Sve više novca investira se u carbon capture, tehnologiju za koju se tvrdi da bi mogla da promeni trenutni obrazac borbe protiv klimatskih promena. Ali da li je sve tako idealno?
Štetni gasovi staklene bašte, od strane većine naučnika koji se bave klimom, definisani su kao glavni krivac za globalno zagrevanje. Industrijalizacija koja je donela ogromno globalno bogatstvo u prethodnih par vekova je donela i ogromne štetne emisije gasova, čije se posledice danas sve više vide. Najveći deo svetskih ekoloških politika za cilj ima smanjenje emisija CO2 i drugih štetnih gasova, kroz smanjenje upotrebe fosilnih goriva i uticaj na redukovanje emisija iz drugih izvora poput poljoprivrede ili stočarstva.
Međutim, sve više novca investira se u jednu novu tehnologiju, za koju se tvrdi da bi mogla da promeni trenutni obrazac borbe protiv klimatskih promena. Ova tehnologija bazira se na izvlačenju ugljenika iz vazduha i njegovo korišćenje za druge potrebe, koje nemaju negativne posledice po životno okruženje.
Takozvani „carbon capture“ nudi investitorima mogućnost da budu deo nove revolucije u oblasti ekologije, dok kritičari smatraju da je u pitanju neefikasni sistem borbe protiv štetnih emisija naspram drugih u ponudi. Iako i pojedine vlade ulažu u razvoj ove tehnologije, ona još ne spada u mejnstrim klimatskih politika, ali dobija sve više pažnje i donosioca odluka i investitora.
Postavlja se pitanje koje su realne mogućnosti razvoja ove inovacije u sferi zelene tranzicije i njenog širenja u svetu. Sa jedne strane, trenutno glavne tehnologije u ovoj oblasti takođe su u samom početku bile osporavane.
Njihov postepeni napredak i šira primena su ih učinile isplativijim, te su sada gotovo svuda jedno od rešenja za energiju bez emisija ugljendioksida, uprkos inicijalnom osporavanju. Primer za to su vetrogeneratori ili solarni paneli.
Na drugoj strani, brojni ekološki patenti pokazali su se kao potpuni promašaj i bačen novac investitora. Da li će carbon capture završiti u prvoj ili drugoj grupi? Situacija deluje kompleksnije od ove jednostavne podele.
Carbon capture i zašto može biti popularan
Kada se govori o zelenoj tranziciji i pojedinačnim ekološkim merama, one često podrazumevaju neki vid promena navika. Život koji je odgovoran prema prirodnom okruženju podrazumeva i neki vid žrtava, odnosno promena načina funkcionisanja svakodnevnih aktivnosti od makro nivoa industrije i energetike do života svakog pojedinca. Ideja da je moguće naći način da do promena navika ne dođe uopšte, a da se negativni efekti industrijske ekonomije i njihovih štetnih emisija smanje, deluje svakako privlačno.
Ona je privlačna industriji fosilnih goriva, jer bi podrazumevala manjak brige oko negativnih efekata po okruženje i verovatno manjak državnih regulacija ove vrste. Takva ideja privlačna je naravno i pojedinačnim potrošačima koji ne žele da previše menjaju svoje ponašanje i koji bi voleli da nastave život po starom. Takvu viziju budućnosti, koja zapravo ne bi donela previše promena, carbon capture tehnologija zapravo i nudi. Svi sve mogu i raditi kao do sada, a ova tehnologija će se pobrinuti da negativni efekti takvog delovanja budu izolovani iz prirode i čak upotrebljeni u neke korisne svrhe.
Međutim, važno je analizirati i kako ova tehnologija stvarno funkcioniše i da ona nije samo ideja, već ima i svoju konkretnu primenu na nekoliko lokacija u svetu. Iako pod ovim imenom postoji skoro deset različitih metoda uklanjanja ugljenika i vazduha, samo nekoliko je zastupljeno u praktičnom smislu.
Jedna od tih tehnologija, poznatija i kao Direct Air Capture (DAC) podržana je i u finansijskom smislu od strane američke administracije i bazira se na direktnom izvlačenju ugljendioksida iz atmosfere. Koristeći ventilatore velike snage, vazduh se uvlači u postrojenje za preradu gde se CO2 odvaja nizom hemijskih reakcija. Zatim se CO₂ ili trajno skladišti u podzemnim rezervoarima putem sigurne geološke sekvestracije, ili se koristi za pravljenje novih proizvoda kao što su građevinski materijali i goriva sa niskim sadržajem ugljenika.
Američka administracija je kroz svoju finansijsku podršku od preko jedne milijarde dolara za dva ovakva postrojenja na suptilan način dala i legitimitet za dalji razvoj ovog vida tehnologije. Buduća dva sufinansirana postrojenja u Teksasu i Luizijani biće na neki način i nova ogledna polja u Americi za merenje efekata ove tehnologije, kao i mogućnosti da li ona može da se dalje širi i koristi kao alat u borbi protiv štetnih emisija.
