Krajem 19. veka posetioci različitih zoo vrtova u evropskim prestonicama imali su priliku da vide životinju kakvu današnji posetioci nemaju prilike. Naime, od Londona i Berlina do Amsterdama prosečan građanin je mogao da sem obične zebre sa prugama, kakva je svima nama poznata, mogao da vidi i zebre koje skoro da nisu imale pruge. Radilo se o podvrsti obične zebre zvanoj „kvaga“, koja se razlikovala po tome što je pruge braonkaste boje imala samo u predelu glave i vrata, dok je u ostatku tela bila većinski braon dlake, sa belim nogama do kopita. Ova endemska južnoafrička podvrsta obične zebre bila je popularna atrakcija za zainteresovane posetioce zooloških vrtova sve do 1883, jer je tada u Amsterdamu uginula poslednja kvaga koja je živela van svog prirodnog staništa.

Ono što Evropljani nisu tada znali je da su kvage u evropskim zoološkim vrtovima bile ne samo poslednji živi primerci ove podvrste u zatočeništvu, nego i njihove poslednje jedinke na celom svetu. Poslednja krda ove životinje u divljini viđena su sredinom ‘70. u regionu koji su naseljavali Buri, potomci holandskih naseljenika u Africi. U tom smislu, izumiranje ove vrste u prirodi desilo se godinama pre nego što su za to evropski naučnici znali, tada previše zauzeti drugim temama i životinjskim istraživanjima. Kada su evropski istraživači nakon smrti poslednjih kvagi u zoo vrtovima pokušali godinama da ih nađu širom Južne Afrike u prirodnom okruženju, misije su se završavale neuspešno. Veliku konfuziju sejala je i jezička barijera, s obzirom da je lokalno stanovništvo koristilo izraz „kvaga“ za sve vrste zebri. To je navodilo mnoge zapadne naučnike i istraživače na pogrešan trag da jedinki ove podvrste zebre još ima u prirodi, ali u manje pristupačnim delovima prirode, te da je važno samo upornije ih tražiti širom savana.

Povezano:
Kako su životinje platile kineski ekonomski razvoj
Kako je zajednička akcija država i zaštitara sprečila istrebljenje kitova

Ipak, početak 20. veka obeležila je i formalna međunarodna klasifikacija ove vrste kao izumrle, te da kvaga koja je umrla 1878. i koju su videli lokalni Buri je bila i poslednja u divljini, dok je ona u zoološkom vrtu u Amsterdamu bila poslednja na svetu. To saznanje rezultovalo je da Holandija stavi kvagu na svoju poštansku marku, što naravno nije naročita uteha. Ova unikatna podvrsta zebre istrebljena je prvenstveno ljudskim delovanjem i nemarom u periodu kada je ljudski rod značajno manje mario za ovaj vid tema. Ipak, u poslednjim decenijama naučnici kroz Projekat kvaga pokušavaju da ovu vrstu „povrate“ kroz selektivno ukrštanje radi dobijanja sve većeg broja zebri koje bi takođe imale identične estetske karakteristike kao originalne kvage, odnosno manjak prugastih šara. Ovaj projekat je dao određene rezultate i postoji nada da će se zebre slične kvagama ponovo kretati južnoafričkim savanama, ali postoje i etičke dileme oko ovakvog vida delovanja.

