Tekstovi Odbora za energetiku, objavljeni na portalu Radar Nova.rs u okviru serijala naslovljenog “Prioriteti u sektoru energetike” : Šta su interesi građana i zadaci nove vlasti, “Srbija bez nuklearne energije”, predstavljaju pokušaj definisanja ključnih smernica za energetski sektor Srbije, sa izrazitim naglaskom na očuvanje statusa kvo baziranog na fosilnim gorivima. Nasuprot tome, obnovljivi izvori energije (OIE) se sistematski diskredituju bez realnog balansa. Umesto da nude viziju održive tranzicije ka zelenoj agendi, autori favorizuju produžetak zavisnosti od uglja i gasa, ignorišući globalne trendove dekarbonizacije i EU regulative.

Zato ovaj tekst ima za cilj da se fokusira  na realne energetske potrebe Srbije, poređenje količina otpada koji se stvara proizvodnjom električne energije iz fosilnih goriva sa jedne i obnovljivih izvora energije sa druge strane, ulogu hidroelektrana, gasnih elektrana, nuklearne energije i CBAM mehanizma, sa predlozima za put ka zelenoj budućnosti.

Pre svega, tekstovi izbegavaju stvarni energetski balans Srbije, predstavljajući OIE kao “opasne” i neefikasne, dok ugalj i gas vide kao pouzdane. Realnost je drugačija: Srbija je 2024. godine imala godišnju potrošnju električne energije od oko 29.425 GWh, sa prognozom sličnom za 2025. godinu, gde je preko 70 odsto proizvodnje iz uglja, što dovodi do visokih emisija CO2. 

Per capita potrošnja je pala na 5.234 kWh 2025. godine, ali sa rastom ekonomije (prognoziranim na 3-4% GDP godišnje), potrebe će rasti do 2030. na oko 35-40 TWh. 

Realni izvori za pokrivanje ovoga nisu samo ugalj i gas, već kombinacija hidro, solara i vetra. Srbija ima potencijal za 3-5 GW solarnih i vetroelektrana do 2030, uz hidro koji već čini 25% proizvodnje. Tekstovi ignorišu da bi integracija OIE sa pametnim mrežama i baterijama obezbedila stabilnost, umesto da se oslanjamo na fosilne rezerve koje će do 2040. dovesti do deficita od 18 TWh, kako sami priznaju u prvom tekstu. Umesto tendencioznog straha od “nestabilnosti” OIE, trebalo bi fokusirati se na zelenu agendu: ulaganja u solarne farme (kao što je planirano 138 MW dodatnih 2025.) i vetar, koji su jeftiniji na duži rok i smanjuju uvoz energenata. 

Ko generiše više otpada?

Jedna od najvećih manipulacija u tekstovima je prikaz OIE kao izvora “opasnog otpada”, sa navodima o buci, požarima i problemima dekomisije. Ovo je selektivno i netačno: solarne panele i vetroturbine generišu samo 2 kg inertnog, reciklabilnog otpada po MWh, dok ugalj proizvodi 90 kg toksičnog pepela po MWh, plus 1.000 kg CO2. 

Ugalj stvara 50 puta više otpada od solara i preko 500 puta više od vetra, sa toksičnim elementima poput arsena i žive koji zagađuju vodu i zemljište. 

U Srbiji, termoelektrane poput Kolubare i Kostolca godišnje generišu milione tona pepela, koji se slabo upravlja, uz zdravstvene rizike za stanovništvo. Nasuprot tome, OIE otpad je uglavnom reciklabilan – paneli se mogu reciklirati u 90% slučajeva, a baterije se razvijaju sa fondovima za sanaciju.

Tekstovi favorizuju ugalj, ignorišući da je njegov otpad “nevidljiv” jer se gura pod tepih, dok se OIE koristi za strah. Zelena agenda zahteva prelazak na OIE sa obaveznim reciklažnim fondovima, što bi stvorilo radna mesta i smanjilo ekološki otisak.

Povezano: Posebni tokovi otpada: Problem kojim Srbija (ne) upravlja

Dalje, tekstovi ograničavaju hidroelektrane na reverzibilne (kao Bistrica), predstavljajući ih samo kao skladišta energije, dok ignorišu proizvodne kapacitete. Ovo je netačno: Srbija već planira nekoliko hidroelektrana na Drini, poput Buk Bijela (180 MW), Foča i Paunci, koje bi mogle da proizvedu preko 500 GWh godišnje, doprinoseći baznoj energiji. Ove elektrane, iako kontroverzne zbog ekoloških uticaja na reku i nacionalne parkove, pokazuju potencijal vode kao obnovljivog izvora za proizvodnju, ne samo skladištenje.