Značajan deo te analize biće usmeren i na konkretne brojke, odnosno na merenje efikasnosti tehnologije u poređenju sa drugim ekološkim alatima. U ovom trenutku brojke donose pomešane rezultate u kontekstu perspektive tehnologije.
Carbon capture i poređenja brojki
Zelena tranzicija nije jednostavan proces i brojne ekološke strategije su propale često zbog lošeg optimizovanja, odnosno neefikasnog korišćenja ograničenih resursa u ograničenom vremenu. Iako nekada pojedini ekološki potez može delovati kao racionalan, nekada predstavlja veliki trošak propuštene prilike, jer bi identični finansijski i vremenski resursi u drugom polju dali mnogo više rezultata. To je element gde tehnologija izvlačenja ugljendioksida iz vazduha nailazi na najveći broj prepreka.
Najveći minus carbon capture tehnologije je potrošnja električne energije, koja je u proizvodnom procesu ogromna. Ukoliko se električna energija u datoj državi, gde ova postrojenja instaliraju, proizvodi dominantino iz fosilnih goriva, celokupna isplativost projekta po životnu sredinu izostaje. Naravno, takvih država je sve manje i u perspektivi će ih biti sve manje, s obzirom da obnovljivi izvori energije u gotovo svim ekonomijama preuzimaju sve veći udeo, te je ovaj vid prepreke više vezan za neisplativost carbon capture tehnologija u ranijim decenijama.
Kada se radi o aktulenom trenutku i izazovima, prvenstvena prepreka je efikasnost i poređenje troškova u odnosu na druge dostupne tehnologije i metode za smanjenje štetnih emisija.
Naime, DAC postrojenja najčešće se reklamiraju kroz poređenja koliko godišnje ugljendioskida iz atmosfere mogu da izvuku naspram broja automobila koji godišnje proizvedu identičnu količinu ovih štetnih emisija.
Dosadašnja efikasnost bila je ekvivalent saniranju posledica štetnih emisija od nekoliko stotina automobila godišnje do skoro 1000 u punoj efikasnosti najvećih postrojenja.
Primer je recimo veliko islandsko carbon capture postrojenje Orka koje godišnje atmosferu poboljša sa 4000 tona izvučenog ugljendioksida. Efikasnost ove mašine je nešto iznad 2500 kilovat časova električne energije za jednu tonu ugljendioksida. Ukoliko bi se takva energija dobijala iz termoelektrana na ugalj ili onih na gas, neto učinak bi bio više proizvedenog CO2 kroz potrošnju struje, nego kroz sam rad mašine.
Međutim, ukoliko bi električna energija dolazila od strane nuklearnih elektrana, hidrocentrala, vetrogeneratora ili solarnih panela, učinak ove tehnologije bi svakako išao u pravcu smanjenja ugljendioksida.
To znači da za države koje danas nemaju najčistije izvore električne energije carbon capture tehnologija nije najidealnije rešenje, bar u ovoj sadašnjoj fazi njenog razvoja. Ukoliko bi se odnos proizvedene struje i izvučenog ugljendioksida iz atmosfere poboljšao, brojke bi bile više na strani šire upotrebe. Trenutno se stotine miliona dolara i privatnog i javnog novca širom sveta usmerava u dalje istraživanje ove tehnologije, a u tome učestvuju sa strane finansijera i giganti iz Silicijumske doline. Ideja je da ukoliko bi u ovoj sferi došlo do daljeg napretka i industrija postigla ekonomiju obima da bi možda imala šansu i da se brže raširi po svetu i da rezultate.
Primena tehnologije u praksi
Osim spomenutih postrojenja koja će biti podignuta u Luizijani i Teksasu u bliskoj budućnosti, u različitim delovima sveta ovakva postrojenja se postepeno izgrađuju. Na osnovu sadašnje procene eksperata, na globalnom nivou je potrebno da se do 2050. svake godine oko 10 milijardi tona CO2 ukloni iz atmosfere. Deo eksperata i investitora vidi priliku da se to ne uradi posredno (samo) kroz smanjenje uzroka emisija, već je bliže ideji da se to učini kroz njihovo mehaničko odstranjivanje iz vazduha i skladištenje.
Sve više svetskih političara spominje ovu tehnologiju iz pozitivnog ugla, a kompanije poput Strajpa ili Mete su uložile i sredstva u njen dalji razvoj. Međutim, uvek se postavlja pitanje da li su u međuvremenu ostvareni i neki praktični rezultati? U toj sferi za sada slika nije u potpunosti jasna, jer je uspešnost bila šarenolika. Ukupni rezultat svih postrojenja ove vrste u 2021. bio je oko 40 miliona tona CO2 izvučenog iz vazduha u skoro 30 postrojenja. Navedena količina CO2 je ekvivalent štetnim emisijama jedne Švedske ili Finske ili oko 0,1% udela globalnih emisija CO2.
Drugi važan element je skladištenje izvučenog ugljendioksida, kao i rizici njegovog izlivanja i potencijalne štete kroz takva zbivanja. Najambiciozniji projekat ove vrste u Norveškoj se nije pokazao kao uspešan, jer za sada visoki troškovi opterećuju isplativost ovog pogona.