Razlozi izumiranja kvaga

Izumiranje kvage u divljini bilo je direktan rezultat ljudskih aktivnosti tokom 18. i 19. veka, kada su evropski kolonijalni doseljenici intenzivno lovili ove životinje u južnoafričkim savanama. Kvage su bile interesantan lovački plen prvenstveno zbog svoje kože i mesa, ali i zbog toga što su smatrane konkurencijom za ispašu stoke. Holandski i britanski doseljenici, posebno Buri, sistematski su ih istrebljivali kako bi oslobodili prostor za svoje farme i stočarsku delatnost. U kombinaciji sa brzim gubitkom prirodnih staništa zbog širenja poljoprivrednih površina, populacija kvaga naglo je krenula da opada već sredinom 19. veka. Kao što je spomenuto, u divljini je poslednja jedinka evidentirana 1878, što ukazuje da je njihovo istrebljenje bilo naglo i na veliku žalost efikasno. Nedostatak preciznih podataka o populaciji kvaga i njenom smanjenju dodatno je ubrzao njeno izumiranje. U to vreme, evropski naučnici nisu shvatali da se kvaga razlikuje od drugih vrsta zebri i nisu beležili tačan broj jedinki u divljini, te je uz navedenu jezičku barijeru to doprinelo nemarnom izlovljavanju i tendencioznom ubijanju zbog „preambicioznih“ poljoprivrednih aktivnosti u ovom regionu Afrike.

Dodatni faktor koji je ubrzao istrebljenje kvage bila je njena relativno mala populacija i ograničeni reon u kom su bile rasprostranjene u prirodi. Za razliku od drugih zebri, kvage su bile isključivo prisutne u južnim i jugozapadnim delovima Afrike, što ih je činilo ranjivijim na promene u ekosistemu. Takođe, njihova nesklonost da beže na veće udaljenosti u odnosu na druge zebre činila ih je lakšim plenom za lovce i oni su tu manjkavost obilato koristili. Brzina kojom su nestale pokazala je i koliko brzo ljudski faktor može da izbriše čitavu podvrstu, a kvaga je time postala jedan od prvih dokumentovanih primera izumiranja sisara u modernoj istoriji.

Još jedan od važnijih razloga zašto kvaga nije bila prepoznata kao ugrožena dok nije bilo prekasno bio je nedostatak svesti o očuvanju vrsta u 19. veku.

U to doba, ideja zaštite životinja gotovo da nije postojala, a ekološki uticaji lova i gubitka staništa nisu bili ozbiljno razmatrani. Evropska industrijalizacija brisala je pred sobom i mnoge evropske vrste,  te nije iznenađenje nemar koji je postojao za status vrsti u drugim regionima sveta. Kvage su u 19. veku bile ubijane u velikom broju i bez ikakvih zakonskih ograničenja ili pokušaja očuvanja populacije.

Dok su neka domicilna afrička plemena smatrala kvage korisnim delom ekosistema, doseljenici su ih posmatrali isključivo kao resurs koji bi trebalo ili iskoristiti ili eliminisati. Ovaj pristup doveo je do toga da se kvaga praktično neprimetno izgubila, a da tek kasnije naučnici shvate njenu pravu vrednost i posebnost za prirodno okruženje i ekosisteme.

Nakon izumiranja kvage, njen nestanak postao je simbol ljudskog nemara prema divljim vrstama i prirodi uopšte, a to je ostao i do današnjeg dana. Ironično, tek nakon što je poslednja jedinka umrla u zatočeništvu, zoolozi i muzeji širom Evrope počeli su da prikupljaju njene ostatke i izučavaju njenu genetiku. To je dovelo do kasnijih inicijativa za očuvanje drugih vrsta, jer su naučnici shvatili da bi slična sudbina mogla da zadesi i druge životinje ako se nešto ne preduzme na vreme. Izumiranje kvage, iako deluje nepovratno, poslužilo je kao lekcija koja je doprinela razvoju moderne zaštite ugroženih vrsta, kao i pokretanja Projekta kvaga, više od jednog veka kasnije, u pokušaju da se makar delimično isprave greške iz ljudske prošlosti.

Povratak kvage?

