati čudno da se u centru Beograda otkriva statua pokojnog lidera jedne kavkaske države, sa kojom naša država nije imala previše zvaničnih odnosa pre početka 2010, to nije ni prvi ni poslednji slučaj takve prakse. 

Zapravo, od početka 2000. Azerbejdžan je investirao dosta novca i truda da na suptilan način stekne uticaj širom Evrope, uključujući i: spomenuto obnavljanje parkova, kupovine kavijara, direktnu finansijsku podršku pojedincima, organizaciju pesme Evrovizije i sportskih takmičenja, pokušaje da se uključi u evropske političke tokove, kao i sponzorisanje sportskih klubova. Međutim, sve ove suptilnije metode za poboljšanje imidža države sa autoritarnijim poretkom značajno su manje efikasne od jedne realne komparativne prednosti u rukama šefa azerbejdžanske države – Ilhama Alijeva. Ta prednost su energenti u momentu evropske krize energenata, koja očigledno neće zaobići ni Srbiju.

Od početka rata u Ukrajini i sve neizvesnijeg snabdevanja Evropske unije ruskim gasom, svaka alternativa u prirodnom gasu koja bi zaobišla Moskvu sada značajno više vredi. Za razliku od norveškog zemnog gasa ili američkog tečnog gasa, gde se u slučaju država članica Evropske unije radi o savezničkoj pomoći, energenti koji dolaze iz Azerbejdžana sa sobom nose i politički teret i različita prateća pitanja. Ovogodišnji potpisani memorandum o razumevanju u Bakuu između Ilhama Alijeva i Ursule fon der Lajen govore da se Brisel odlučio za pragmatičniji pristup. Slične korake je moguće očekivati u budućnosti od Srbije. Naravno postavlja se pitanje realnih kapaciteta i mogućnosti Azerbejdžana da pomogne, kao i potencijalne političke cene koju nosi takav vid energetskog vezivanja u budućnosti.

Azerbejdžan kao energetski partner 

„Prijatelji poput Azerbejdžana pomogli su Evropskoj uniji u teškom trenutku“ rekla je predsednica Evropske komisije, Ursula fon der Lajen, u Sofiji 1. oktobra ove godine. Direktan povod za ovu izjavu bilo je otvaranje gasnog interkonektora između Bugarske i Grčke, koji će omogućiti da se gas iz udaljene kavkaske države nađe i u Bugarskoj. Kao država koja je do ove godine zavisila od ruskog gasa sa preko 80%, dodatne količine prirodnog gasa koji nije ruski, Bugarskoj će omogućiti lakše funkcionisanje tokom ove i sledećih zima.

Svakako, Bugarska nije jedina država koja će ove zime na raspolaganju imati i azerbejdžanski prirodni gas kao alternativu onom iz Rusije. Zahvaljujući Transanadolijskom gasovodu (TANAP) i Transjadranskom gasovodu (TAP), koji su pre tri godine i fizički povezani, prirodni gas koji se ekspolatiše u Kaspijskom moru može stići do svojih kupaca u Grčkoj i čak u dalekoj Italiji. Iz azerbejdžanskog nalazišta Šah Deniz do kupaca u Evropskoj uniji, ove godine se očekuje da će stići preko 10 milijardi kubnih metara gasa, baš zahvaljujući spomenutoj gasnoj infrastrukturi, koja je izgrađena u prethodnih nekoliko godina. To će državama poput spomenute Bugarske, Italije i Grčke omogućiti stabilnije planiranje svoje potrošnje i smanjivanje udela ruskog gasa u energetskom miksu.

Dalji rast izvoza iz Kaspijskog mora ka Evropskoj uniji izvesno je očekivati i zahvaljujući memorandumu o razumevanju koji je Ursula fon der Lajen u ime Evropske unije potpisala sa Ilhamom Alijevim u Bakuu 18. jula ove godine. Na osnovu ovog dokumenta očekuje se da će Azerbejdžan do 2027. uvećati količine prirodnog gasa izvezenog na evropsko tržište više nego duplo. To bi podrazumevalo da će za pet godina, Evropska unija uvoziti nešto iznad 20 milijardi kubnih metara gasa iz Šah Deniza, uz obavezu većeg investiranja Unije u ovu državu. Na taj način bi južne evropske države lakše podnele energetsku diversifikaciju, a Azerbejdžan bi inkasirao značajna sredstva i dobio više političkog kapitala u odnosima sa Zapadom, koji imaju svojih prepreka. 