Prvi tekst spominje revitalizaciju Đerdapa i Bajine Bašte, ali ih svodi na sekundarnu ulogu, dok bi integracija sa navodnjavanjem i zaštitom od poplava učinila hidro ključnim za zelenu tranziciju. Umesto da se fokusiraju na rizike, tekstovi treba da zagovaraju održive projekte sa EU standardima, jer hidro može pokriti 10-15% dodatnih potreba do 2030.

Kada je reč o gasnim elektranama, tekstovi ih vezuju za “nepouzdanu nabavku gasa iz Rusije”, ali zapostavljaju ključni aspekt: gasne elektrane su isplative samo kada koriste otpadni gas sa bušotina ili biogas iz biomase. U Srbiji, EPS istražuje mešanje brzorastuće biomase i uglja, što bi moglo da smanji emisije za 20-30% , a proizvodnja biogasa iz otpada mogla bi da smanji uvoz prirodnog gasa, sa potencijalom od 500 MW instalirane snage. 

Tekstovi takođe favorizuju dugoročne ugovore sa Rusijom, ignorišući geopolitičke rizike i rast cena gasa, umesto da promovišu tranziciju ka “zelenom gasu” iz otpada, što bi bilo u skladu sa zelenom agendom i smanjilo zavisnost.

Nuklearna energija: Nedostak novca, stručnjaka i vremena

Drugi tekst o nuklearnoj energiji je nejasan: razmatra je kao opciju, ali ističe rizike korupcije i nedostatak institucija, bez jasnog stava. Realnost je da, čak i ako se Srbija sutra odluči za nuklearnu energiju, izgradnja bi trajala najmanje 10-20 godina, sa prosečnim vremenom od 10 godina po reaktoru globalno, plus dodatni izazovi u državi poput manjka stručnjaka i regulatornog tela. Nuklearna energija nije realna ako ni zbog čega drugog, onda zbog cene. Niko nam neće dati džaba. Takođe, zavisnost ostaje kompletna, jer gorivo obezbeđuje proizvođač opreme.

Srbija je tek 2024. ukinula moratorijum, ali bez nuklearne do 2040. neće biti dovoljno energije sa trenutnim konceptom baziranim na uglju, koji će se gasiti zbog EU pritiska.

Povezano: Nuklearna energija u Srbiji – rešenje ili još jedan problem?

Umesto ambivalentnosti, tekstovi treba da priznaju da nuklearna energija nije kratkoročno rešenje i da će do tada OIE i hidro morati da popune rupu, sa fokusom na bezbednost i međunarodne standarde IAEA.

Na kraju, ideja iz prvog teksta da proizvodimo energiju iz uglja bez plaćanja CBAM taksi je besmislena i neodrživa. CBAM  će od 2026. opteretiti izvoz iz Srbije. Činjenica je da će početni udar na industriju biti mali, najveći je na izvoznika struje tj EPS, ali poenta je sto se i industrija prebacuje na OIE, te EPS ostaje vremenom bez kupca osim stanovništva, sto dovodi do gašenja kapaciteta I brže nego sto se misli.

Srbija traži fazno uvođenje, ali derogacija do 2030. neće rešiti problem – emisije iz uglja će nas koštati milijarde, a izvoz električne energije će postati nekonkurentan. 

Umesto da se bori za izuzetke, Srbija treba da ubrza dekarbonizaciju kroz zelenu agendu, integrišući OIE, hidro i efikasnost, kako bi izbegla kazne i postala izvoznik zelene energije.

U zaključku, ovi tekstovi su tendenciozni manifest očuvanja fosilne zavisnosti, bez vizije za održivu budućnost. Put ka zelenoj agendi podrazumeva prioritet OIE sa reciklažom, održive hidroprojekte, biogas iz otpada, oprez sa nuklearnom i hitnu tranziciju od uglja da izbegnemo CBAM zamke. Samo tako Srbija može obezbediti sigurnu, čistu energiju za građane, usklađenu sa EU i globalnim ciljevima.