Razlog je manjak ekonomije obima, jer su fiksni troškovi za upravljanje i manjim postrojenjima ove vrste veoma su veliki. Troškovi radne snage, energije, transporta i skladištenja mogu da budu po udelu značajno manji, samo ukoliko se postigne ekonomija obima, a za to trenutno ne postoji dovoljno investitora. Razlog za to je nedovoljna uverenost šire javnosti da tehnologija zaista može da uspe u slučaju da u nju bude uloženo značajno više sredstava.
Trebalo bi uzeti u obzir da se isto govorilo i za solarnu energiju, električne automobile ili energiju vetra u svojim počecima, a u pojedinim slučajevima čak i do čak pre oko jedne decenije. Međutim, šira primena određene tehnologije dovodi i do značajno bržeg učenja o njima i samim tim i napretka u toj oblasti. To naravno nije moguće bez ogromnih ulaganja u inicijalni razvoj i istraživanje, a često i uz dosta nužnog novca poreskih obveznika i zakonodavnog okvira.
Ono što može pomoći razvoju carbon capture tehnologije je prvenstveno velika zainteresovanost industrije fosilnih goriva da ulažu u nju i primenjuju je. Ovaj deo industrije ima velike kapacitete za skladištenje i upotrebu CO2 u svojim proizvodnim procesima, ali je veća primena od par desetina postrojenja za sada izostala. Razlog za to je što komercijalna upotreba CO2 nije u potpunosti zaživela, a ne postoje dovoljno veliki podsticaji kompanijama od strane država da ovu tehnologiju šire primenjuju u cilju smanjenja štetnih emisija koje trenutno proizvode. Iz tog razloga, može se reći da u kontekstu razvoja ove tehnologije postoji veliki broj prepreka sa više strana, koje je možda moguće prevazići, ali ne deluje da se situacija razvija u tom smeru.
Perspektiva carbon capture tehnologije?
Doći do brzih rezultata u sferi borbe protiv klimatskih promena nije lako, ali urgentnost samog problema ukazuje da se takvi rezultati moraju proizvoditi. Iako nekada može delovati da se do 2050. može značajano sprovesti i da vremena ima više nego dovoljno, svaka godina u kašnjenju u ciljevima zelene tranzicije ukazuje da je proces kompleksan. Iz tog razloga, istraživanje nove tehnologije u kratkim rokovima, što je inače veoma skup proces, možda neće biti najprivlačniji način borbe protiv klimatskih promena. To može delovati rizično, a ukoliko ne postoji apsolutna sigurnost u uspeh takvog naučnog poduhvata, on neće privući ključnu podršku. Ovi faktori trenutno predstavljaju najveću prepreku za eskpanziju carbon capture tehnologije.
Direktno smanjenje štetnih emisija, smanjenje upotrebe foslilnih goriva, elektrifikacija voznih parkova, izbacivanje uglja, širenje upotrebe vetrogeneratora i solarnih panela definitvno beleži pobedu. Proizvodnja električne energije iz obnovljivih izvora je sve povoljnija, a teško je ubediti kreatore ekoloških politika da je najbolji način njene upotrebe za tehnologiju koja bi sanirala posledice spaljivanja fosilnih goriva.
Može se reći da jedan deo investitiora i manji deo novca poreskih obveznika usmerenih ka ekološkim ciljevima je usmeren i ka razvoju carbon capture projketa u kontekstu tek davanja prilike. Strateški gledano, opredeljenje je ka drugim ciljevima, a ovaj deo investicija je više pokušaj nekog vida igre na sreću.
Sa druge strane, ukoliko giganti industrije fosilnih goriva ili bliskoistočne petromonarhije se odluče da ovoj tehnologiji daju šansu i na neki način sebi tako kupe vreme, različiti preokreti su mogući. Ukoliko se posmatraju medijska glasila bliska vladajućim strukturama ovih bliskoistočnih država, deluje da za ovu tehnologiju postoji neki vid pozitivnog PR-a. Opet, ni to nije garant uspeha, ukoliko glavni veliki potrošači fosilnih goriva budu efikasniji u smanjivanju njihove upotrebe, pa sama tehnologija ne bude previše od pomoći naftaškim državama.
Svakako, carbon capture ostaje interesantan koncept koji će bar još neko značajno vreme ostati kao koncept sa ograničenom upotrebom. Za razliku od drugih tehnologija koje su takođe tokom ’70. nastale u vidu prvih patenata i eksperimenata, deluje da je konkretno ova sve vreme kasnila za ostalim inovacijama. To kašnjenje je primetno i sada, te se može reći da je carbon capture po popularnosti i interesovanju gde su bila električna vozila pre 15 do 20 godina. Za skoro dve pune decenije različiti rokovi za delovanje u smeru sprečavanja ozbiljnijih posledica klimatskih promena već će se ozbiljno približiti, te je svetu potrebno delovanje sada i to sa značajno pouzdanijim alatima u borbi protiv štetnih emisija. Carbon capture to trenutno ne predstavlja.
Leave a Comment
Your email address will not be published. Required fields are marked with *