U studiji objavljenoj u Nature Sustainability, naučnici predvođeni UCI timom procenjuju potencijal za široku sintetičku proizvodnju dijetetskih masti kroz hemijske i biološke procese
Poljoprivreda je jedna od najtežih ljudskih aktivnosti za dekarbonizaciju; ljudi moraju da jedu, ali prakse korišćenja zemljišta povezane sa uzgojem useva čine otprilike četvrtinu globalnih emisija gasova staklene bašte. Istraživači sa Univerziteta Irvin, Kalifornija (UCI) i druge institucije procenjuju novo rešenje za ovaj problem, ono koje u potpunosti eliminiše farme.
U studiji objavljenoj u Nature Sustainability, naučnici predvođen UCI timom procenjuju potencijal za široku sintetičku proizvodnju dijetetskih masti kroz hemijske i biološke procese. Sirovine za ovu metodu su iste kao i one koje koriste biljke: vodonik u vodi i ugljen-dioksid u vazduhu.
“Sinteza jestivih molekula velikih razmera hemijskim i biološkim sredstvima bez poljoprivrednih sirovina je vrlo realna mogućnost”, rekao je glavni autor Stiven Dejvis, profesor nauke o Zemljinom sistemu UCI. „Takva ‘hrana bez farme’ bi mogla da izbegne ogromne količine emisija koje zagrevaju klimu, a istovremeno bi zaštitile biološku raznolikost koja bi inače mogla biti očišćena za farme.”
Dejvis i njegovi koautori ističu druge ekološke i društvene prednosti hrane bez farme, uključujući smanjenje upotrebe vode, lokalnu kontrolu proizvodnje hrane, smanjen rizik od nestašice hrane uzrokovane vremenskim prilikama i manju potrebu za slabo plaćen i fizički zahtevan poljoprivredni rad. Još jedan plus, prema Dejvisu, bila bi mogućnost vraćanja postojećeg poljoprivrednog zemljišta u prirodno stanje, što bi moglo poboljšati biodiverzitet i izgraditi prirodne ponore ugljenika.
„Sviđa mi se ideja da ne zavisimo od fotosinteze za sve što jedemo“, rekao je Dejvis. „U bilo kom obimu, sintetizovanje hrane će ublažiti konkurenciju između prirodnih ekosistema i poljoprivrede, čime će se izbeći mnogi ekološki troškovi poljoprivrede.
Dejvis je istakao praksu uništavanja tropskih prašuma kako bi se stvorio prostor za plantaže palminog ulja. Kolačići, krekeri, čips za grickalice i mnogi drugi proizvodi iz srednje prodavnice prave se od dijetetskih masti koje potiču iz ovog izvora. Pitao je da li bi neko primetio da ulje koje se koristi za pečenje kolačića dolazi iz rafinerije hrane uz put umesto sa plantaže u Indoneziji.
Autori rada su rekli da su veliku pažnju usmerili na masti jer su one „najjednostavniji hranljivi sastojci za termohemijsku sintetizu“, ukazujući na uspostavljene tehnike izrade sapuna velikih razmera i hemijske polimere.
Istraživači su procenili da masti dobijene iz poljoprivrede odgovaraju otprilike 1 do 3 grama emitovanog ugljen-dioksida na hiljadu kalorija, dok bi molekularno identične masti sintetizovane iz sirovina prirodnog gasa koristeći raspoloživu električnu energiju proizvele manje od jednog grama ekvivalentne emisije CO2 i skoro nultu emisiju ako bi koristilo hvatanje ugljenika iz vazduha i neemitujućih izvora električne energije.
“Lepota masti je u tome što možete da ih sintetišete procesima koji ne uključuju biologiju. Sve je to hemija i zbog toga možete da radite na višim pritiscima i temperaturama koje omogućavaju odličnu efikasnost”, rekao je Dejvis. „Zbog toga biste mogli da napravite velike reaktore da biste to uradili u velikim razmerama.”
Veliko preostalo pitanje je da li će ljudi prihvatiti hranu stvorenu na ovaj način?
„Hrana je teži problem od struje; malo ljudi brine odakle potiču elektroni u našoj zidnoj utičnici, ali mnogima je stalo do toga odakle im hrana dolazi“, rekao je Dejvis. “Prerađena hrana je stoga najverovatnije upotreba sintetičkih masti. Ljudi su možda manje zabrinuti o tome kakva je vrsta masti u kolačićima ili korama za pitu kupljene u prodavnici, jer ne znaju šta je tamo u ovom trenutku.”
Dejvisovi saradnici na ovom istraživačkom projektu, koji je dobio finansijsku podršku od Nacionalne naučne fondacije i američkog Ministarstva poljoprivrede, bili su Ken Kaldeira, Carnegie Institution for Science, Stanford, Kalifornija, i Breakthrough Energi, Kirkland Vash.; Kathleen Alekander, Ian McKai i Matthev Shaner, Orca Sciences, Kirkland, Vashington; Huan Moreno-Cruz, Univerzitet Vaterlo, Ontario, Kanada; Chaopeng Hong, Univerzitet Tsinghua, Šenžen, Kina.
Leave a Comment
Your email address will not be published. Required fields are marked with *