Naravno, kada se radi o maksimalnim količinama koje bi evropske države uvezle iz Azerbejdžana, one ne mogu biti dovoljne da skroz ublaže posledice manjka ruskog gasa. U prethodnim godinama Evropska unija je iz Rusije u proseku uvozila oko 150 milijardi kubnih metara prirodnog gasa putem cevovoda. Ukoliko bi ove količine u potpunosti bile ukinute, a politički razvoj situacije u odnosima Moskve i Brisela vodi ka tom scenariju, uloga Bakua u zameni navedene zapremine bi bila tek ograničena. 

Dupliranje uvoza azerbejdžanskog gasa do 2027. moglo bi da pomogne da se ublaži oko 10% deficita koji bi nastao potpunim prekidom ruskog snabdevanja cevovodima. To u trenutnim okolnostima nije zanemarljivo, ali nije ni približno dovoljnim količinama da se buduće zime prebrode bez posledica. Jedna od kritika u odnosu na državu predsednika Alijeva je i da tačne rezerve u nalazištu Šah Deniz nisu u potpunosti poznate, odnosno da mogu biti manje od onih koje se navode. Međutim, bilo da Azerbejdžan na kraju bude u realnoj mogućnosti da poveća spomenute količine gasa ili ne, politički element takve odluke će ostati kao posledica inteziviranja saradnje Brisela i Bakua.

Političke posledice saradnje za Evropsku uniju

Kada demokratske države sarađuju sa autoritarnim državama, naročito sa onima koje učestvuju u ratovima sa komšijama, to nije najpopularniji potez. Domaća i međunarodna javnost će uvek takvu saradnju napadati kao nedoslednu u odnosu na vrednosti koje demokratska država ili države zastupaju. U prethodnim decenijama Sjedinjene Američke Države su trpele dosta kritika zbog saradnje sa Saudijskom Arabijom, sa kojom istina danas dolazi do postepenog političkog odaljavanja. Deo evropske javnosti sve vreme je kritikovao evropski politički establišment zbog intenziviranja saradnje sa režimom Vladimira Putina u sferi energetike, što se sa istorijske distance pokazalo kao ispravnom kritikom.

Identična takva saradnja u sferi energetike između Evropske unije i Azerbejdžana nailazi i na identične kritike od strane domaće evropske javnosti. Za razliku od Rusije ili Saudijske Arabije, kritike u odnosu na saradnju sa vlašću u Bakuu imaju više motivacija. Prva i očekivana grupa kritičara predstavlja ljude koji naglašavaju vrednosni element takve saradnje, odnosno ljude koji su zabrinuti za stanje demokratije i ljudskih prava u Azerbejdžanu. 



Iz njihovog ugla takav vid saradnje bi ojačao vlast Ilhama Alijeva u ovoj državi, dodatno oslabio demokratske kapacitete i obogatio vladajuće političke krugove koji se nisu istakli u poštovanju ljudskih prava. Na taj način bi evropske države bile primorane da budu blaže u kritikama ovih nepravilnosti i da prave dalje vrednosne kompromise. U takvom scenariju bi Evropa do kasnijih faza tranzicije ka obnovljviim izvorima energije, morala da toleriše režim u Bakuu i da ima manje političke moći kada se radi o regionalnim sukobima na Kavkazu.

Druga očekivana grupa kritičara ovog evropskog poteza su politički krugovi koji su politički bliži Jermeniji, sa kojom je Azerbejdžan zbog Nagorno-Karabaha u čestim oružanim okršajima. Zahvaljujući prihodima od energenata, Baku je investirao značajna sredstva u svoju vojsku, i prvenstveno uz savremene turske dronove, tokom 2020. naneo strahovite gubitke jermenskoj vojsci u spomenutom regionu. Dalje bogaćenje Azerbejdžana kroz prodaju gasa i povećanje političkog uticaja ove države na Zapadu, samo bi dalje ojačalo prednost u odnosu na Jermeniju.