Zanimljiv podatak je da je kvaga zapravo jedna od prvih izumrlih životinja čiji su uzorci DNK analizirani u modernim naučnim laboratorijama. Godine 1984, skoro pa na godišnjicu smrti poslednje zebre ove vrste, naučnici su uspešno izdvojili fragmente DNK iz kože i mišićnog tkiva uzetih sa sačuvanih primeraka u muzejima. Ovo je bio prvi slučaj ekstrakcije DNK iz izumrle vrste, što je otvorilo put za kasnije projekte oživljavanja. Iako je prava kvaga zauvek izgubljena, njen genetski materijal živi dalje u drugim vrstama zebri, što je omogućilo pokretanje spomenutog Projekta kvaga u Južnoj Africi od strane lokalnog južnoafričkog naučnika Rajnholda Raua.

Projekat kvaga, započet 1987. godine, koristi selektivno parenje burčelovih zebri (Equus quagga burchellii) koje već prirodno pokazuju varijacije u šarama i boji dlake. Nakon nekoliko generacija selektivnog uzgoja, neke jedinke već imaju karakteristike vrlo slične izvornoj kvagi. Ove “novi kvage” su vraćane u prirodu kroz puštanje u rezervate u Južnoj Africi, ali naučnici se i dalje spore oko toga da li su oni zaista “oživljena” vrsta ili samo zebre sa sličnim izgledom. Eksperiment, iako započet krajem ‘80, već je početkom 2000. generisao prve jedinke sa veoma retkim ili skoro nevidljivim prugama. Do 2005. godine, oko 80% jedinki iz programa pokazivalo je smanjenu učestalost pruga, dok je do 2016. više od 12 generacija prošlo kroz selektivni uzgoj. 

Projekat, iako uspešan u mnogim aspektima, suočio se s brojnim preprekama i neuspesima od samog početka. Jedan od prvih problema bio je nedostatak genetskih podataka o originalnoj kvagi. Budući da su sve prave kvage prilično davno izumrle naučnici su mogli da analiziraju samo uzorke sa sačuvanih muzejskih primeraka, ali je očuvanost DNK uvek bila ograničena. Zbog toga nije bilo moguće precizno odrediti koliko su genetske razlike između kvage i burčelove zebre bile značajne, što je dovelo do nesigurnosti u vezi s tim koliko su “novi kvage” zapravo verne originalnoj podvrsti.

Povezano:
Populacija polovine životinjskih vrsta opada
Šta je biodiverzitet i zašto je važan: Vodič kroz klimatske promene
U Srbiji ugroženo 270 životinjskih vrsta

Drugi veliki izazov bio je dug proces selektivnog parenja, koji zahteva generacije da bi se postigli željeni rezultati. Iako su prve generacije potomaka imale smanjenju učestalost prugi, tek posle više od tri decenije neki primerci su postali vizuelno slični izumrlim kvagama.

Ovaj (relativno) spor napredak otežava procenu uspešnosti projekta i postavlja pitanje da li će krajnji rezultat ikada u potpunosti odgovarati originalnoj vrsti. Takođe, prirodna genetska varijabilnost među zebrama znači da nije svaka jedinka u eksperimentalnoj populaciji pokazala željene karakteristike, što je dodatno usporilo proces.

pak, u rezervatima Južne Afrike danas živi više od 100 jedinki koje su rezultat ovog projekta, a procenjuje se da je oko 10–15% njih dostiglo izgled veoma sličan originalnoj kvagi. Iako genetska analiza pokazuje da su ove zebre i dalje burčelove zebre, vizuelni rezultati su impresivni. Svakako, jedan od najzanimljivijih aspekata Projekta kvaga jeste koliko historijski gledano brzo selektivnim ukrštanjem mogu da se povrate izgubljene vizuelne karakteristike. Kao što se iz priloženog može videti, u roku od samo četiri generacije selektivnog parenja su postignuti značajni rezultati bez ikakvog genetskog inženjeringa. Naravno i pored ovog uspeha, ostaje pitanje da li je dovoljno samo vratiti vizuelne osobine ili je potrebno obratiti pažnju i na ekološku funkciju koju je kvaga nekada imala u svom ekosistemu.