Na trećoj strani kritike nalaze se politički krugovi koji su bliski Rusiji i koji u povećanom izvozu iz Azerbejdžana ka Evropskoj uniji vide opasnost po Moskvu. Manja energetska zavisnost od Rusije, znači manje ucenjivačkog potencijala za Vladimira Putina, što dugoročno slabi njegov položaj u odnosu na Evropsku uniju. U takvom vidu kritike Transjadranskog gasovoda (TAP) isticao se u Italiji Pokret pet zvezda, naročito u vreme dok je ovu stranku vodio komičar Bepe Grilo.

Evropska unija se uz sve navedene kritike odlučila za pragmatičniji pristup, koji bi podrazumevao prihvatanje ove nepopularne saradnje. Umesto da evropske države većinski zavise od jednog lidera sa kojim se politički ne slažu i koji onda može imati predominantni politički uticaj na njih, bolje je zavisiti od više manjih identičnih aktera. Svakog od manjih aktera je lakše potencijalno isključiti iz energetske šeme od jednog velikog, a zelena tranzicija bi na kraju sve njih za par decenija učinila suvišnim. To nije idealno rešenje i dolazi sa političkom cenom, ali ona ne bi imala egzistencijalni rizik poput trenutne saradnje sa Rusijom. 

Takođe, Azerbejdžan predstavlja jednu od najsekularnijih islamskih država, koja je pro-izraelski opredeljena, ima visok nivo animozriteta prema režimu u Iranu i energetska konkurencija je Rusiji. U odnosu na većinu država na Bliskom Istoku, sa kojima zapadne države decenijama sarađuju, to predstavlja mnogo veće vrednosno poklapanje. Ukoliko bi energetska saradnja Evropske unije sa Azerbejdžanom podrazumevala i pritisak ka demokratskim reformama ove države, ovaj vid saradnje bi čak mogao da ima i politički neto pozitivan skor.

Na drugoj strani, problemi koje trenutna ima Evropska unija u energetskoj sferi, a koje prate politički izazovi, dobrim delom ima i Srbija. U tom odnosu postavlja se pitanje da li politički odnosi koje je Srbija preko decenije gradila sa Azerbejdžanom mogu da se sada i energetski valorizuju.

Srbija i azerbejdžanski gas?

Koliko god mediji u Srbiji naglašavali opasnosti koje će trenutna energetska kriza doneti Evropskoj uniji, često se ista dijagnoza može primeniti i na Srbiju. Iako su razlozi za te probleme različiti iz ugla politike, pojedine manjkavosti u evropskoj energetici u Srbiji su veći nego u većini evropskih država. Sa jedne strane, dok je zavisnost Evropske unije od ruskog gasa do ove godine bila oko 40%, u slučaju naše države ona je, sa izuzetkom domaćeg gasa, gotovo apsolutna. Ukoliko se u obzir uzme da je potrošnja gasa u Srbiji konstantno rasla i da će ove godine preći 3 milijarde kubnih metara gasa, blokada snabedavanja ruskog gasa bi paralisala dosta sfera života.

Na drugoj strani, dok su evropske države u fazi zelene tranzicije i gas koriste kao prelazno rešenje do buduće dominacije obnovljivih izvora, u našoj državi to nije slučaj. Dok Nemačka danas preko 30% struje proizvodi iz vetrogeneratora i solarnih panela, naša država proizvodi tek par procenata. Iz tog razloga, Srbija trenutnu energetsku krizu zatiče sa nedivsersifikovanim gasnim snabdevanjem, visokom zavisnošću od gasa i zelenom tranzicijom koja je u fazi samog početka. Naravno, kao ni u slučaju Evropske unije to ne znači da je situacija beznadežna, iako je teška. 