Etičke dileme i kritike povratka

Iako Projekat kvaga postiže impresivne rezultate u rekreiranju izgleda ove izumrle podvrste, postavlja se pitanje koliko su ove novostvorene jedinke zapravo verne originalnoj kvagi u pogledu ponašanja, ishrane i ekološke uloge. Kvage su nekada živele u mešovitim stadima sa drugim vrstama zebri i antilopama, a njihova specifična boja mogla je da igra važnu ulogu u termoregulaciji ili zaštiti od predatora. Naučnici još uvek istražuju da li “novi kvage” ispoljavaju iste obrasce ponašanja kao nekadašnje jedinke ili su im prilagođavanja uslovima modernih rezervata promenila način života. Ovaj projekat takođe otvara širu debatu o tome gde je potrebno povući granicu između očuvanja i manipulacije prirodom, jer dok jedni tvrde da je ovakvo vraćanje izgubljenih vrsta važan iskorak u zaštiti biodiverziteta, drugi smatraju da je to više simbolični čin nego pravo oživljavanje prošlosti.

Još jedna etička dilema tiče se same svrhe ovakvih projekata. Neki stručnjaci postavljaju pitanje da li bi ograničeni resursi i trud trebalo da budu usmereni na pokušaj „vraćanja“ izgubljenih podvrsta, umesto na zaštitu ugroženih vrsta koje još uvek postoje. Južna Afrika, na primer, i dalje se suočava s krivolovom i gubitkom staništa brojnih životinja, uključujući nosoroge, divlje mačke i slonove. Umesto što selektivnim parenjem pokušava da se „popravi“ prošla greška istrebljenja kvage, kritičari predlažu da bi veći prioritet trebalo dati direktnim programima zaštite živih vrsta koje su u opasnosti. Zbog toga, kod dela kritičara to deluje kao jedan vid ljudskog „pranja savesti“, dok su i druge vrste trenutno ugrožene zbog ljudskog delovanja, a za njih fali resursa i pažnje da bi se uspešnije sačuvale.

Pored toga, otvara se i pitanje koliko je etično „manipulisati“ genetikom životinja kako bi se dobio određeni izgled, jer odabir ovih elemenata može biti potpuno arbitraran. Iako se ovde ne koriste direktne tehnike genetskog inženjeringa, selektivno parenje svakako može dovesti do smanjenja genetske raznovrsnosti i potencijalnih zdravstvenih problema kod novonastalih jedinki. Kritičari strahuju da bi ovakvi projekti mogli da postave presedan za dalju „dizajnersku“ selekciju divljih životinja, što bi moglo da ima nepredvidive posledice na ekosisteme i njihovu prirodnu dinamiku. U tom kontekstu, Projekat kvaga izaziva decenijama dublju debatu o tome gde je granica između naučnog napretka i ljudskog mešanja u prirodu.

Iako su kritike Projekta kvaga relevantne i otvaraju važne etičke i naučne diskusije, ovaj poduhvat ipak donosi određene pozitivne aspekte. Pre svega, on pokazuje kako moderna nauka može da se koristi za ispravljanje prošlih grešaka čovečanstva i time podstiče širu svest o važnosti očuvanja biodiverziteta. Činjenica da su „nove kvage“ uspešno ponovo uvedene u južnoafričke rezervate može se smatrati simboličkim, ali i edukativnim korakom koji podseća na odgovornost ljudi prema prirodi. Iako ljudska rasa možda nikada neće moći da vrati pravu kvagu u potpunosti, ovaj projekat može da posluži kao model za buduće inicijative koje kombinuju genetiku, ekologiju i konzervatorske napore kako bi se sprečila dalja izumiranja vrsta. Ako ništa drugo, Projekat kvaga podstiče važno pitanje: kako možemo bolje da zaštitimo ono što već imamo, pre nego što postane samo deo istorije?