Završavanje izgradnje gasnog interkonektora do Bugarske, koje se očekuje sledeće godine, ostvoriće nove mogućnosti za Srbiju u sferi gasa. Osim luke za tečni gas u Aleksandropolisu, u teoriji će za Srbiju postojati mogućnost da se gas iz dalekog Šah Deniza nađe i u radijatorima naših građana. Naravno, od teorije do praktičnog sprovođenja ovog vida snabdevanja postoji više prepreka. Jedna prepreka je velika potražnja zapadnih država u odnosu na gas iz Azerbejdžana i već dogovorene buduće količine između dve strane, gde Srbija kasni u odnosu na Evropsku uniju. Osim samog kašnjenja u pregovorima za količine, diversifikacija uvoza gasa u Srbiji ne bi značila potpuno odvajanje od ruskog gasa, već samo redukciju njegovog udela.  To bi svakako bilo olakšanje, ali ne bi bilo rešenje na srednji rok, gde će rusko snabdevanje biti sve nepouzdanije. Takođe, neće biti olakšanje na dugi rok, ukoliko Srbija ne bude sprovodila tranziciju ka obnovljivim izvorima energije i bude u narednim decenijama dalje zavisila od fosilnih goriva.

Međutim, Srbija je za razliku od Evropske unije u poslednjih 10 godina intenzivno razvijala odnose sa Azerbejdžanom i bio bi u pitanju strateški promašaj ukoliko ti odnosi ne budu valorizovani kada je za Srbiju najvažnije. Osim spomenika Hajdaru Alijevu na Tašmajdanu i azerbejdžanske sobe u ministarstvu spoljnih poslova u Srbiji, Azerbejdžan je bio jedan od kreditora za izgradnju infrastrukture u Srbiji, jedan od viđenijih donatora nakon poplava 2014, kao i donator koji je obnovio Bajrakli džamiju i izgradio crkvu svete Petke u Novom Sadu. Međutim, sve ove sfere saradnje delovale bi patuljasto, ukoliko bi Srbija uspela da u sferi energetike obezbedi stabilno snabdevanje gasom iz ove države. To će biti najveći poduhvat ove i sledeće godine.

Azerbejdžan i energetika

Trenutna politička situacija u svetu zahteva od država članica Evropske unije da sprovode naglu i odlučnu energetsku tranziciju, koja je trebalo da bude tek postepena i pre svega značajno jeftinija. Sa trenutnim astronomskim berzanskim cenama gasa i nemogućnošću da se u budućnosti osloni na Rusiju u ovoj sferi, Evropska unija spremna je da u oblasti energetike prihvati skoro svakog partnera. Azerbejdžan spada u države koje će od ove nove političke situacije profitirati i ekonomski i politički, naravno u okvirima svojih mogućnosti i veličine.

Koliko god Ursula fon der Lajen i drugi evropski zvaničnici predstavljali Azerbejdžan kao jednog od spasilaca Evropske unije tokom energetskih poteškoća, ulogu ove države ne bi trebalo precenjivati. Brisel i druge evropske prestonice država ovu saradnju će u finasijskom smislu skupo platiti, a u političkom smislu neće proći bez posledica i plaćene cene u delu jačine meke moći Evrope. Ono što je trenutno gotovo sigurno je da koliko god kontroverzno da bude, nikada se neće približiti rizicima koje je donela saradnja s Rusijom i Vladimirom Putinom.

Na drugoj strani, Srbija, koja kao država u svojoj spoljnoj politici nije imala problema u saradnji sa autoritarnijim režimima, imala bi mnogo manje političkih barijera da ovu priliku takođe iskoristi. Nažalost, trenutno deluje da kasni u odnosu na političke aktere koji su u odnosima sa Azerbejdžanom bili nekoliko koraka iza nje. Ne bi trebalo isključiti da uz nekoliko godina fokusiranog rada Azerbejdžan može pomoći Srbiji da smanji zavisnost od ruskog gasa, ali bi u tom smeru moralo da se krene odmah. Najgori scenario bio bi da u odnosima sa Bakuom Evropska unija dobije deo gasne diversifikacije, a Srbija ostane na spomeniku Hajdara Alijeva u Tašmajdanskom parku. To bi predstavljalo sa jedne strane političku ironiju, a sa druge decenijski strateški promašaj.

1 komenatar

Ostavite komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su obeležena *

1 Komentar

  • Goran
    19/10/2022, 13:05

    Komendija od analize. Autor je vrlo ozbiljan komičar.

    ODGOVORI
Slušaj Ekologika podcast
Ekologika podcast
Share via
Copy link
Powered by Social Snap